АГОНИЈА ИЗГУБЉЕНЕ, И ДОНЕКЛЕ, ГОРДЕ ДУШЕ

Нерадо пишем ове редове

јер је - тај о коме је реч -

изгубљена душа од почетка

нашег познанства имао неку

своју стратегију, која је

изгледа, тако се показало

на крају, била мутна,

срачуната и на жалост

помало и издајничка.

Пољубац Јудин доживех

у осамнаестој (неки би рекли

- у време младићских првих

љубави) прерано за младог

човека, али можда и дар

Распетога – за препознавање

подмуклости (постоје

разне врсте издајстава).

Нећу да му споменем ни име.

Нека му Бог опрости.

Није издавао мене, већ

самога себе, оно што је

било најбоље у њему.

Кад ме је Северни анђео

повео на пут искушења,

кроз Баварску, једне ноћи

био ми је тако близак,

понављао сам његово име,

питајући се зашто ми

више не пише, да ли ме

како и зашто издао,

док је он, у ствари,

преживљавао агонију

(после сазнах, на путу за Кируну).

Бог да му душу прости…