Светлост свеће симболизује то да смо ми хришћани следбеници религије светлости, науке Христове, а приносимо је и као одговарајућу жртву Богу. Она нас потсећа да се старамо да просветлимо наш ум светлошћу Христове истине, да загревамо нашу душу божанском љубављу и да све више наш живот ослобађамо од природног и греховног мрака.
За славу се купује свећа од правог воска, обично дужине 50 – 60 cm, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава. Палимо је на дан славе, непосредно пред резање колача. Кад год палимо свећу, па била она славска, божићна, васкршња, за здравље живих или за покој душа умрлих, самом паљењу претходи молитва Богу. Домаћин, свечар, се најпре прекрсти, помене у молитви Бога и своје крсне славе погледавши на славску икону, пољуби тј. целива свећу и онда је упали. Тим пољупцем, на видљив начин, изражава своју љубав према Светоме и самом чину крсне славе. Исто је и при паљењу свећа за здравље живих и покој душа умрлих сродника и пријатеља.
Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико центиметара до свећњака, свећа се гаси на следећи начин:
Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу.
Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, где стоји до следеће године и пали се приликом заједничких кућних молитви. Ову свећу можете користити кад дође свештеник да освешта дом и водицу пред Васкрс. Пожељно је да се до наредне славе славска свећа искористи у потпуности, али у случају да преостане, не изгори до краја, онда се она односи у цркву и запали пре литургије.
Наши стари су веровали да се по диму угашене славске свеће могу тумачити одређене прилике у кући – ако дим иде право у вис, добар је знак, а ако кривуда може се очекивати болест у кући или код стоке. Но, ово је само једно од многобројних веровања нашег народа, из давнина.