Sadašnjost

Šta smo uradili i šta ćemo uraditi

Trajanje Staničenja i njegovih žitelja zavisi samo i jedino od njih samih. Ma kako god da su problemi veliki, ne može se čekati na pomoć lokalne gradske vlasti. Za njih, naselja koja su smeštena zapadno od Pirota kao da ne postoje. Veliki je broj načina za rešavanje ekonomskih, ekoloških, komunalnih i saobraćajnih problema. Neki od tih rešenja su savršeno odigrale svoju ulogu neposredno pre izgradnje nadvožnjaka kod Begovog mosta.

Staničenje je problem vodovoda delimično i ne trajno rešilo tek pre dve godine. Pronađeni su novi i izdašniji izvori za snabdevanjem pijaće vode ali nisu rešeni problemi oko gubitaka iste. Vodovodna mreža je stara preko trideset godina. Korišćen je materijal sumnjivog kvaliteta koji je nabavljan u trgovini za prodaju sekundarnog otpada. Cevi su polagane u iskopane kanale bez podloge, na oštro kamenje.

Put sa rupama oko kojih ima i pomalo asfalta dopiru samo do ulaza u selo a nakon toga je pravo mučenje za pešake a kamoli za prevozna sredstva. Od aktuelne gradske vlasti smo 2008. god. dobili obećanje da će nam seoske ulice tamponirati granulatom suvog asfalta ali od tada su prošle tri godine a mi i dalje hodamo preko obećanja. Sami meštani su se organizovali i uradili nasipe na onim putevima koji su bili u lošem stanju. Geografski položaj sela je takav da posle svake jače olujne kiše nasipi naprosto nestanu. I tako u krug. Krajem 2010. god. uz obilatu pomoć strane donacije urađeno je 500 metara afalta od mosta ka istočnom delu sela .

Trafo-stanica je sagrađena 1958. godine. S obzirom na tadašnji broj stanovnika i broj kuća kao i njihove potrebe za električnom energijom, izgrađena stanica je bila i ostala male snage. U međuvremenu, u selu su pristigle novotarije savremenog sveta koje zahtevaju veći protok električne energije za nesmetan rad a koju trafo-stanica ne može da pruži. Napon varira između 175V i 210V. Danas se i pri najmanjem vetru struja isključuje.

Nemajući ni najmanje mogućnosti za zaposlenje u lokalnoj sredini mladi su prinuđeni da bolji život potraže daleko od ognjišta. U poslednje četiri godine, preko dvadeset mladih ljudi je spas iz ekonomskog beznađa potražilo u crnoj rupi Srbije zvanoj Beograd. Oni koji su se odlučili da ostanu i zasnuju porodice, otišli su da budu pirotski podstanari upravo zbog svih gore navedenih razloga.

Sami roditelji pružaju podršku odlasku iz sela zaboravljajući na svoje godine. Njihova deca se u većini slučajeva trajno nastane u mestima gde su našla posao. Oforme svoje porodice i u zavičaj počinju da svraćaju samo o preslavama. A njihovi najmiliji ostaju u selo da stare i umiru sami. Samoća je strašnija od smrti.

Ranijih godina a naročito do početka devedesetih, ogroman broj stanovništva je bio radno angažovan u pirotskim preduzećima. Gotovo da nije bilo domaćinstava iz kojih barem jedan član nije radio u ''Prvom Maju'', ''Tigru'', ''Progresu'', ''Galanteksu'', ''Piroteksu'' i drugim tada aktivnim fabrikama. Od sredine devedesetih pa do danas, selo je u stopu pratilo ekonomsko propadanje Srbije. Sve veći broj je ostajao bez posla, fabrike su se zatvarale, radnici otpuštali. Jedina fabrika u kojoj još uvek rade neki od meštana jeste ''Tigar'' koji je u vlasništvu francuske kompanije ''Mišelin''.

Privatni preduzetnički potencijal meštana jeste mali ali nije za potcenjivanje. Sa leve strane puta a pre ulaza u selo smeštena je proizvodna hala biohemijskih proizvoda ''Limes'' vlasništvo gospodina Milorada Krstića, u čijim pogonima radi nekolicina meštana. Majstor Lilić Jovan je sa svojom metalo-prerađivačkom radionicom uvek na usluzi staničancima ali i piroćancima. U selu trenutno rade tri trgovinske radnje prehrambenih proizvoda.

