Embedded Files
Архив у оснивању (03)
Датум постављања: 12.07.2019. 05.13.28
Синоћ са прелиставао
Српске народне пословице
које је сакупио Вук Стеф. Караџић
и видим - судећи по овом примерку
који сам читао давно, као студент -
подвлачећи оловкама разних боја,
да сам се тој књизи враћао
и после
изгледа понајвише
штоно стари веле
због наталоженог искуства народа
сачуваног у њима.
Подвлачио сам седамдесетих година
минулог века
Бог не спава,
Бог не да једном човеку сва добра
Бог срећу дели, а влахиња сурутку
Боље је сите комарце трпети, него гладне напуштати
Удовица свака самовољна
Враг би и главу скинуо, али Бог ни длаке не да,
Горе јој очи као у ченгије (опис женске која безобразно гледи),
Држ се Нова пута, стара пријатеља,
Где марјаши звече философи муче,
Из ове коже нема се куд,
Из драче ружа се рађа
А промицале су стотине других!
Кад Бог не ће, не могу ни сви свети,
Кад матор пас лаје (онда) ваља видети шта је,
Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију,
Ко лагано иде, даље ће отићи,
Неимање је немир од света,
Паре од мртвога жива чине,
Пасја вера,
Пас псу пас,
У тебе сам наду имао и ти ме остави,
Црквене су порте отворене за све жене...
И видим да сам читао народне пословице
из свог искуства, маленог: видим читав
свој живот између тих подвлачења и пословица.
Да, дошло је и то време
да и у паклу буде вашар,
и прави је тренутак
да се суочимо
и са собом и са гротеском...
12. 07. 2019.
Page updated
Google Sites
Report abuse