Poput današnjih učenika koji imaju priliku da uče i pisu u svojim školskim klupama, ova prilika nije bila ista za kosovske učenike 90-ih. Nakon što su im zabranili ulazak u škole, nastavnici su morali da pronađu rešenje za svoje učenike. Ima li boljeg načina za spas obrazovnog sistema osim pretvaranja kuća u skole. Nakon saznanja o paralelnom sistmeu dobili smo zadatak da posetimo jednu od škola na Kosovu, školsku kuću “Hertica”, i da vam kažem to je bila više od posete. Za ovaj članak razgovarali smo sa našim vrsnjacima, studentima Prištinskog fakulteta kao što su Enkela Musliu, Mirela Kastrati i Anisa Rushiti. Dakle, ovo je “Hertica” kroz njihove oči, kao student Filoloskog fakulteta, sa praktičnog kursa engleskog jezika.

 Na pitanja da li su učenici ikada čuli za paralelni sistem, njohovi odgvori su bili donekle isti. Za to su čuli od svojih roditelja ili nastavnika, ali im to nikada nije u potpunosti objasnjeno. Mirela kaže da je za paralelni sistem čula od svog oca i njegove priče, dok Anisa dodaje: “Bilo je nekoliko puta i u srednjoj skoli da su nastavnici to pominjali, ali samo kratko”. Ali znanje o paralelnom sistemu sam dobila kada se o ovoj temi raspravljalo na fakultetu”. Po ovim izjavama uočavamo neafirmaciju prema paralelnom sistemu. Deca su uglavnom informisana o ratu između Kosova i Srbije, ali deo toga je bio i ovaj sistem. Jedan od načina da zadržimo motivaciju naše dece je da ih obavestimo kako su kosovski studenti 90-ih godina čak žrtvovali svoje živote da bi stekli obrazovanje.

Poseta Hertici probudila je razne emocije kod današnji učenika. Mirela nam kaže da je osetila veoma jednistven osećaj, seća se da je istovremeno osećala različite emocije. Osećala se ponosom zbog otpora i zbog toga što je još uvek tu ljutnja na ono kroz šta su učenici morali da prođu da bi se školovali, tuga zbog priče koju kuća ima. Enkela je sdruge strane uporedila školu sa đzamijom ili crkvom što znači da se Hertica za nju osećala kao sveto mesto. Erblina se oseća isto, kaže: “Ne mogu da verujem da nikada ranije nisam bila u školi Herica, čak i bez video snimaka ili ljudi koji pričaju o tome, spaljenih stolova, stolica, obasenih cipela, ostatka spisaju u tablama je bilo dovoljno da se prozivi malo tog vremena.”

Govoreci o našim mislima i emocijama o Hertici, imali smo ćast da razgovaramo i sa ćerkom vlasnika, gospođom Azemine koja je učinila naše putovanje još zanimljivijim. Enkela je najbolje opisuje: “Azemina je heroina koja niko ne poznaje. Ona je jedna od onih ličnosti koje istorija zaboravlja. Ali za one koji su imali sreću da je poznaju ona je nezaboravna”. Mirela i Anisa se slažu da je gospoda Azemine tako dobro ispričala priču da su bile u stanju da saosećaju i osećaju se kao du su teleportivane u te trenutke.

Često smo mi ljudi skloni da se stavimo u tuđe stanje pa da vidimo kako se osećaju stvari iz njihove perspektive. Budući da smo student ne možemo a da ne zamislimo sebe kao studenti u Hertici 90-ih. Na pitanje da li bi se tu uklopili ovo su rekli student Univerziteta u Prištini. Enkela ne veruje da je mogla biti deo ove školske kuće dok dodaje: “Mislim da se ne bih uklopila u školu. Mislim da sam navikla na svojom udobom i bezbedan život i iskreno mislim da ne bih preživela strahote sa kojima su se ti ljudi suočili”. Dok nam je  Anisa pružila suprotnost, ona sebe definitivno vidi kao student u Hertici i zbog toga kaže: “Učenje koliko su ljudi u Hertici bili povezani i ujedinjeni čini me srećnom i čini mi se da bih se tamo uklopila znajući da su svi postali kao porodica jednim drugima”. Drugačije od Anise student Mirela ima nejasnoće kada je u pitanju ovo pitanje. Ona kaže:”Naravno da bih se uklopila u školu i bila bih veoma zahvalna da pohada i to bi za mene bilo svetinja ali je veoma teško da zamislim da si ugrožena svakog minuta svog života”. Bilo je tužno kroz koje su sve borbe ućenici morali da prođu ali dobro je znati da su bili spremni da rizikuju svoje živote da bi se stkelo obrazovanje. To nas je navelo da svatimo kako imamo sve spremno na srebnom tanjiru, sve što treba da uradimo je da ućimo tako da nikada nećemo misliti o obrazovanju zdravo za gotovo.