Trenutno je stanovništvo zbog velike nezaposlenosti podređeno poljoprivredi i to najviše ratarstvu i povrtarstvu. Tržišnih viškova poljoprivrednih proizvoda je malo. Uglavnom se žito razmenjuje za brašno za ljudsku upotrebu i za stočno brašno. U poslednje vreme, meštani su počeli, za sada stidljivo, da povrtarstvo gaje u plastenicima po uzoru na leskovačke povrtare što im je omogućilo proizvodnju povrća za prodaju. Pionir proizvodnje je Cvetković Goran sa četiri plastenika. Najveći problem proizvodnje u plastenicima je nepovoljan klimatski položaj sela zbog blizine planinskog venca Belave. Sunčeve toplote je malo te i pored profesionalne proizvodnje povrća, proizvodi na pijace stižu kasno.

Voćnjaka ima veoma malo i to su uglavnom zasadi stariji od trideset godina. Većina šljivara je samoniklo, bez održavanja pa je i rod veoma mali, uglavnom za svoje potrebe. Bilo je pokušaja uzgajanja jagoda, malina i kupina i to još u socijalističkoj zemljoradničkoj zadruzi ali se i tu odustajalo od proizvodnje. Proizvod nije bio konkurentan na tržištu zbog velikog kašnjenja u zrenju.

Stočarstvom su se meštani bavili od pamtiveka. Današnja imućna domaćinstva su svoja gazdinstva upravo stekla uzgajanjem stočnog fonda. I danas se pamte buljuci ovaca i krava na Belavi i oko Nišave. Selo je imalo i svoju mlekaru za spravljanje čuvenog pirotskog kačkavalja. Vremenom, ova slika se promenila toliko da se danas ovce čuvaju u svega nekoliko domaćinstva i to u veoma malom broju. Više niko ne otkupljuje vunu, cena mleka je mizerna, nakupci obaraju otkupnu cenu žive stoke. Krave su ustupile svoje mesto poljoprivrednoj mehanizaciji, te se danas uglavnom čuvaju zbog vlastite proizvodnje mleka. Svinje, koze i živina se isključivo gaji zbog ishrane. Nedostatak stočne hrane je oduvek bio problem za uzgajivače. U sezoni velikih suša, meštani su bili primorani da je kupuju iz drugih sela koja su imala mnogo veće površine pod travom i detelinom.

Zemlja se svojevremeno obrađivala primitivno, stočnom zapregom i plugovima. Traktori i vršalice za žito su bili u vlasništvu zemljoradničke zadruge. Sada, u selu, svako aktivno domaćinstvo ima traktor. Većina ima i veliki broj radnih mašina kao priključak za traktor. A tu je i par kombajna u ptivatnom vlasništvu.

Seoska domaćinstva su pretežno staračka. Povrtarstvom i ratarstvom se bave uglavnom meštani životne dobi preko pedeset godina. Mlađa populacija svrati tokom vikenda da popuni svoja prehrambena sledovanja a zatim se vrate u svoje gradske stanove. Stide se svog porekla ali ne i svojih punih gepeka.

Poslednjih godina, u selo se vraćaju staničanci koji su odavno napustili svoj zavičaj i otišli da svoj dom grade u drugim mestima. Kad su ti domovi počeli da budu pretesni zbog naraštaja, oni su, po sticanju penzije, ostavljali stanove svom potomstvu a sami se vraćali na već ugasla i delimično porušena ognjišta.

Počinju da obnavljaju svoja domaćinstva i da razoravaju svoje njive.

Staničenje je imalo svoj seoski fudbalski klub ''Nišavac'' koji je pre par godina ugašen zbog nezainteresovanosti mladih. FK ''Nišavac'' je svoje utakmice igrao na igralištu koji se nalazio levo od puta na mestu Bair. Imanje je pre drugog svetskog rata pripadalo porodici Mladenovih. Nacionalizacijom je prešlo u ruke zemljoradničke zadruge Staničenja koji su ga ustupili fudbalskom timu. Uvođenjem višepartijskog sitema sredinom devedesetih, imanje je vraćeno naslednicima a ''Nišavac'' je dobio nov teren na mnogo povoljnijem mestu, desno od Baira i levo od Temštice. Pre gašenja, klub je napravio fuziju sa ''Realom'' iz Crnoklišta pa je tim svoje utakmice igrao pod tim imenom.

