Kулом су дечаци звали стару турску барутану, сазидану некад у влажној удолини на крај вароши. У то време она је била већ одавно напуштена, сва у рушевинама, зарасла споља и изнутра у шипраг и коров. Округла граñевина била је опасана двоструким каменим зидом. Ветрови, кише, снегови, људи и животиње уништавали су и разносили све што није од камена, па и ти камени зидови осипали су се и нестајали, само теже и спорије. Kров је у средини одавно проваљен и све се више руши. Остала је само још покоја храстова греда ужлебљена у саме зидове који су сачињавали два концентрична круга. [...]У тој сумрачној кули, у којој је све било трошно и рушевно, мемљиво и нечисто, клизаво од влаге, маховине и бледе траве која не виñа сунца, дечаци су проводили дуге, светле и лепе сате, доживљавајући само ретко и тамне тренутке које и најлепша игра понекад доноси. И Лазар увек са њима. За њега се време од раног пролећа до касне јесени делило на два једнака дела. На једној страни варош са граñанима и чаршијом, са школом, кућом и породицом, а на другој – кула. Цео живот оног првог света био је њему и његовим друговима досадан, изгледао неважан и нестваран, а прави, главни, истински свет, – била је кула са игром и доживљајима које само игра даје, и само у детињству, у доба кад се живи животом својих жеља и тако доживљује све што се жели. А најдубље дечачке жеље, ношене маштом и незадржљивим снагама тела које се развија и расте, бирају често за своје поприште забачена, напуштена места и рушевине. Понајчешће су се играли рата, подељени на Србе и Турке, или просто на наше и ваше, наоружани дрвеним мачевима, и штитовима и шлемовима од лима и картона. Једна, војска би се испела на ивицу зида и ту се утврдила и сакрила под искрзаним остацима крова, а друга би настојала да открије непријатеља, да се успуже уза зид и својом виком "избаци" скривеног противника из његовог положаја. А кад би им то пошло за руком, онда би сви заједно поскакали у кулу и ту се настављала борба, која је у ствари била бучна јурњава по мрачном, уском ходнику измеñу два зида који уокруг опасују кулу. У бојевима дечаци су нападали и бранили се виком и трком, маневарским опкољавањем и убијањем које није болело. Стварни судари и ударци били су изузетак и реткост. Па ипак, по таквом једном изузетку Лазар је и памтио своје ратовање у кули, и само по њему. То сећање он неће моћи, чини му се, потпуно избрисати док год носи своје две руке и десет прстију на њима. У једном таквом боју његови су хтели да преваре и изненаде непријатеља, и да га нападну с бока. Они су, мало подаље од противничког положаја, на мрачном месту које је изгледало небрањено, почели да се пењу уза зид. Лазара су истурили меñу прве. С напором се хватао за мало јаче испупчена места у зиду, и уздржана даха напредовао полако. А кад је стигао на врх и ухватио се са обе руке за греду на ивици зида, ођедном је искрснуо дотле притајен непријатељски војник и стао да измахује и млати дрвеним мачем. Онако изненаñен и збуњен, и сам уплашен, у полутами, он није могао ни да одмери ударце ни да јасно види место по ком бије. Тако је неколико пута узастопце ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима, ударио га тешко и душмански како се никад не удара у овим њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а ударци благи и симболични. И, то је болело, болело страховито, изнад сваког очекивања. Неслућено, несхватљиво огњено поље бола отварало се пред Лазаром и у том огњу у трен ока су изгореле све речи и сви појмови са којима је досад живео и са којима је малопре весело кренуо у дивну и безазлену битку. Тај пламен, који је, полазећи од прста, обухватио цело његово тело – то је рат; а тај невидљиви што бије без престанка и милосрñа – то је непријатељ. [...]То је рат, са ранама, болом и, ваљда, умирањем. Спасили су га другови који су стигли да се успну и отерају непријатељског војника, а њега да извуку на зид. После је седео крај потока, који протиче поред куле, и ћутке дуго квасио натекле прсте у хладној води, чудећи се да је жив и читав прошао кроз онај огањ што се зове рат, да још дише и гледа око себе. А дисао је тешко и гледао мутно.