ИСТОРИЈА цркве у РАДЉЕВУ

Према подацима Архива Србије, црква од брвна је саграђена 1826. године.

Први свешетник Радљевске цркве био је Петар

Марјановић из Радљева. Дана 26. децембра 1814.године рукоположио га је митрополит

Дионисије у Београду, а 17.октобра 1818. године епископ шабачки, Герасим, дао му је синђелију

(решење о постављењу) да попује у селима Радљеву, Каленићу, Малом Борку и Скобаљу. Умро је 1845. године.

Шабачки еписком Герасим је 24. јуна 1819. године рукоположио Мирка Поповића из

Бањана. Већ 28. јуна исте године Мирко Поповић је добио синђелију да попује у Шарбанама,

Бргулама и Лисо Пољу. Служио је до 1838. године. Умро је 1843. године.

Радљевској парохији су припадала села Радљево, Скобаљ, Мали Борак и Каленић,

Бргулску парохији су су припадала села Шарбане, Бргуле и Лисо Поље.

Према сећањима верника из фамилије Ишића из села Радљева, цркву брвнару је саградио њихов предак Јован Ишић, црквени ктитор, који је цркви поклонио и земљиште за порту.

Како је поред цркве подигнут и дрвени звоник, и на њега обешена звона са угравираним именом и презименом Милића Кедића, звоно је набавио и цркви поклонио његов син Димитрије М. Кедић.

Земљиште које је Јован Ишић поклонио за грађење цркве, било је под шумом. На горњем јужном делу порте налазило се неколико храстова, чија се старост процењивала на око 150 година. Сада, почетком двадесетпрвог века, можемо у порти наћи само један преостали храст.

Према тврдњама старијих људи из фамилије Ишића, њихов предак Јован Ишић је заједно са поклоњеним земљиштем за црквену порту поклонио и дрвену грађу за грађење цркве брвнаре, крчењем простора на коме ће се градити црква.

Зидана Црква у Радљеву

Године 1873. завршено је грађење цркве у Радљеву, на истом оном месту на коме је до тада постојала црква од брвана

За грађење цркве печена је цигла у Шарбанама.Темељи су укопани у земљу до дубине од два метра али су, на жалост, грађени од цигле без малтера. Касније се у зидовима цркве изнад терена појављивала влага. Посебна вредност цркве био је иконостас који су урадили сликари В. Марковић и И. Павловић, кројачи свештеничког одела, 1893. године.,

У току двадесетог века рађено је више санационих захвата. Због појаве прслина у подужним зидовима, морали су бити урађени армирано бетонски серклажи испод кровних венчаница, а серклажи су повезивани хоризонталним челичним шипкама и затегама, стегама.

Због продирања влаге у зидове цркве морала је бити урађена хидроизолација изнад темеља. Овај посао је урађен крајем прошлог века, на залагање пароха Радљевског, протојереја Милоша Љубичића и протојереја Милана Божића, пароха Бргулског, који су на ова места постављени 1970. године. Треба истаћи чињеницу да су ови протојереји добијали финансијску подршку од предузећа РЕИК Колубара- Тамнавски копови - Источно и Западно поље.

Појава земљотреса 1998. године изазвала је прслине на спојевима, подужних зидова главног црквеног брода са зидовима црквеног торња. Зато је извршено ојачање торањске конструкције, уграђива-њем ојачања укрштеним челичним дијагоналама.

Такође је обновљен кровни покривач. У цркви су постављене мермерне плоче са именима страдалих учесника Првог светског рата.

Гробови око цркве

Поред цркве, са њене јужне стране, налазе се гробови свештеника, као и других значајних људи. Ту се налази и гроб са спомеником Кумановског јунака Миодрага Поповића, резервног поручника из Бргула. сина проте Милутина М. Поповића, пароха бргулског. Миодраг је рањен у Кумановској битци са Турцима 11. октобра 1812. године, искрварио је и умро. На захтев житеља Бргулске паро-хије, уместо на Бргулском гробљу, Миодраг Поповић је сахрањен поред цркве. Миодраг је рођен 12. 06.1885. године, од оца Милутина и мајке Мице Поповић.

