Aleksandar Panić - Galija

U Muzeju Ponišavlja u Pirotu čuva se jedna tanka i izbledela sveska, sašivena od obične kancelarijske hartije, na čijoj je prvoj strani čitkim rukopisom ispisano: Aleksandar Panić GALIJA pesma iz rata 1914 - 1918. godine, Bizerta, Afrika, 1916. godine. U toj svesci, u preko 340 deseteračkih stihova, Aleksandar Panić, zemljoradnik iz Staničenja, sela kraj Pirota, opevao je tragediju francuskog broda GALIJA, koji je 20. septembra 1916. godine, sa 5400 francuskih i 350 srpskih vojnika, izlečenih i oporavljenih posle prelaska preko Albanije, iz francuske luke Tulon isplovio u pravcu Soluna, odakle bi se ove trupe uputile na solunsko, srpsko-savezničko ratište.

Brod je, međutim, naišao na nemačku podmornicu, koja ga je torpedovala i potopila. Među spasenim vojnicima, koje je jedan ruski brod prihvatio i prevezao u Bizertu, bio je i Aleksandar Panić, tvorac ove pesme, napisane u Bizerti, četiri dana po spasavanju, 25. septembra, i u vojničkoj torbici kroz sva ratna zbivanja prenesene do rodnog Staničenja. Bez dovoljno poetske, ali sa mnogo patriotske i borbeno-ratničke inspiracije, u okviru svojih jezičkih i literarnih umenja i znanja, Panić je na jednostavan, ali potresan način, u maniru epskih narodnih pesama, prikazao mnoštvo pojedinosti ove ratne tragedije, u kojoj je na stotine srpskih i francuskih vojnika naišo smrt u dubinama Sredozemnog mora.

Aleksandar Panić je, po podacima koje je zabeležio učitelj u Staničenju Hristifor Živković, u ratu bio bolničarski narednik, a iz rata se vratio kao rezervni potporučnik. Bio je zemljoradnik i seoski krojač, a neko vreme i opštinski delovođa. Osim ove, napisao je još nekoliko pesama i jednu pripovetku iz rata. Umro je 1928. godine.

(Osim intervencija u interpunkciji, pesma se objavljuje onako kako je napisana).

GALIJA

U hiljadu devetoj stotini

šesnaestoj po Hristu godini,

Kliče vila s visokih planina,

Pa doziva sve srpske vojnike

Koji no su u Tulonu bili,

Od teške se bolesti lečili,

A koju su dobili iz rata,

Ratujući sa svoga nebrata.

Kliče vila, ovako govori:

"Srbi, braćo, putovat se mora,

Sa Galijom preko sinjeg mora,

Da bi došli do svojega dvora,

Jer su sada nama teški dani,

Dodijaše prokleti dušmani,

Godinica evo nama prođe,

Kako pismo od kuće ne dođe!"

U to doba i naredba dođe,

A od srpske Vrhovne komande,

Da se Srbi iz Tulona krenu,

Kao ptice da se iz sna prenu.

Naređenje nama saopštiše

I u spisak redom uvrstiše

Dvadesetog meseca septembra,

I dadoše svima što nam treba,

Čuturice i ćebeta laki,

Da to ima za postelju svaki.

Posle podne oko četir sata,

Mi s' počesmo, brate frontirati,

Krenusmo se iz Tulona grada,

Baš ko prava vojnička parada,

Pa da vidiš, moj Srbine brate,

Francuzi nas točkovima prate,

Da se vojnik koji ne sakrije,

Da ga morem ne vozi Galija.

Pristaništu mi smo odmah pošli,

U pet sati mi smo tamo došli,

U Galiju mi se ukrcasmo,

S Francuzima braćom sastadosmo,

Tri stotine i pedeset Srba,

Pet hiljada četristo Francuza,

A Galija po svršenom činu

Otište se u morsku pučinu.

Cele noći morem putovali,

Ona ide, a vojska joj spava.

Kada sutra bijel dan osvanu,

Dan osvanu i sunce ogranu,

Nas pozvaše sve na jednu stranu,

Naređenje komandant izdaje,

U slučaju gde da vojska staje.

Tu splavovi i čamci su bili,

Kako bi se u slučaj spasili.

Posle kraja ovog našeg zbora,

Lađa plovi preko sinjeg mora,

Mora stići do Soluna grada,

Pa ma bilo na moru da strada.

Dvadest prvi septembar sad beše,

Municiju kod topa doneše,

Nečem sluti, nešto mora biti,

Nekog mora majka ožaliti.

Po podne je bilo u pet sati,

Zalud lađa poče krivudati,

Sumaren je izišo na vodi,

Jer Nemcima to danas u modi,

Onda matroz sa katarke viknu:

"Sumaren je, eto torped k nama!"

Sad nas mora da pokrije tama,

I Galiju da oduzme nama.

Čim je našu Galiju smotrio,

On torpedom u nju udario,

Udari je, majko moja mila,

Lađa nije više ni plovila.

Kad videsmo da istina beše,

Da Galiji krila oduzeše,

Svira lađa, do neba se čuje,

Svak odelo sa sebe svukuje.

