Благовести

Ово је један од најрадоснијих хришћанских празника. Дан када је архангел Гаврило донео бели крин Марији, и објавио јој вест да је она изабрана да буде та која ће родити Исуса Христа.

Пола године пошто се анђео јавио старом свештенику Захарији, и рекао му да ће добити сина у дубокој старости, а то је био свети Јован Крститељ, исти анђео се јавио и Марији у Назарету. Архангел јој се обратио са речима : “Радуј се благодатна, господ је с тобом, благословена си ти међу женама” .

Благовести се празнују од првих дана хришћанске проповеди, јер се сматра да је овом вешћу архангела Гаврила обистињено пророчанство страрозаветног пророка Данила и да је вешћу анђела благовесника почела хришћанска историја спасења.

Марију су родитељи кад је имала три године, одвели у храм, и тај празник се назива Ваведење. Наиме пошто су њени родитељи већ били веома стари, они су се заветовали, да ће своје дете посветити на слуђење богу. Тако је пресвета Марија постала прва заветована девица историји хришћанства. Овај чин обавио је свештеник Захарије, отац светог Јована Крститеља.

Након што је прошло 11 година откако је служила у јерусалимском храму, свештеници су јој рекли да по закону она више не може да ту да буде. Сада када је напунила 15 година требало је да се и уда. Међутим Марија је на велико изненађење свих рекла да она не жели да има мужа, и да до смрти неће ући ни са ким у брак.

Тако су они решли да јој нађу некога ко ће је чувати и бринути се о њој. И изабрали су да то буде Јосиф који је припадао Давидовом племену, и који је већ био старији човек. Она је време проводила у кући читајучи свете књиге, и причала са Јосифовим двема сестрама.

Према Јеванђељу, архангел Гаврило се јавио девици Марији обасјан архангелском светлошћу, “у тренутку када је она држала отворену књигу пророка Исајије и размишљала о његовом великом проропчанству”, и саопштио јој да ће родити сина Божјег. Тако је ова девица, изабрана да буде мајка господа Исуса Христа.

У црквеној иконографији, благовесник Гаврило се представља не само у сцени Благовести, већ и пред празним гробом Христовим како објављује његово васкрсење, указујући тако на нову веру и смисао живота по јеванђељу.

Лазарева субота - Врбица

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.

Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

Цвети

Цвети – празник који симболизује царски и свечани улазак Исуса Христа у Свети град Јерусалим.

Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.

На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) сину Давидову“.

Улазак Исуса Христа у Јерусалим назива се и царским – „Ево Цар твој иде теби кротак“.

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.

Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин (средином ВИИИ века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Које цвеће је за шта?

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.

Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост.

Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере.

Цвети спадају у покретни празники који се слави увек дан после Лазареве суботе, Врбице.