Поред Цркве је сахрањен и Симеон Митровић, парох бргулски, који је служио од 1840. до 1845. године.

Радљевски парох Радивој Бошковић, који је служио од 1844.до 1850. године, такође је сахрањен поред цркве.

Радљевски парох Јеремија Ђорђевић, који је служио од 1871.до 1876. годиае, сахрањен је поред цркве.

Бргулски парох Милутин Поповић, звани Мика, дотадашњиучитељ у Радљеву, постављен је за пароха Бргулске парохије 1888.године, на место свога оца Младена. Умро је 1935. године, а опело је вршио епископ, његово преосвештенство Симеон Станковић.

Од 4.8.1931. до Преображења 1932. године, дужност капелана проте Милутина обављао је његов унук Љубиша, син Чедомира Поповића из Бргула, свршени ученик Сарајевске богословије. Када је изненада умро, баш на Преображење, на захтев пастве, сахрањен је у порти најужној страни цркве.

Јован Поповић, Радљевски парох, рођен је у Близоњама, срез Ваљевски, служио је од 1876. до 1917. године. Умро је 2.12.1917. године очајан што су Радљевску цркву окупатори користили за коњушницу, одежде и црквени прибор однели, канцеларију развалили, књиге поцепали или разнели, а протоколе однели, или из протокола цепали листове. Аустријанци су интернирали Јована у Ашах, а Милутина у Нежидер. Јован је умро одмах по повратку из Ашаха.

Треба напоменути да се на јужној страни цркве налазе два нова свештеничка гроба.

У првом гробу је сахрањен монах Платон из Свете Горе, кога је рат од 1941. године затекао у Србији.

Како је један од монаха у Светој Гори био и Миливој Марка Матић, рођен 13.4.1901. у Шарбанама, то је и монах Платон приспео у Шарбане у јесен 1941. године. Неколико дана је провео у Шарбанама, разговарајући са народом. Монах Платон је био малог раста, обраћао се свима љубазним речима дубоко уверен да су сви људи искрени и добри, па да ће им својим заиста разумним и искреним речима лако помоћи. Говорио је „рођени моји", „љубезни пријатељи", и никако није могао схватити да његове тако добре и искрене речи не допиру до наших срца. Молио је да га одведемо до партизанских формација, па је неко од Шарбанаца то и учинио. Међутим, његове речи о потреби „да се престане са братоубилачким ратом", да се „сачека право време", личиле су партизанскким руководиоцима, предратним комунистима на „избегавање борбе са окупатором", на позиве „за сарадњу са окупаторима", на „пропаганду сарадника окупатора". Неко је од тих „класно свесних руководилаца" из партизанског штаба, који се налазио у Трлићу, наредио: „Претресите тога четничког агитатора." Када су му нашли Потврду о обављању мисије спречавања братоубилачког рата, издату од Недићевих власти, партизански руководиоци су га осудили на казну смрти стрељањем.Његове посмртне остатке су из Трлића превезли Матићи, синовци монаха Миливоја Матића, па је сахрањен на јужној страни Радљевске цркве.

Други гроб поред Радљевске цркве је гроб младог свештеника Миодрага Матића рођеног у Шарбанама 1.6.1935. године, који је службовао у селима Суботишту и Брестачу у Срему. Возећи своја кола на путу од Београда према Суботишту, доживео је судар, па су погинули и он и његова попадија. Њихов син Растко је задобио тешке опекотине и преломе, али се, нека је хвала Господу Богу нашем, касније опоравио. По жељи Миодрагових родитеља, а уз сагласност црквеног одбора, и уз благослов Господина Епископа, сахрањен је у порти код Радљевске цркве. Опело у Радљевској цркви извршио је Епископ Сремски Макарије, уз садејство четири ђакона и шест свештеника.