Ovo je najveća učionica u školskoj kući. Najveći broj učenika u ovom odeljenju bio je 47. Dok je prvi put 1995. godine održano Matursko veče. Svi učenici su obukli svoju najbolju odeću i ostali tamo pevajući i igrajući do ranih jutarnjih sati.

Ovde je još jedna učionica, vidimo da su stolovi spaljeni ali nagomilani, zbog toga što je po završetku časa korišćen i kao mesto za izbeglice.

Na ovakvim televizijama mogli smo da slušamo priče tadašnjih profesora, u ovom slučaju profesora Shyqeri Obertinca. Govorio je o poteškoćama, procesu učenja i motivaciji svih da se suoče sa svime.

Kod kuće, na skoro svakom zidu, nalaze se slike od velikog značaja. Na prvoj fotografiji se vidi kako je završena nastava tog vremena kada su ih napale srpske snage. Dok na drugoj fotografiji možete videti novine koje opisuju poteškoće tadašnjih učenika i kako nikada nisu odustajali jer su pridavali veliki značaj obrazovanju i obuci.

  Ovde vidimo napad na kuću. Polomljeni prozori, razbijene cigle. Na zemlji možemo videti njihove ostatke koji su i dalje tu, posle toliko godina.

Ovo je kuća škole "Hertica", koja je mnogo dala ljudima tokom rata. Prvobitno izgrađena kao privatna kuća, vlasnik kuće, Mehmet Aliu, odlučio je da je koristi kao školsku kuću za sve učenike koji žele da nastave školovanje. Uprkos činjenici da je porodica uvek bila u opasnosti i znamo za tu činjenicu, gospodin Mehmet i njegova porodica nikada se nisu plašili i nisu razmišljali o mogućnosti da je zatvore i žive slobodno.

Na ovom zidu vidimo razvoj lekcije. Vidimo i interesovanje i zalaganje svih učenika koji su tu prisutni.

Ovde na fotografijama vidimo održavanje lekcije za dva različita smera. Na prvoj fotografiji je "Ekonomska škola", a na drugoj je škola "Gjin Gazulli". Dok se u novinama priča o protestima koji su održani za čas. Govori se i o uklanjanju umetnika iz pozorišta za to vreme.

Nakon što uđemo kroz glavna vrata, vidimo ovaj hodnik. Na kraju vidimo druga vrata koja su služila za ulazak i izlazak učenika jer su bila bezbednija jer ih drugi nisu mogli da vide spolja. Stepenice vode na drugi sprat u ostale učionice.

Ovde vidimo cipele tadašnjih studenata, koje su postavljene radi večnog sećanja na njihovu hrabrost i motivaciju. Shodno tome, klasa se zove tako: "Klasa cipela".

Sada vidimo još jedan detaljan intervju direktora svih škole kuće u zemlji. Priča o izazovima koje su imali i inspiraciji učenika bez obzira na sve.

Ovde vidimo polovinu tabele koja je još napisana. Vidimo i sto, koja je polomljena usled oštećenja srpskih vojnih snaga. Takođe i vešalica za jaknu na zidu.

Vidimo slike na zidovima učionica i učenika. Fotografija snimljena sa stepenica na drugi sprat.

Ovo je kupatilo koje koriste profesori i studenti. Vidimo da su i u tom teškom vremenu vlasnici mislili na sve. Tu se vidi radijator da nikad nikome nije hladno.

Ovo je jedina preostala stolica u ovom razredu iz tog vremena. Ova stolica nikada nije pomerena sa ovog mesta od pre mnogo godina kada su je postavili studenti.

Ovde možete videti ostatak veće učionici. Vidimo da su bili veliki prozori, radijatori i balkon.

Ovo je sto u jednoj od učionica. Vidimo natpise tadašnjih studenata, ali i neke od njih od posetilaca pre nekoliko godina.

Na gornjem spratu kuće vidimo zastavu Kosova i zastavu Albanije. Članovi porodice kažu da su uvek tu da pokažu ljubav koju gaje prema dve zemlje.

Ovde vidimo neke različite slike. Na slici iznad vidimo učenike kako pišu i koriste kolena jer još nije bilo stolovi. Ispod njega vidimo naslove različitih novina. Tu se uglavnom piše o živoj i kreativnoj atmosferi koja vlada tom školskom kućom bez obzira na okolnosti.

Još jedan pogled na tabelu koju su napisali učenici tog vremena.

Ovde vidimo neke od učenika u bolnici u vreme trovanja. Na sreću, niko nije otrovan iz škole Hertice, ali su fotografije tada bile samo za podsetnik i obaveštenje.

Jedan od stolova koja se nalazi na prvom spratu. 1994. g. Mehmet je kupio banke za koje je trebalo tri meseca da stignu. Ovo je bilo iznenađenje gospodina Mehmeta za studente, koji su, kada su videli obale, počeli da plješću i njihova radost je bila velika.