Разговори са душом
Датум постављања: 03.07.2019. 14.17.47
(...)... Једне ноћи изненада ми је дошла моја душа, деловала ми је забринуто и рекла је:"Саслушај ме: много патим, мучи ме син мрачне утробе. Зато су и твоји снови тешки - ти осећаш да се дубина мучи, осећаш бол твоје душе и патњу богова.
Ја сам одговорио:"Могу ли да помогнем?Или је сувишно да се човек уздиже до посредника богова? Да ли је то претерана дрскост, или ипак човек треба да постане спасилац богова након што су људи спасени захваљујући божанском посреднику?"
"Говориш истину", одговорила ми је душа, "боговима је потребан људски посредник и спасилац. Тако човек себи спрема пут да пређе на другу страну, ка божанском. Дала сам ти застрашујући сан како би се твоје лице окренуло боговима. Допустила сам да њихова патња стигне до тебе како би се сетио богова који пате. Ти превише чиниш за људе, мани се људи и окрени се боговима јер они су владари овог света. Људима заиста можеш помоћи само преко богова, не непосредно. Ублажи пламену патњу богова".
На то сам ја упитао: "Реци, онда, одакле да почнем? Осећам њихову патњу, која је истовремено и моја и није моја, у исти мах стварна и нестварна."
То је ту, и на овом месту треба пресећи", одговори моја душа. (...)
К. Г. Јунг, ПРЕИСПИТИВАЊА, стр. 440
Алати од камена, нека врста скалпела, стари ? Можда 9 - 10 генерација храстова лужњака?(нађени на терену вичанске метрополе у Раброву - винчанске метрополе Печана)
Шта је истребило и последње храстове
долином Пека током друге половине 20. века, и како су се полако и више некако стидљиво почели обнављати усред неописивог парлога крајем тога и почетком наредног века?
Због чега сам се радовао, грлио их и фотографисао их? И обилазио их, као какав шумар и чувао, да их дрвосече и безбожни преко ноћи не посеку? Покушавао сам да разговарам са њима, да их питам, много тога, као и тебе душо моја, невидљива, дубља од најдубљег вира. Ко их је донео, расадио? Пек из неких шума тамо на истоку, узводније? Или су их посејали облаци са запада, стравични и тешки, непредвидљиви, смртоносни, доносећи климатске промене и поплаве које не слуте на добро, већ на неку врсту библијског потопа и опомене.
Ишао сам да питам и онај храст у суседном селу, белег памтивека у нашем завичаају, крај кога смо крајем лета одлазили на ходочашће у манастир, и који ми се чинио највеће дрво на свету тада, иако можда није напунио ни шесто педесет година, да ли се он сажалио, и послао обнову, и испомоћ угроженој природи и брестовима, низводно, низ реку?
Ни са њим нисам умео да разговарам, пре непуне две деценије, као што не умем ни са тобом, Душо моја.
Неки велови су се испречили између мене, и храстова и брестова, и Душе.
Између Винчанаца Печана и мене.
Између камених скалпела Винчанаца рабровских и римског малтера усред кукуруза данашњих власника, усред непрегледних сунцокрета...
Сањао сам снове које не разумем.
Маштао о немогућем, и поново сањао снове који су обременили моју душу. Патио сам, као и богови, и моја ми памет, а ни Јунгова, није била од помоћи, јер мени је било потребитије нешто друго - божја памет, пошто сам се обрео у свету који се насукао,
на један предиван спруд, који је набујали Пек уз помоћ симулираних и навођених облака, могао да понесе и пренесе, ко од шале, за неколико часова из Доњег Звижда у Црно море...Да ли си ми ти, Душо моја, на свој начин, говорила, да почнем од храстова, винчанских скалпела, и римског малтера, камених секира и других алатки древних људи, Лепенаца?
Да ли богови заиста пате, као што данашњи човек пати, зато што је човек допустио њихову муку?
Због незнања нашег? Огромног?
Среда, 3. јул 2019.