Zapisi iz zavičaja

Ова stranicа će progovoriti ''по нашћи''. Male seoske priče i anegdote iz našeg zavičaja su pisane na timočko-prizrenskom dijalektu i obavezno ćirilicom.

Милена

...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:

-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!

А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.

Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...

А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...

Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...

Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...

Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.

Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.

А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Лепка из Горњу-малу:

-Милено, кам ти га детето?

-Те га у крошњу.

-Како, мори, у крошњу?

-Те, погле ако не верујеш.

А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:

-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?

-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.

Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.

И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.

Море, мани, мани...

И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.

Оди силну работу почнем да се питујем када че дојде зима да си душу одморим а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем а у прву класу а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само си четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.

И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце. И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...

О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...

И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.

Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.

И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра одједнуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.

Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!

Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.

А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...

Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.

Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.

мојој мајци Милени (1941-2002), уместо епитафа

Роска – последња радос’

Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми.

- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете.

Лькну ми. Стурила сам голем камик и од мен' и од брата ми. Неје лькнуло само на нас него и на маћу ми, че стури терет оди грбину. Нема више да се ћине по возови сас кобилку и крошњетија, па на пијац, па да ли че продаде ил' нече. Оно, несу големе паре, куде големе? Ал' за теквојате по кућу че има. Нече се маћа ми топрв' премењује за излог. Те кол'ко да плати за струју, да купи ориз, зејтин, сол, шићер, да плати воз ка' иде до доктура, те за тол'ко да има.

Да ли ме је било срамота за тој што молим? Срамота ли што сам тражила од државу да ни помогне? За тој ли што че се рашчује по село да ми је маћа на социјалну помоћ поред живу черку и живог сина? Тека је, срамота ме је ал' ме срамота оди мене саму, неје оди друђи. За тој што несмо ни ја а ни брат ми могли на родитељи да помогнемо сас две руће него овака идемо да молимо како просци. Неје ми за правдање ама код мене се дом тек прајил, оди три сина само једно преживело, муж на терен по Босну и по два месеца не дооди. Све је на мен', све сама, све работа. Брат ми у тријес године остаде без нође. Некво се залепи на кичму, црно, големо. Од куде ли се па тој напраји? Тешко поче да оди, на једну ногу ћопа, искривил се, боли га. У Ниш га тека оперисаше да више никад на нође неје станул.

Е па затој ме неје срамота, оди село, оди народ, оди комшије. Свакој си мукује и живује онака како умеје и како му је Бог записал. Неје ме срамота оди шалтери по општину, оди питување, молење. Њи требе да је срамота, државу требе да је срам што ни је до тува докарала, да ји молим. Него кво чу, оно тека си ни је записано.

…

Подјесени га туј годин порано, поче и студ. Маћа ми оди оној што вој даву, збрала паре за дрва. Дојде октобар, наближи се зима, па са мојег Стевана, тува у село оди онија што исекоше целу Белаву, купимо некол'ко метра дрва. У наредну суботу се збрамо при њу, исекомо ји, сцепимо ји па сас колица натерамо у подрумчето куде до скоро беше козата. Че пречукамо зимуту, че се огреје бабата, мислим се.

Поглеџујем маћу ми а на њу мило. Че цивне ама се не смеје. Срце вој игра оди милос ама не умеје да се насмеје. Збрала је седамдесе и четр'и године и тријес ћила сас све дрешљаци и турила цел живот на грбину па не умеје да се смеје. Целу кућу, мужа, дечишта, држала је на-руће. Гледала сина како без нође остањује па заборавила како се човеци смеју.

И оче да ни помогне. Оче. Трчи око нас, збира тресће, сува се за цепленће. Стеван ју ока да се мане оди тој, да се помери, че ју тресне некоја цепленка оди дрвникат, не мож ју дигнемо после. А она не знаје оди голему радос и милос кво да работи. Казујем вој да иде у ижу да закладе огањ, да свари рећију. Са че ми још малко, па че завршавамо, че улезнемо да се огрејемо. Она онаква мьлечка и савијена, само што не литну. Гледам ју, чини ми се све би напрајила само још при њу да седимо.