Kad iziđo ja na lađu gore,

Vojska skače u to sinje more

Čamci odmah u more su pali,

Dosta braće u moru ostali.

Neki vojnik niz konopac struže,

Drugi viče: "Izbavi me, druže!"

Treći viče: "Gde si, majko mila,

Da ti sada vidiš tvoga sina,

Šta donese njegova sudbina,

Da se topi u to more sinje,

Više sunce njemu da ne sine!"

Potpukovnik beše na kraj lađe,

Pa on svoje dozivaše mlađe:

"Izbavte me, moja braćo draga,

Daću vama sve što imam blaga!"

Htede vojska, ali nema mesta,

Svaka nada sad za život presta,

Strašna slika, moja braćo draga,

Ostavte se od svakoga vraga.

Lađa tone i vojska se davi,

Svaki svoje ime zaboravi.

Strašan prizor, oh moj mili Bože,

Da se danas opisat ne može.

Potpukovnik pošto se ne spase,

Ode s lađom u morske talase.

Tu je bio Panić Aleksandre,

Iz pirotskog sela Staničenja,

Ispod same stene od kamenja,

Podnarednik bolničarske čete,

Al Nemcima došlo da se svete.

Onda stade Aleksandar mladi,

Pa se čudi šta će sad da radi,

A' sudbina njegova je bila,

I ovako njemu naredila,

Svo odelo da sa sebe svuče,

A da gumu na sebe navuče,

Da vazduhom tu gumu napuni,

Jer su zato dali mu Francuzi.

Sad da vidiš Aleksandra mlada,

Nesuđeno usred mora strada,

Spasenju se on nadao nije,

Pa na krovu od lađe se vije,

Vidi Panić da se mreti mora,

Nadaleko od svojega dvora,

Onda prenu kao soko sivi,

Da se ovom svako mora divi'

Pa on svuče uniformu celu,

I onda se bacio na delu,

Niz konopac spustio se sada,

Joj da vidiš sada gorkih jada,

Kako lađa dignuta visoko,

Da je strašno za čovečje oko,

Osam metra od vode daleko,

Da je strašno svak bi onda reko,

Al' eto ti francuskog mornara,

Koji služi svojega vladara,

Pa konopac on za sebe veže,

I sa njim se u more proteže,

Pa se pusti i plivati stade.

Aleksandru sad na pamet pade,

Da se lati i on tog konopca,

Da se spase samrtnoga ropca,

Zanija se i konopac hvati,

Otprilike beše u pet sati,

Pa se sa njim on spusti u more,

Onesvešćen on izađe gore,

Jedan čamac upazio tade,

Pa se pusti i plivati stade,

Sreća luda i sudbina jaka,

Digoše ga ko na krila lako,

U čamac ga spustiše polako,

Usud beše pisao ovako.

Odmah vesla uzeše u ruke,

Jaoj Bože, ala su to muke,

Pa od lađe begaše bez traga,

Al' da vidiš paklenoga vraga,

Eksplozija iz lađe se čula,

Lađa se je zatim prevrnula,

Potopi se i ode duboko,

Da čovečje ne vidi je oko.

Jovanović Milan tu je bio,

Teškom mukom i on se spasio,

Iz Pirota, malenoga grada,

Suđeno je i njemu da strada.

Još Jovanče iz Kalne je bio,

I on se je s nama potopio,

Taj predsednik Okružnog odbora

Spasio se sa sinjega mora.

Iz Temske je bio neki Tana,

Njega svoja ožaliće nana,

On potonu, spasio se nije,

Njega sada morski talas krije,

Bog da prosti te njegove seni,

Draga braćo, žao ga je meni,

Ali šta ćeš, suđeno je tako,

Topiti se, i to nije lako.

Kad se danas setim toga časa,

Kako more strašno se talasa,

Velika je njegova širina,

A strašna je njegova dubina,

Hartija je ova tako mala,

Da bi opis događaja dala,

Jer to, braćo, opisat se ne da,

A još gore da ga čovek gleda,

To ne traja ni dvajest minuta,

A more nam Galiju proguta.

Posle ovog svršenoga čina,

Osta samo ta morska pučina,

Nigde kraja ni od njega glasa,

Sinje more samo se talasa.

Hvala Bogu i svetom Nikoli,

Te zabrani na moru talase,

Te se opet dosta vojske spase,

Od Francuza što s' pet hiljad' bili.

Devet stotin' jesu se spasili,

A od Srba od trista pedeset

Spasilo se dve stotin trideset.

U to doba pade noćna tama,

Galija je u dubini sama,

A mi jesmo na vodi ostali,

Cele noći nismo ni trenuli,

Po pedeset u čamcu smo bili,

Umalo se nismo potopili,

Svi od straha u licu su bledi,

Svak s'okreće i na stranu gledi

Ne bi l'negde on video lađe,

Postradale na moru da nađe

Da nas spase iz to more sinje,

Da nam opet jarko sunce sine,

Nigde lađe ni od lađe kraja,

Duže vreme ovako potraja,

Nije ovo, brate, ko na danu.

