Избор из савремене поезије за децу, 5. разред
Владимир Андрић
ДАЈ МИ КРИЛА ЈЕДАН КРУГ
Море има барку,
једро и ктарку.
Море, море, буди друг
— дај ми барку један круг!
Тако ми се база
широм морских стаза...
Ласта има крила,
— лети све до Нила.
Ласто, ласто, буди друг
— дај ми крила један круг!
Да обиђем луг,
да одем на југ...
Кад мрав зрно сруши
чују зечје уши.
Зече, зече, буди друг
— дај ми уши један круг!
Да ослушнем и ја
како жито клија...
У рибе пераја
сребрнога сјаја.
Рибо, рибо, буди друг
— дај пераја један круг!
Да ме жеља мине,
да видим дубине...
Ноћу крај живица
светли фењер свица.
Свиче, свиче, буди друг
— дај ми фењер један круг!
Да осетим моћ
да осветлим ноћ...
На небу се звезде
као птице гнезде.
Небо, небо, буди друг
— дај ми звезду један круг!
Бићу лепши још,
кад ставим тај брош.
ТАТА И СИН
Кад с посла дође мој драги тата
за ручак пита право са врата
А после ручка ко да га спречи
да укрштене решава речи
Затим изваљен на отоману
дуго бистри своју спортску страну
Са комшијама сваке недеље
он игра шах и карте деље
Каже ми мама да будем фин
да тата на миру прочита НИН
Е, доста већ једном са тим
нећу више да будем фин
Клином се избија клин
нек му НИН буде син
Недељко Попадић
Шта је љубав
Највећа љубав ма ко да јеси
она је која теби се деси!
Љубав је поглед. Љубав је цвеће.
Љубав је пораз када те неће.
Љубав је додир. Љубав је машта.
Искреној, правој увек се прашта.
Снагу ти даје. Љубав те храни.
И Бог је тада на твојој страни.
Мало те тишти. Мало те боцка.
Љубав је живот. Љубав је коцка.
Без ње је страшно као без воде.
Обично схватиш шта је, кад оде.
Kријеш је вешто. Осмех те ода.
Љубав кад паднеш диже те с пода.
Љубав те рани. Љубав те цепа.
Љубав је опет и тада лепа.
Љубав су сузе. Љубав су речи.
Љубав те носи. Љубав те лечи.
Љубав је нада и када вене.
Љубав је борба, љубав су сцене...
Љубав те руши. Али и снажи.
Много ти даје. Али и тражи.
Без ње је страшно као без воде.
Обично схватиш шта је, кад оде.
Сањарење
Понекад сањам да имам крила
и седам својих товара злата,
да могу сваком ко добра вила
ставити дукат, тихо, крај врата.
Сањарим: штапић чаробни имам
и мењам, тако, свет преко ноћи…
сањарим како болесне примам
и како сваком могу помоћи.
И тако растем, сновима вођен,
помало тужан, јер немам крила.
Али ја такав, какав сам рођен,
бар имам срце као та вила.
Тако не могу ником помоћи
јер немам штапић да злато делим
и ником нећу до прага доћи.
Али бар сањам, али бар желим.
Мирослав Антић
Лако је теби
Лако је теби кад имаш брата,
па може да те штити и брани.
Kад се у дворишту играте рата,
он увек стоји на твојој страни.
Од свих је бољи.
Од свих је јачи.
Зато брат тако много значи.
Лако је теби кад имаш брата:
смеш да се правиш важан пред свима.
У биоскопу нема карата,
он само трепне и - већ их има.
На утакмици нигде места,
он само мигне - три клинца дигне.
Познаје сваког кондуктера.
Познаје сваког посластичара.
Има у граду тристо другара.
Мени је тешко јер немам брата,
па пазим с ким се играм рата,
јер није свако на мојој страни,
спреман да увек баш мене брани.
А кад се с другом децом потучем,
обично дебљи крај извучем.
Kод куће радим сам за двоје
и што је моје и што није моје:
и угаљ вучем,
и рубље скупим,
и собу спремим,
и млеко купим...
И тако: пошто немам брата,
морам да будем вредан сам,
и будем двоструко вредан сам,
и да одрастем сасвим сам.
Од свега што на свету знам
најстрашније је кад си сам.
Чаролија
Неком забрањују звезде.
Некоме крила, и ласте..
Ја не забрањујем ништа.
Сме се све што се не сме.
Само једно те молим:
покушај да не растеш
ни мрву свима за инат,
до краја ове песме.
У тој се песми живи
слободно, лепо и лудо.
Можеш да измишљаш.
Машташ, да радиш све наопако.
У њој и највеће чудо
престаје да буде чудо,
јер све што пожелиш
кад зажмуриш
- остаје заувек тако.
Истури храбро и дивно
пркосе детињасте
и лажи и себе самог.
Сме се све што се не сме.
И сме се више од свега!
Једини: немој да растеш
за инат и теби и мени
до краја ове песме.
И сваки пут кад те сломе,
па мораш нов сан да ствараш,
не сањај га у мраку -
дотрчи ближе зори.
На прагу ове песме
тако се дивно бори
и кад намигнеш само
и осмехнеш се полако
изброј у себи до десет
и то у вечност претвори.
И све што жмурећи смислиш
остаће заувек тако.
Бранко В. Радичевић
Кад тата доручкује
То треба да се чује
Кад отац доручкује.
На столу пихтије, јаја,
Одоше у два залогаја.
Уз то сланина, с луком
Нестаде и она с буком.
Паприка, љута љутелка,
Остаде само петељка.
На крају, ал` не често,
Смаже и слатко тесто.
Ал` пре него што оде:
Искапи бокал воде.
Тад скине капу с клина
И зграби свога сина.
Од загрљаја врућа
Два дана тресе се кућа.
Кад мати меси медењаке
Ево га вече изнад кућа.
Над огњем кô чаробњак чара.
И већ се диже мирисна пара
меда и теста врућа.
То мати белом руком шара
медењак слатки, румена цвета,
међ колачима колач цара,
са дворанима од цимета.
Као да шапне, кô да мази…
У пламен са образа тера
румен своју и јара плази
језик од ваниле и шећера.
У малом телу тих брашњењака
прокључô огањ у дивни слад.
А мати, кô сто обешењака,
још оком слади, за твоју глад.
На столу плех од чиста руја.
Кô мартовчић сипи шећерни прах.
У твом стомаку слатка олуја
и мирисни, меда, дах.
И вече је као од фила.
Отвара мати прозор у шир.
Одједном букне цели свемир
као најслађа ванила.
Драгомир Ђорђевић
Није лако бити дете
Често једеш, тврдо спаваш,
много јурцаш, правиш штете...
Kад те грде, одобраваш,
- Није лако бити дете.
"Лепо жваћи!", "Пери руке!",
"Бежи даље од тог Срете!",
"С тобом стално неке муке!",
- Није лако бити дете.
Батинама кад се надаш,
у одбрану зову тете,
пред прутом се испрепадаш
- Није лако бити дете.
Па рицинус, па вакцине...
Забрањене цигарете...
"Још си мали за то сине!"
- Није лако бити дете.
На дрвеће сво се пењеш.
Тајно волиш Оље, Цвете...
Под теретом торбе стењеш
- Није лако бити дете.
Чим спазе да ниси мали,
зрелошћу ти неком прете,
живот јесте згодан, али...
- Није лако бити дете.