Веч се намали дьн, поче се стьвиња. Гледам, арне смо дрвникат намалили, че привршавамо работу за дьньс, јутре че буде за још малко. Отидомо у собу а маћа ми наклала шпорет, на астал турила грејану рећију, изнела ћисел пипер из зевник, зготвила месо у шерпу:

- Од куде ти мори месото? - питујем ју.

- Кво од куде ми, па ли ми њекња Данко закла козуту?

- Па када њекња, мори, кад је тој било за вашар! Куде си га до са чувала? – дзверим се – Немаш ни фрижидер ни замрзивач.

- При Деска, ли га пита и он ми рече да има место у његовијат замрзивач.

- Па закво си га до са чувала? – поче да окам – Њекња те затеко како сас сув леб топиш у соларче! За кво не једеш него си се напрајила како чума?

- Па за кво? Ели мож Мићу да доведу из град па детето да има. Те и ви сте са туј. Оно детето – показује сас руку на Стевана – цел дьн сече и цепи дрва. Де мори, девојче, не окај по мен толко.

Уздану. Јад ме што не једе. Јад ме што се пресавила од-две. Јад ме што окам по њу. Јад ме.

- Добро, добро. Де седни сас нас да једнемо па че си идемо. Требе на прашчината да давам.

- Нечу ја. Ја сам ручала док сам готвила, јеџте ви.

- Море ја јеџ ил' че ти га на главу расипем – подокну ју а знајем да само оче да има повише за нас.

О бре, маћо моја, мислим си до када че ме алиш и тетошеш. Ја унуче веч имам, на моју се главу иње наватало, еј одкада! А ти ме још гледаш као преди педесе године, јоште сам ти ја твоје девојче. Тека си ме и дьн-дьньс изока – Кам' те девојче!

Седе маћа ми сас нас и поче да узима. Стеван малко једну, малко пину па поче да тера клензу сас бабуту. А она се смеје па извива. Ја ју гледам па се питујем како не памтим када је дзадњи пут била оваква. Како да вој је последње једење и последње смејање у њенити век па да не остане дужна на овија живот.

Завршимо сас једење, помогну вој да зберемо оди астал па си појдомо на Врницу. Тьмьн заминумо меџу Јеременкови и Станчини, ма нема ни сто метра, ја се сети да сам си заборавила кожувчето при маћу ми. Стеван ми не даде да се вртам него он оде а ја остадо да га чекам.

Ма не мину се ни минут, те га иде, трчи:

- Де се врни, Роска падла.

Оооуууу! Оно ми само кроз главу нешто севну, неје ваљда, помисле си. Улезомо у собу а она назем. Замита сас леву руку, гребе сас нокти по патос. Дигомо ју на отоман, опра ју крв из уста и казујем ју да се малко смири. Ама она саде кркља и оче да ми нешто вреви. Држим ју за ручицу, трљам ју по образи, зачешљујем вој косицу сас прсти и она се малко како смири, затворила очи и дише. Кво да прајмо са, да окамо ли санитет, дзверимо се. Шлог ју ударил, нема туј лек, само време че каже. Поседемо, поседемо а маћа ми како да заспа. Смирила се, заклопила очи и дише. А мен' стра уватил. Голем стра. Груди ми се расцепују, не знам од кво, не умејем да се смирим. Не умејем да мислим оди стра.

Стеван рече да си идемо дом, прашчината да напојимо па че се после врнемо. Дојдомо на Врницу, загрејамо шпорет и док ја постоја при свињчетијета да једну, Стеван оде у Горњу-малу при маћу ми да види како је. Брзо се врну и само рече:

- Готова је.

- Еееееејјј, јаднице!!! Не умеја ти кажем ништа убаво. Маћа си ми, родила си ме! – излете ми.

Срам ли ме беше оди њу, да ли нема време, кво би, не знајем. Окам по њу а у душу се једем, само да неје болна, да мож' да поживи, да ју имам. Окам како на дете, очу да ме разбере. Не види ли да ме јад што је остарела, што се савила до зем', што се разболела? Што вој само једнуш не реко нешто умилно, да не умејем без њу, да ми требе, да ју волим? Несьм ју цукнула не памтим. За кво?! Че се посрамим ли преди њу ако тој уработим?