U to doba i sunce ogranu,

Naređenje Francuzi izdaju

Da svi čamci po moru veslaju,

Da čamcima idemo ka kraju,

Pošto lađe nema da nas spase,

Bojimo se na moru talase.

Naređenje mi smo tu primili,

Po moru smo čamcima plovili.

Oko podne daleko smo bili,

Vreme ručku sada beše došlo,

Strahovanje bilo pa i prošlo,

Pošto hleba nismo ni imali,

Iz konzerve mesa su nam dali,

I po čašu vode smo primili,

To je nama ceo ručak bio,

Ko bi ovom jadu odolio.

Kad i ručak mi jesmo svršili,

Veslati smo opet produžili.

U tri sata posle pola dana

Ispred nas se lađa ugledala,

Ova lađa Šatorna se zvala,

Što nam prvu pomoć ukazala,

Ide lađa sa leva u desno,

Tako traja za vreme izvesno,

Ide lađa i plovi po vodi,

A srce se u nas oslobodi,

Jer vidimo srećni ćemo biti,

Da ćemo se s mora izbaviti.

Kad po moru poče padat tama,

Onda lađa okrete se k nama.

Kad vidosmo da nam lađa stiže,

Mi veslamo i sve lađi bliže,

Lađa stade i mi joj priđosmo,

U lađu se odmah ukrcasmo,

Na vratima čovek me je čeko,

To Živojin, ja mu "oče" reko,

Iz Grošnice, malenoga sela,

Sad ga vide ovako vesela,

Zagrli me kao svoje dete,

Vi očinsku ljubav razumete.

"Gde si, Aco!" — pitao me sada.

"Živojin se već odavno nada

Da te vidi sa svojim očima

I zagrli kao svoga sina!"

Ovaj starac otac m' nije bio,

Al' očinski sa mnom je živio.

Tu nas braća Rusi dočekaše,

Prihvatiše sve drugove naše,

Daju jela, pa daju i hleba,

Njima, brate, odužit se treba,

I Francuzi preduzeše mere,

Jer smo sada svi jednake vere,

Daše svega, pa daše i vina,

Dosta jela beše sada svima,

Večerasmo i lađa se krenu,

Slobodni smo mi sada u svemu,

Cele noći lađa putovala,

Pa i sutra oko pola dana,

Dvadesetog i trećeg septembra,

Samo malo odmora nam treba,

Hvala Bogu, hvala jedinome,

Ne daj ovo bratu ni jednome.

U Bizertu mi smo sada stigli,

S Rusima se jesmo pozdravili,

Pa se onda s njima rastavili,

Tu se jesmo mi od stida vili,

Jer svi goli i bosi smo bili,

Pa da vidiš bizertske trgovce,

Posmatraju s mora brodolomce,

Posmatraju, ima šta da vide,

Jer sve ovo ko iz zemlje ide,

Odelo smo u more bacili,

Samo što smo živote spasili,

Skupilo se veliko i malo,

Samo što se u plač nije dalo.

Francuzi nas odmah preuzeše,

U kasarnu njinu odvedoše,

Daše hleba, vina i sardine,

Hvala njima na usluge njine.

Tu smo bili dvajes četri sata,

Naređenje našeg komandanta,

Da moramo mi u logor biti,

I tamo se malo odmoriti.

Duže vreme i ovde ne prođe,

Drugi transport davljenika dođe,

Naša lađa njih ne nađe tamo,

Njih trideset tamo bilo samo,

Još su više oni postradali,

Životu se već nisu nadali,

Gde nesreće tu i sreće ima,

Druga lađa otišla je k njima,

Atlan lađa ova se je zvala,

Što je njima pomoć ukazala.

Doveze ih i pridruži k nama,

Pravda naša, a i Bog je s nama.

Kad je prošlo tri četiri dana,

Odmah nam je pomoć ukazana,

A od sestre naše Francuskinje,

Hvala njima na darove njine,

Ali opet stigla pomoć svima.

Kad smo došli u depo u zdravlje,

Svaki pozdrav sad sa nama pravi,

Mi pričamo sve kako je bilo,

Koliko se Srba izbavilo,

Što postrada, to u more osta.

U to doba i kapetan Kosta,

Komandir je tog depoa bio,

I on se je s nama pozdravio,

Divan čovek po naravi beše,

Kad govori usne mu se smeše,

On naredi, drugi izvršiše,

I mesta nam odmah načiniše,

Svakom daju ćebe i slamnjaču.

I opet se glas od Koste začu,

Svak da leži i da se odmara,

Jer mu treba da Srbiju stvara,

Da izvadi iz pasa handžara,

Da pobedi Švabu i Madžara,

Pa i Nemci i Bugare kleti,

Mora braću svoju da osveti,

Što padoše preko Albanije,

Ostaviše sablje amajlije,

I da ide svom bijelom dvoru,

Pošto osta sada živ na moru,

Svaki sada višnjeg Boga moli

Bar na suvu da mož' da isplovi,

Da ga čuva rđavih vremena,

Od vremena i od sumarena,

Više, brate, ove pesme nema.

Vaše kritike, primedbe, komentare i sugestije šaljite na vrnica@gmail.com