Tokom osamdesetih godina, održavali su se popularni turniri u malom fudbalu. Najveći broj turnira je održan na širokoj seoskoj utrini na Vrnicu. Kada je utrina zauzeta bespravnom dogradnjom i nezakonitim proširenjem svojih domova od strane meštana, turniri su se preselili na Selište. Jedan turnir je održan na terenu FK ''Nišavac'', na Bairu 07.07. za Svetog Jovana. Fudbalski turniri su bili jako posećeni a učesnici su bili iz Staničenja i okoline. Na Selištu je održan i turnir u mini basketu.

Godine 1985. Staničenje je učestvovalo na ''Susretima sela''. Kako selo ni tada nije imalo adekvatan prostor za održavanje takve kulturne manifestacije, staničanci su goste iz Sukova dočekali u školskom dvorištu ispod šatora dok se kulturno-umetnički program odvijao na improvizovanoj bini. Orkestar koji je pratio učesnike je bio vojni orkestar pirotskog garnizona sastavljen od članova popularne jugoslovenske grupe ''Poslednja igra leptira'' koje je predvodio pokojni Neša Leptir.

To je bilo prvo i poslednje učešće Staničenja na ''Susretima sela''.

Mlađa populacija je do sredine devedesetih godina imala svoje mesto sastajanja i okupljanja u opštinskoj sali na spratu zadružne prodavnice u Sredselu. Za razbibrigu i zabavu je bio dovoljan jedan gramofon i dovoljno ploča. Zbog stalne upotrebe i habanja, gramofon je na glavi igle obavezno nosio jednu petodinarku. Davno, na ovom mestu je pirotski dom kulture prikazivao aktuelne filmove. Biblioteka iz Pirota je svojom mobilnom knjižnicom u selu nudila dodatno obrazovanje meštana (koliko su oni sami bili zainteresovani za čitanje govori podatak da NIKO nije vratio pozajmljene knjige).

Kada se urušio plafon sale, savet mesne zajednice nije pokazivo interesovanje za opravku te su mladi staničanci izgubili mesto ljubavnih sastanaka. U međuvremenu, nekoliko preduzimljivih meštana je otvaralo i zatvaralo male bilijar-sale i kafiće. Danas se mali broj mladih okuplja u seoskom kafiću između Sredsela i Selišta dok oni sa vlastitim prevozom odlaze u Pirot jer autobus iz pravca Pirota prema selu saobraća samo do 22 časa.

U savetu mesne zajednice ali i među samim meštanima zavladala je jedna kolotečina bezvolje i depresije tako da problemi koji se jave na nivou sela brzo padaju u zaborav bez rešenja. Na retkim sastancima meštana u organizaciji saveta mesne zajednice, obavezan dekor su velike svađe sa neistomišljenicima koje po običaju izazivaju polupijani ''simpatizeri'' prethodne garniture saveta mesne zajednice. Huškači protiv svega aktuelnog su podmićivani gajbom piva i onda su po dogovoru sa organizatorom bunta upadali u određeno vreme na sastanak. Na svu sreću, biologija ali i hemija su činili svoje te je sad sve manji broj onih koji su voljni da za flašu piva navlače bes meštana na svoja leđa.

Borba za mesto predsednika mesne zajednice se uglavnom vodila sa pozicije lične koristi. Naime, svi dosadašnji predsednici su uspevali da svoje mesto seoskog kmeta bilo unovče raznoraznim donacijama opštine Pirot odnosno bespovratnim kreditima i pomoći, bilo da zaposle svoju decu na radna mesta koja su pod ingirencijom državnih struktura. Neki su uspevali da uzmu i jedno i drugo kao i da se falsifikovanim izborima održe na tom mestu i po četiri mandata uzastopno. Srbija u malom.

Trenutno, funkciju predsednika saveta mesne zajednice obavlja gospodin Manić Slobodan koji je oko sebe okupio mlade ljude željne bilo kakvih promena. Ekipa je ulivala nadu u bolje sutra jer su do sada uradili dosta dobrih stvari za seoski vodovod i seoski put. Za dalja dobra dela treba im pružiti podršku i vreme da bi se dokazali.