Тија дьн када ју сарањувамо, у малечкуту собу, на астал уз сандьк, милујем си ју по косицу и целивам вој чело. И молим Бога да ме она осети. Дрта сам за сльзе а ровнула би кол'ко могу. Тија дни сам се кутала оди сви и викала како мьнечко дете.

Оно, тека си је. Не дава се на нас што смо се сирома родили да са срећу и радост остарејемо. Ама да некој умре задовољан, е теквог не познавам. Само ни льжу по књиђете да будемо добри, да будемо поштени и че има бољи живот. Мореее, како си се родило, тека че си умреш. Како да је у онеј социјалне паре турен дьн до када че живејеш.

мајци Роксанди – Роски Ранчић (1917-1991) из Станичења уместо надгробног споменика, од Милене Ранђеловић (1941-2002), ћерке њене, у истом гробу сахрањене

(прва награда на конкурсу ‘’Најбоља кратка прича Пирота 2017’’ на осамнаестом Салону књиге и графике у организацији Дома културеПирот)

Жене

Појдо до косим у Свође па на крстопутину код Васуљиште срето Најду Тозину, носи матичку под мишку, била у гр'дину

- Што си се, бре, Вито, смркал, кво ти је? – претече ми реч.

- Нес'м се смркал, него сам пил црњак па ми се, проклетињата, надигал. А немам кво да зарипим, знајеш да ми умрела жена – поче ја сас зајебанцију.

- Има лек за тој, не сећирај се – и увати ме за руку па ме поведе у слог. - Гоџа работа и дом ме чека - рече - ал једно сат-два мог се измајем - и стури кошуљуту, белнуше ју се сисће.

- Мен млого - реко - стра од змије по овуј травуљину, ај' чимо онам, у Вучиното, под онуј црешњу у жито.

Отомо там, у ладовину, врљи ја косу од рамо, распекља се па ју зарипи како поп'ц грудву: а она, дал Бог, ни гаче неје носила.

-Немој ми млого задигујеш нође – че ме моли – сушна година, па ниско жито. Че ни мож' види мој Тоза ако налута овдек по пут.

А ја сам се завуждал, па само реко:

- Море, ако наиде, и њег чу изонодим. Толко ми се ст'внило пред очи оди постење.

Па удри, па удри - тресо ју до пладне! И још би, ал у нећи зам'н чу се одозгор, оди црешњу:

- Мањуј се, Вито, више, да слезнем. С'твни се, имам си дом работу.

Женсћи глас, нанче му јебем! Подиго ја главу, а оно Перса Мурџина на вр' у црешњу: зобала рупавице, несмо ју ни видели. Рипну се ја, зграби бревенеци, а Најда да пукне од муку:

-У, цркла дабогда! Ел не може да се стрпиш још малко?! Прекиде ни у нај, нај...

Са би ја тел да си побегнем, а Најда не дава:

-Море, видела сам ју ја лежечћи, ал си ћута. А она не мож да си гледа њојну работу, у уста њој се…! И за какво ти вода иде на уста?

-Това је оди црешње, не јеџ' говна. Ама, ја сам гледала, доле, вашту работу, срам да ви буде! – казује Перса - Чу кажем ја на Тозу.

-А ја чу кажем на Вучу да си му се качила на рупавицу, аха! - реко и помого ју да слезне.

И сваћи си појде по свој пут. Тиће, стиже ме Перса:

- Нечу да казујем на Тозу, ако се вр'неш сас мен поди црешњуту.

Мишко Кљувидрво

...Мишко Кљунда ил' Мишко Кљувидрво како смо га ми, деца, окала, комшија ми беше. Работеше на железницу како чувар на пругу. Радно одело сас све шапку које је дужил, носил си је свуде редом. И на њиву и у град, и свадбено и мртвено. Т'м'н оде у пензију, а он, сирома, умре. Не мога да малко закачи оди државнити колач. Чувал је сас жену си кравће и козице и на сваку је давал млого дл'га женска иметина: Снежана, Јасмина, Душанка, Славица... Води ји на воду тува близу кућу си на Чешму, па ка си окне по њи:

-Гордано! Марино! Славу ви материну, врчајте се овам!

