Гласовне промене
Једначење сугласника по звучности
Једначењу по звучности подлежу шумни звучни и безвучни сугласници. Сонанти (В, Ј, Р, Л, М, Н, Љ, Њ), иако сами по себи звучни консонанти, не подлежу овој врсти једначења сугласника.
Већина звучних и безвучних сугласника чини звучно-безвучне парове, те сугласник захваћен једначењем прелази у свој парњак, у зависности од сугласника који му претходи: ако се испред безвучног нађе звучан сугласник, безвучни прелази у свој звучни парњак и обрнуто – ако се испред звучног нађе безвучни самогласник, он прелази у свој безвучни парњак. Три безвучна самогласника немају своје звучне парњаке: Ф, Х, Ц. Остали су:
Звучни Б Г Д Ђ Ж З Џ
Безвучни П К Т Ћ Ш С Ч
Од једначења по звучности се одступа у три случаја:
1. Кад се Д нађе испред С или Ш (одступити, подсећи, надстрешница, представити, председник, градски, људски, судски, људство, судство, сродство, господство итд.) У осталим случајима (осим будчега – ген. од будшто) Д испред осталих безвучних сугласника обавезно прелази у Т: откопчати, претпоставка, потчинити, отчепити итд.
2. Донекле правило неједначења сугласника испред С важи и за Ђ. Нема једначења у речима: вођство, а боље је лођски него лоћски (Лођски, а не Лоћски устанак). Донекле се избор између -ђски и ћски оставља писцу на избор.
3. На саставу сложеница се одступа од правила једначења по звучности.
У речима страног порекла сугласничке групе често остају непромењене.
Једначење сугласника по месту творбе
Струјни зубни сугласници С и З ипсред непчаних сугласника прелазе у Ш и Ж. Сугласник Н се испред уснених сугласника Б и П мења у М.
Изузеци од овог једначења су:
1. На саставу речи између префикса и основе које почиње гласовима Љ или Њ (изљубити).
2. На споју сложеница испред уснених сугласника Н остаје непромењено.
Палатализација
Задњонепчани сугласници К, Г и Х испред самогласника Е и И прелазе у предњонепчане сугласнике Ч, Ж и Ш. Сугласник Ц испред И прелази у Ч. Палатализација се врши и испред непостојаног А.
Изузеци када се палатализацијa не врши:
1.У присвојним придевима на -ин који су добијени од именица које се завршавају на -ка, -га и -ха.
2. У хипокорситицима и речима од мила.
Сибиларизација
Задњонепчани сугласници К, Г и Х прелазе у зубне сугласнике Ц, З и С ако се налазе испред самогласника И.
Изузеци када се сибиларизација не врши:
1. У личним именима: Анки, Олги, Десанки.
2. У именицама, у групама цк, зг, сх, тк, ћк и чк: патки, тезги, коцки, мачки.
3. У речима у којима би се променом значење учинило нејасним или би се и оно променило: сека - секи (не сеци), бака - баки (не баци), лутка - лутки (не лутци).
4. У именицама женског рода које означавају географску или националну припадност: Јапанки, Ужичанки, Словенки.
5. За неке речи су дозвољени дублети: битки - бици, кћерки - кћерци, маски - масци, Пожеги - Пожези.
Јотовање
Ненепчани сугласници испред гласа Ј прелазе у непчане: Д у Ђ, Т у Ћ, Л у Љ, Н у Њ, З у Ж, С у Ш. Уснени сугласници П, Б и М и збноуснени сугласник В, испред самогласника Ј, прелазе у групе ПЉ, БЉ, МЉ и ВЉ.
Примери: тврд+ји = тврђи, брз+ји = бржи, бел+ји = бељи, црн+ји = црњи грм+је = грмље, сув+ји = сувљи, глуп+ји = глупљи
Непостојано А
Самогласник А нестаје у неким облицима речи. Оно је названо непостојано А. Најчешће се јавља у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода (двојац - двојца - двојаца, гњурац - гњурца - гњураца, момак - момка - момака, борац - борца - бораца), у генитиву множине неких именица женског и средњег рода (девојка - девојака, вишња - вишања, сестра - сестара, писмо - писама, једро - једара) и у придевима мушког рода у номинативу једнине (миран, ведар, кадар, чудан).
Изузеци: непостојано А се не јавља у генитиву множине именица које се завршавају на А а чија се основа завршава на сугласничке групе ст, зд, шт и жд: башта, ласта, бразда.
Прелазак Л у О
Глас Л на крају слога или на крају речи прелази у самогласник О.
Изузеци: У именицама које се у номинативу једнине завршавају суфиксом -лац Л прелази у О у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине. (неваљалац - неваљалца, зналац - зналца).
Упрошћавање сугласничких група и губљење сугласника
Када се два иста или слична сугласника нађу један поред другог, они се стапају у један. Често, овој промени претходи једначење сугласника. Губљење сугласника се јавља и код сугласничких група које су тешке за изговор (-стн-, -стк-, -стб-, -ћски). Сигласници Д и Т се губе испред сливених сугласника Ц, Ч, Ђ и Џ.
Примери: беззуб > безуб, петдесет > педесет, предци > преци, радостна > радосна, отца > оца, сладоледџија > сладолеџија
Изузеци:
1. Сугласник Ј се удваја у суперлативима придева и прилога који почињу гласом Ј (најјачи, најјаснији, најјужнији, најјаднији)
2. У неким сложеницама не долази до упрошћавања (ваннаставни, транссибирски)
3. Правило се не примењује ако би се упрошћавањем значење учинило нејасним или би било промењено (отцепити, потчинити, отчепити)
4. У неким речима страног порекла (спортисткиња, протестни, телефонисткиња)