Ekološki problemi

Sledeće činjenice nam nikako ne idu u prilog. Ako ih pretvorimo u opomene, lakše ćemo ih shvatiti ali i svariti.

Staničenje se guši u sopstvenim g..., u vlastitom otpadu. Teža reč ne priliči javnom servisu. Svaka slobodna seoska utrina koja nije zauzeta bespravnom građevinskom akcijom u cilju proširavanja vlastitih domova pretvorena je u deponiju. Proizvodi savremenog sveta oličeni u plastici, staklu, gumi, metalu, tekstilu našli su svoje mesto na Selištu, Vrnici, Gornjoj i Donjoj Mali, Sredselu, u Nišavi i Temštici, pored crkvi Svete Petke, Presvete Bogorodice i Svetog Jovana, do Begovog mosta.

Tamo gde se ne vidi ili tamo gde ''svi bacaju a ne samo ja'', bez imalo svesti i znanja o dugoročnim posledicama, đubretom se popunjava sve što nije vlastito - bilo da je reč o državnom vlasništvu ili o kuturno-istorijskim građevinama. Jedina preostala krečana sa impozantnim dimnjakom je do vrha napunjena metalnom piljevinom. Ne i preko njega jer bi se videlo. Uskoro će doći na red i staničenjske ledenice.

Između crkve Svete Petke i mosta na ulazu u selo, kod mestu Brod, traktorskim prikolicama se preko noći dovozi građevinski šut i sve ono što je upalo u lopatu. Na mesnom groblju se posle svake zadušnice ostavljaju brda plastičnih kesa i flaša uz obavezno ''nije moje''. Ostaje pitanje šta je lakše ukinuti: zadušnice, plastiku ili ljude. Staničanci su izabrali treći odgovor jer će ovakvom tehnikom ''čišćenja'', đubre potisnuti same meštane. Neki će od vas reći da i nema neke razlike.

Na Vrnicu je prema sastavu reka Nišave i Temštice poslednjih godina od plastike, metala, stakla i tekstila napravljena prirodna katastrofa, deponija svega i svačega, jedna od najvećih u selu ako ne i najveća. Na opšte zatvaranje očiju jer im nije u dvorištu, put do sastava reka je popločan najsavremenijim otpadom. Na pitanje ko baca otpad, svi od reda odgovaraju da oni svoje nepotrepštine spaljuju ili ga nose u Pirot do prvih kontejnera?! Da nije tužno, bilo bi smešno.

Gornja Mala preferira mesto zločina ispod Zubara gde je kaptiran seoski vodovod.

Selište i Sredselo se, pored bacanja otpada ''gde stigne'', guši u smradu stajskog đubriva koje kao reka teče iz staja.

U Donju Malu, idući od mosta ka selu, ne možemo, ma koliko zadržavali dah da se otmemo utisku strašnog smrada ljudskog izmeta. Putem prema mostu u potocima teče mokraća. Najgore je leti kada velike vrućine u vazduh podignu sva isparenja ljudske sramote.

Reč dobronamerne opomene donosi samo zaglušujuću raspravu, psovke i pretnje.

Koliko god ovi fakti pogađale nekoga ko se prepoznao, red je da se napišu zbog rastrežnjenja ako je ono uopšte i moguće. Ipak smo podložni velikim raspravama i svađama nego trezvenijem razmišljanju da sve ovo prvenstveno smeta nama samima. Naravno, nije svejedno ni kakav utisak nose sa sobom naši gosti. Naše deponije su naša ogledala.

Priroda nam je podarila neke svoje prelepe fragmente koje nema niko u okolini. Ali, ko nam je utrapio ovakve, nas, meštane - ''ne znam, nisam ja''.

Staničanci, naše đubre je sekundarni otpad na pogrešnom mestu!

Napomena:

Stihovi pesme ''Kad dojde vreme'' Radiše Dragićevića iz Minićeva pokraj Knjaževca su slika i prilika Staničenja i staničanaca ali i svih pirotskih sela koja nestaju.

Vaše kritike, primedbe, komentare i sugestije šaljite na vrnica@gmail.com

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 Unported License.