А оно се нечија жена, која је тува дошла да опере над коритата, обрне и т'м'н да се одзове ка види дека је тој Мишко сас козете:

-Оооо, у-глав те убил марен, замлатотино кљувидрвска! Кво ме штрецаш?

А млого је волел да л'же. Оратеше дека је видел толкаво големог јелена сас, дорим, страшни рогови на који мож' да зденеш двоја кола шашће. И одма знајеш дека л'же јел се у оратење обавезно накашље: кх-кхмм! Тај драмска пауза сас кашљање му је требала да се досети кво да дол'же.

Једнуш ни беше оратил како је бил у Белаву, там је искарувал краве и козе. У руће си носил само једно сећирче да си за козете шумће накластри:

- Славу му материну, т'м'н диго сећирчето поди једно дрво, ка си натрча једна голема лисица. Трчи, бре, право на мен а зинула како мајдан у Острвицу. Ја видо дека сас сећирчето нема да могу да ју ништо напрајим, па засука рукав.- И тува се Мишко Кљунда накашља- Кх-кхмм! Она натрча на мен, а ја се како малко поизм'кну у-стран, па како је зинула ја ју гурну руку кроз уста у једњак па кроз дупе и вану ју за опашку. Како га вану, тека га повлеко кроз уста, славу ју материну, и изврну ју наопачћи, како чарапу. А она, колко се залетела, онака изврнута наопачћи настаји да си трчи ал на там, супротиво оди мен!

Па сас стиснуту песницу и сас савијену руку у лак, само рече:

-А, нечеш га бато!

А ми, деца, забалавили смо у њег сас отворена уста и не трепчемо. И замишљамо си свити како таја лисица мож на грбину, озгоре, да с'га носи и црева и бубрези. Како ју не отпадну ка трчи, питујемо се.

Ама, немамо време млого да оди тој мислимо. Мишко ване да ни орати како је ватал зајеци бези пушку:

-На поголем камик турим зељћу и у њу надробим бибер. И ка зајекат дојде, он почне да њушка по зељћуту ал му се нос заљути оди биберат и исћија се. Кх-кххмм! Како се исћија, тека сас чело пљесне по онија камик и занесвести се. И ја си после дојдем да ји само зберем.

Тека ни је Мишко Кљувидрво л'гал са све кашљање. После се ми научимо дека ни он л'же, ама смо си пак обичали да га слушамо.

Кх-кхмм!

Детиња работа.

Милутин

Дојде си време за резање у лозје. У комшил'к при деда Милутина беше једна удовица, баба Д'нка па јед'н д'н отиде коди Милутина:

-О, бата Милутине, де да те нешто замолим.

-Казуј, Д'нће, кво те насећира?

-Па те, бата Милутине, нође отекле, руће немам оди пусту работу. Е ли си знајеш дека си немам мужа а стигло лозјето за сечење. Па очеш ли ти, бата Милутине, да ми помогнеш и да ме одмогнеш, те да ми исечеш лозјето там у Будиндел.

-Очу, Д'нће, очу, како па да нечу да га исечем, 'ли смо си комшије. Него ти јутре ујутру да ми у торбиче спремиш малко оди сирењце и оди пушеното, па малко оди рећијицу и оди комињач'к, па да испечеш једну убаву погачку ама да буде жежачка ка појдем, па ја дидем да га исечем.

И јутред'н, по договор, деда Милутин у једну руку торбу а у другу сећирче па ајд' у Будиндел. С'г че се пажљив читалац припита за какво че му је сећирче, кам му лозјарсћи макази, е ли се лозјето с макази ориза. Јест, у праву си да се с макази ориза, ама се сас сећирче сече. А баба Д'нка га замолила и тека се договорила да њу лозјето исече а неје да га ореже. А договор си се има испоштује.

