Period između 1980. i 1999. godine bio je period prekida školovanja za Albanski studenti na Kosovu. Kosovo je 1989 izgubilo svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i svu lokalnu vlast nad pitanjima poput obrazovanja. Sada su u Beogradu donete odluke o nastavnom planu i programu i udžbenicima. Pozivanje na albansku kulturu odbačeno je u korist slovenske ili srpske kulture koje su imale za cilj da podriju osećaj nacionalnog identiteta albanskih učenika. U nekoliko škola, posebno u glavnom gradu Prištini, albanski učenici su nastavili da pohađaju nastavu u zgradama koje takođe koriste srpski učenici i druge rasne pripadnosti. Uprkos malom broju srpskih učenika, imali su pristup svakoj kancelariji, laboratoriji i komadu opreme, kao i većoj učionici. Iako su većina učenika bili Albanci, smeli su da koriste samo jednu malu učionicu u zgradi. Do 1991. godine, srpska policija na Kosovu opkolila je obrazovne objekte, sprečavajući članove osoblja i studente da uđu. Nije im bilo dozvoljeno da više koriste javne zgrade za učenje, a nedostajali su im i neophodni resursi, materijali i udžbenici koje su ranije imali. Dakle, ljudi su umesto toga ponudili svoje domove studentima kako bi mogli da završe školovanje na svom jeziku ne isključujući svoju istoriju i kulturu. Do proleća 1992. Kosovo je uspostavilo ceo paralelni obrazovni sistem u kome je 3.200 privatnih kuća, podruma i garaža pretvoreno u privremene škole za preko 100.000 učenika.

Oko 1990-1991, porodica Hertica je izgradila kuću da bi u njoj živela. Sve sobe su bile nameštene i porodica je bila spremna za useljenje. Međutim, zbog političke situacije na Kosovu, vlasnik Mehmet Aliu Hertica smatrao je da bi pretvaranje njihove novoizgrađene kuće u školu bilo od velike koristi za nastavnike i učenike. Za to vreme dvoje njegove dece, Azemine i Fadil, bili su srednjoškolci i obavestili su svog oca da njihovi nastavnici nemaju gde da održe sastanak o budućnosti njihovog obrazovanja. Otac im je predložio da sastanak održe u njihovoj kući jer je imala dovoljno prostora za nastavnike. Došli su i održali sastanak u dnevnoj sobi, a potom ih je vlasnik obišao i rekao im da planira da kuću pretvori u školu. Iako su se nastavnici u početku osećali malo neodlučno, složili su se da je ovo najbolja opcija za njih i njihove učenike.

Azemine i Fadil su se osećali veoma emotivno zbog ove odluke jer nisu znali kako će teći časovi i koliko će se svi osećati sigurno da drže časove u kući, ali sa očevom odlučnošću i ljubavlju prema obrazovanju, oni su pomogli da njihova kuća postane funkcionalna škola. Pre početka nastave učenici su poslali svoja dokumenta porodici i počeo je proces registracije. Izašla je lista sa imenima učenika i nedelju dana kasnije, 27. januara 1992. godine, po prvi put je počela nastava koja se održavala redovno. Svi su bili veoma uzbuđeni što ovo poglavlje svog života započeli u novom okruženju, međutim, mnogi od njih su bili previše uplašeni da pohađaju kućnu školu, pa je trebalo neko vreme da se odeljenja popune većim broj učenika. Kada su odeljenja počela da se opremaju klupama, stolicama i tablama, kuća je konačno počela da liči na školu, što je učenike ispunjavalo radošću i dalo im još veću motivaciju za vredno učenje. Nastavnici bi takođe koristili učiteljsku sobu kao mesto za održavanje svojih sastanaka, razgovarali o nastavnom planu i programu i nastavnim tehnikama koje bi koristili, ali je to bilo i mesto za opuštanje za njih nakon održavanja časova.

Porodica Hertica se pobrinula da se časovi održavaju redovno i da svaka potreba bude zadovoljena. Deca i njihova majka davali su svima hranu, piće i novu odeću kada je to bilo potrebno. Čak i ako je učenik bio bolestan, vlasnik bi ga vodio lekaru ili bi porodica pokušavala da im pomogne na bilo koji način. Prve dve godine vlasnik je plaćao i nastavnike jer su živeli u veoma lošem finansijsko stanju. Može se reći da se porodica Hertica veoma zbližila sa svima i da su se svi međusobno smatrali braćom i sestrama.

Nažalost, posle nekoliko godina situacija na Kosovu se još više pogoršala. Vlasnik je sve okupio i rekao im da bi bilo bolje da svi napuste kuću-školu jer su srpska policija i vojska su počele da postaju sve nasilnije i uplašio se da će se nešto strašno dogoditi ako pronađu nastavnike i učenike u kući-školi. Čak se i direktor škole složio da se nastava otkaže zbog velike opasnosti. Iako je ovo bila teška odluka, bila je više nego neophodna. Škola-kuća je spaljena 9. aprila 1999. godine. Porodica je bila shrvana što je ovaj spomenik otpora potpuno oštećen, ali su bili ponosni što je iz ove kuće-škole mnoge generacije završile školovanje i nastavile dalje. svoje živote sa znanjem koje su odatle primili.

Reference:

1. files.eric.ed.gov/fulltext/ED570511.pdf 

2. prishtinainsight.com/lessons-resistance-kosovos-parallel-education-system-1990s-mag/