Литерарни кутак

Предео који носим у срцу

Лето се приближава крају. Осетим како му ноге мало по мало измичу и уморно клецају под последњим, избледелим зрацима сунца, онако празним и тужним, које је недавно напустила светла топлина летњих дана. Топлина одбегла у бескрај која се скрива дубоко у тишини ношеној ветром у којој је нико не може пронаћи.

Ја седим у малом, сеоском дворишту. Хладан ваздух ове умируће летње вечери испуњен је оштрином. Осетим је на својим образима, на рукама којим пишем. Сребрни трагови под небеским сводом спуштају се на земљу и воде далеко, до магле која се рађа у даљини. Небеско платно посуто је ситном прашином кроз коју се назиру бледи, бакарни облаци који у свом пламену скривају делове плавог, мирног мора и његовог кристалног сјаја. Моје мисли, жеље и наде разлетеле су се свуда око мене и овог суморног дана довољан је трептај ока да их изгубим у беживотном лишћу, у овом жутилу без почетка и краја које дан за даном све више и више клоне.

Испред мене налази се мала, стара кућа у коју ретко залазим. Иза непознатог, комшијског прага више ништа се не види. У овој тужној празнини време је одавно стало и уснуло у тихи сан. У њој све изгледа исто као када је сат откуцао последњу секунду, последњи тренутак испуњен животом. Њени зидови окупани су избледелим сјајем одбеглих снова, а у испуцалим циглама крију се делови живота, смех и радост њених укућана, претворена у болну тишину која се огледа у њеним прозорима. Хладна сенка овако напуштених, сеоских домова полако покрива село, а тек понегде може се чути топло пуцкетање ватре. У кући у којој сам провела неке од најлепших дана свог детињства и даље се чује радостан дечји смех, осети мирис светле радости који ме веже за ово мирно село, за крај који за мене представља део мира и бесконачне слободе.

Млада дрва лешника нежно се клањају ветру. Видим сваки лист који весело поиграва и као светлост услед монотоне таме позива својим треперавим гласом: „Ухвати ме за руку и док осетиш моју дрхтаву шаку уђи у мир и спокој неописиве сеоске лепоте“. На тренутак сам затворила очи. Чула сам шуштање ситних крошњи и схватила да то тихо певање у човеку буди наду и неуморну снагу. На ситној земљи крај њих виделе су се стопе које воде право у дедину башту и виноград који се сијао од крупног грожђа и делова јесени која полако долази. Јато птица надлетало је њиву. Поздрављале су и дрва и село и мене, парајући небеско платно својим крилима, поздрављале су и ову њиву боје неба и мириса далеких облака.

И тако, мало по мало, погледом сам стигла до саме границе земље и неба, до места на ком се ова два нераздвојна пријатеља сусрећу. Осећала сам се као да сам на самој ивици хоризонта и помислила: „Још само један корак, кратак корак и довољан је удах да полетиш носећи цело село са свим успоменама из детињства и безбројних дана које си провела у њему, у најсигурнијим дубинама свог срца“.

Тијана Карић, VIII2

Песма о Светом Сави

Свети Саво, мудра главо,

Славу твоју сви славимо,

И у селу и у граду

Сва те деца добро знају.

Велики си писац био,

Сву децу просветио,

Хуманост си свуда ширио,

Многе цркве саградио.

Светитељ си тад постао

и заувек то остао.

Ања Караџин, V₂

Ко је Свети Сава?

У далеком дванаестом веку, толико тихом и далеком, веку што се скрива и полако бледи, нестаје са лица земље, бежи у заборав заједно са уснулим, давним временима која остају као слова на папиру, свет је први пут видео то светитељско, бело лице, бело попут облака. На њему су сијале златне очи, не као круна, него као далеке, бескрајне звезде. Топлина његове шаке променила је целу Србију, године, векове.

Растко је одрастао безбрижно, детињство му је било попут бајке, а онда је владао делом земље, делом своје домовине, свог срца и своје душе. Кроз ветар одрастања, кроз онај који нас гура напред, зачуло се шапутање Светог Пантелејмона, кроз Свету гору и Србију, до учене српске главе.

Нестало је детињство, остављено је у Расу, а Растко Немањић пратио је пут ка својим жељама, вођен светлошћу свог живота, закорачио је на бесконачно тло Свете горе. Закорачио је одлучно, знајући да губи своје порекло које га је све ове године гушило, знајући да ће моћи да дише када све ово што му је остало буде само он, сам са својим мислима, препуштен будућности коју је својим рукама требало да створи. Овај частан човек, монах, Сава, наставио је да гради свој живот и никада није престао, до дана данашњег, до овог тренутка. Његово лице, његове очи су на корицама сваке књиге и у зидовима Хиландара.

Одувек су нас учили да најспремнији, најодлучнији, најхрабрији стварају велика дела, да се њихови ликови никада не заборављају, да бивају урезани у ваздух, у звезде над нама, у земљу по којој данас корачамо. Као чувари сваког нашег даха, сваког покрета, чувају историју. Био је и принц, и монах, и дипломата, и књижевник, био је Растко Немањић и остао је Свети Сава.

Тијана Карић, 8₂