Дојде деда Милутин у Будиндел, у лозјето, па испод једну црешњу распростре оној кво му баба Д'нка спремила те се убаво наруча и напије. Тегај узе сећирчето па... Какво је напрајил мож си сам замислиш ако ти кажем да ниједну ђижу неје остајил.

Врне се он у селово па право код Д'нку да си ђу врне празнуту торбу.

Питује га она:

-А бата Милутине, вика ли лозјето, пушта ли с'лзе.

-Море, Д'нће, оно вика и не вика, ама ти има углас да ровеш.

Љупко Зајек

У старото време, беше јед’н чича Љупко Зајек.

Тагај си беше време ка си мужјети упролет отиду у печалбу там по Влашко у Бугарску јал там по Војводину па се вртају преди зиму. Остаје си дом помладе невестице, тек поразработене оди онуј работу сас дечица у љуљћу и сас старци, па јим сва тежачка работа падла на грбину. Остане си у селото и чича Љупко. Имал си је овчице па једино он из њинуту кућу неје иш'л у печалбу. И једини је у целото село знал да чита и писује а таја је чињеница млого важна за овујате приказницу.

Е, с'г и овија печалбаре који су отишли, несу умејали ни да читу а ни да писују а како је голема година, овија помладити почну да си мукују за дом, за женете повише, па најду некојег који је знал да писује па му диктирују кво да писује на њинити. А свата писма за оној село куде је Љупко Зајек живел су имала нешто позаједничко:

"...здраво живо жено како сте како су децата мајћа ми башта ми како су кравете козете овцете свињете косисте ли збрасте ли сеното и детелину зденусте ли га садисте ли у гр'дину отели ли се Славица води ли Снежану коди бика (тека су си давали иметина на стоку). Овој писмо нек ти чита поштарат немој случајно дидеш коди Љупка Зајека тија че ти чита кво си он оче и има те превари и че те оноди... "

Писували су и јоште нешто ама је овој на свити било заједничко. Тија што јим је писувал само је коди иметината и адресете прајил разлику.

И тека стигне писмото куде требе а снашката га отвори да види има ли паре па га смкне у пазуће па право коди Љупка:

-Те бата Љупче, доби си оди мужатог писмово па да ми га прочиташ да видим кво ми казује и поручује.

Узне у руће артијуту Љупко па га у себ убаво простудира.

-Па што не вревиш, бата Љупко, питује га снашката.

-С'г чу, само да зберем словата, одговара ју овија а брковити му играју оди смејање.

Па почне. Одма ју прочита оној за децата и старцити, за стокуту и работење у поље а онда си подигне глас да си је сигуран да че га оваја невестица добре разбере:

- " ...и дидеш коди бата Љупка да ти он овој писмо прочита. Ка ти год затребе нешто а ти да отидеш коди њег да се пожалиш за оној које ти фали. Ти си њег познаваш он си је добар и поштен домаћин. Да га потражиш оди њег нешто он ти га има даде када си ти оч. И да му даваш кад ти он тражи нешто немој си скрчава. Нема те никој тека убаво помогне и опрај како што че има да те опрај бата Љупко, било д'н било ноч... "

И све све тека убаво, како узи сламку, убаво си наврча воду на његовуту воденицу. А и снашката че си каже:

-Те бата Љупко, мојти муж како да је знал при куга че си донесем писмово да ми га прочита. И он си, е те, вреви да си си ти млого добар и поштен.

-Ако снашке, ако. 'Ли смо си ми наши, тува смо да си се помагамо. Те и ти, а ти нешто требе кво си немаш и кво ми ти фали а ти да дојдеш коди мен. Ја чу ти га дадем.

-Па че си дојдем бата Љупко, че си дојдем. 'Ли ми је мужат далечко, па, све ми требе, све ми фали.

