Срби су, као и други народи, примили хришћанство и старословенски језик као књижевни. У то време није било штампарија па су црквене књиге преписиване руком. Преписивачи су уносили у старословенске текстове и особине језика народа којима су припадали: српског, руског, бугарског итд. Тако су током XI и XII века настале редакције старословенског језика као што су српска редакција старословенског језика која се другачије звала српскословенски језик или руска редакција старословенског језика – рускословенски језик. Заједнички назив за све редакције старословенског језика је црквенословенски језик јер је употребљаван углавном за писање црквених књига.
Српскословенски језик је био књижевни језик Срба од краја XII до прве половине XVIII века. Најпознатије дело сачувано на овом језику је Мирослављево јеванђеље, написано крајем XII. На српскословенском језику, осим црквених текстова, писани су и пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, преписнице, признанице итд. У тим текстовима српскословенски језик добио је више особина народног језика. Најзначајнији правни документ писан ћирилицом из тог времена је Душанов законик, из 1349. године.
Прочитај превод Душановог законика (кликни на назив закона).
Најездом Турака у XV веку и падом српских средњовековних држава под турску власт, прекинут је културни развој Срба и развој српскословенског језика. Од тада је књижевно сваралаштво било скоро потпуно ограничено на црквене потребе.
Бежећи од Турака 1690. године (Велика сеоба Срба), Срби у великом броју, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, населили су територију тадашње јужне Угарске (Војводина, јужна Мађарска). Управо ту су настајали центри српске културе који ће допринети препороду српског језика и читаве културе. Тако у XVIII почињу да се отварају прве школе и да се јављају први аутори који пишу књижевна дела на тадашњем народном језику. Најпознатији писци, из тог доба, су Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Народни језик је почео све више да продире у књижевност потискавајући црквенословенски који је, у великој мери, био неразумљив широким народним масама.
Аустрија је у XVIII веку вршила велики културни, политички и верски притисак на Србе. Да би се Срби одупрели том притиску, на позив тадашњег српског митрополита 1726. године, долази у Сремске Карловце руски учитељ Максим Суворов и отвара словенску школу. Нешто касније 1733. године, долази Емануил Козачински с неколико руских учитеља, с којима отвара словенско-латинску школу. Руски учитељи су са собом донели и књиге и уџбенике на рускословенском језику. Тако је око 1730. године српску редакцију старословенског језика – српскословенски, заменила руска редакција старословенског језика – рускословенски језик.
Рускословенски језик је био неразумљив обичном свету, знали су га само малобројни људи који су њиме писали књижевна дела. Због тога што је рускословенски био Србима, у суштини, страни језик, многи српски писци почињу да уносе у њега особине српског народног језика. На тај начин, половином XVIII века, настаје један мешовит књижевни језик назван славеносрпски језик. Тим језиком који се више ослањао на народни, писали су и просветитељски писци с краја XVIII и почетка XIX века, међу којима и истакнути просветитељ Доситеј Обрадовић. Он се залагао за употребу народног језика иако је у његовом књижевном језику било и речи и облика преузетих из рускословенског језика.
Крајем XVIII и почетком XIX влада велико шаренило у писаном језику. Тако је било све до Вукове реформе. Почетком XIX века, 1810. године Сава Мркаљ пише свој кратак спис азбукопротрес. Тим
делом он предлаже реформу црквене ћирилице и избацује из азбуке непотребна слова. Међутим, његова реформа није успела јер се њој оштро супротставила српска православна црква.
Вук Стефановић Караџић, Мркаљевом ћирилицом 1814. године написао је своју прву граматику коју је назвао „Писменица српскога језика“ , и збирку српских народних песама „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“. Касније је и сам усавршио Мркаљеву азбуку и 1818. године у Бечу, својом новом ћирилицом објављује прво издање Српског рјечника са Српском граматиком. Објављивање Вуковог Рјечника један је од најкрупнијих догађаја у историји српске културе. Он је садржао речи народног језика, источнохерцеговачког дијалекта ијекавског изговора, који је, тако, постао основица српског књижевног језика. Српски Рјечник има око 26.000 речи. Речи је на немачки језик превео Вуков велики пријатељ, учитељ и сарадник Словенац Јернеј Копитар. Вук је 1852. године објавио друго издање Српског Рјечника, на коме му је помогао Ђура Даничић.
Година 1847. је веома битна за победу Вукове реформе српског књижевног језика и правописа. Те године су, на народном језику, објављени Вуков превод Новог завета, затим, научна расправа Ђуре Даничића „Рат за српски језик и правопис“, „Песме“ Бранка Радичевића и Његошев „Горски вијенац“. Међутим, тек 1868. године Вуков правопис је званично уведен у Србији.