И тека си Љупко Зајек убаво и с мерак проживи оди пролет до зиму. А кад дојде зима и ка се мужјети врну из печалбу окол Светог Ранђела, тагај си па Љупко збере овцете па ај с њи на појату у јегрек. До пролет, а после па че се врне. А снашћете и не причају на њинити како ји је Љупко помагал. Некоја па, која је поприглупавашка, на мужатога се повали како си га је све послушала какво ју је он писувал и какво ју је Љупко читал, е али па тија муж на никоји ништа не прича. Земља видела па у-зем штукло.

Заљопување

Беше т’гај млого голема зима. Мрзлица. Студ. Минус иљадо, што рече циганчето ка су му нестала дрва. Снег по селото нападал’ до гушу па га вет’рат забетонирал, не мож га сас бурђију развртиш. Народ само у зор-заман протрчи по путевете па си бега дома, поред накладено ћумбе. А једно м’лечко врапче беше паднуло у пртину по сред пут. Премрзло, јадниче, сас душицу се раставља. Капку крв нема. Тува куде лежеше, по тија пут наиде једна селска крава. А врапчето си помисле:

“Исто ми се вата, да ли че цркнем оди студ ил’ че ме кравата згази.”

Првото га копито промаши, исто и другото. Када минуше задњете нође, тегај га преклопи једно големо лајно. Цело га заљопа. Па да видиш с’г, оди оној жешкото, оди лајното, оној се врапче како малко протресе, па се малко како пооправи. Живну бе. А и зрнца оди жице и морузу там најде, т’м’н се раштурела. Па нема, нема, тиће прну, па право поди сајван куде су му били јоште другаре. Те тека, оди оној лајно, овијате синдрак прескрца зимуту па с’га ка увати пролет, е тегај колај работа за њег.

За какво ти овојате причам? Па, тел сам да ти некакво речем, млого важно, ама ми је требала подлога. Ама јок бе, нечу да те питујем како прекара зимуту.

Очу да ти речем овој:

-Ако те некој засере, заљопа и сас лајна нарани, това не мора да значи да ти тија мисли зло и лошо.

Не бе.

Куј ти га знаје кој кво мисли и за какво је това добро.

Aманет

Кaд дojдe врeмe да oтeгнeм пaпци,

кaд мe прeкрeчи бeлo мртвилo,

нe склaпajтe ми силoм кaпци

дa joш пoглeдaм пo зeлeнилo.

Кaд сe извргну друђe прилићe,

кaд вишe нe мoгу дa нaрeџуjeм,

нe oбртajтe oглeдaлa и слиће

дa ви joш мaлкo пoзaглeџуjeм.

Кaд ми туритe дрeje мртвaчћe

кaд мe aпoстoли изoбрaзe,

нe истeруjтe oди мeн мaчће

нeк сe joш jeдaнпут пoмaзe.

Рућe ми сaс чвoр нe врзуjтe,

мртвe сe нoђe нeсу диглe.

Нe зaрoвуjтe сe, нe нaрицуjтe,

нe бoдeтe ми пeтe с иглe.

Сас свeчe близo мe нe пржeтe,

нe утoпљуjтe мe с ћилими.

Пoпa дaлeкo oд мeнe држeтe

дa мe с кaндилo нe нaдими

Нe кoпajтe мe дo душмaни

дa ни сe нe мeшajу кoшчинe.

Нeбрojeни су т'вни дaни,

с њи че дa будeм вeкoвине.

Нa плeћкe црнo нe турajтe,

нe пaлeтe ми мoje прњe,

нa сирoтињу свe рaздajтe,

нe трпajтe нa врaтa трњe.

Пцeта врзуjтe зa зaдушницe

дa ми нe oстaje oвaм пчeшњaк,

кaд глaднa дojду зa пaскурицe.

Нe гурajтe у пeнџeр чeшњaк.

Пa и aкo сe кo тен'ц дигнeм,

aкo мe нe изeду црвље, глистe,

нe бojтe сe aкo ви стигнeм,

тa ja сaм вaш и ви мojи стe.

Радиша Драгићевић

(песма је преузета из књиге ''Белези'')

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 Unported License.

Vaše kritike, primedbe, komentare i sugestije i, naravno, Vaše male priče šaljite na vrnica@gmail.com