Највише налик на рај

Читаво пролеће кишно,

налик на неку ружну јесен

и на приближавање потопа.

Потопи су прогутали

не само - религијски гледано -

велике грешнике, и читава поколења,

него и и рај који је на овој планети човеку дат.Читаво пролеће у близини Винче,

не оне београдске већ ове наше

доњозвишке, рабровске,

коју обилазисмо и у време цветања јоргована, и у време бербе зовиног цвета,

на пределима које је наш обичан свет напустио или већ годинама напушта.

Или сеје кукуруз и сунцокрет на њивама

једног заиста правог неолитског мегаполиса величине 2 х 1 километар, ехеј, бре, људи,

и назови државо? Шта радите? Чиме се бавите? Шта знате и шта чувате?

Ако не знате путујте светом, посматрајте и памтите; путујте у Шведску, па видите!

Доста сте били љубитељи вашарских чуда и шарених лажа (масона, комуниста, језуита, друга Кита - сад навалите на ископавања диносауруса, можда чак и слонова, вођени том керамиком и алаткама од камена, којег нема ту, у споменутој доњозвишкој метрополи, него је донет ту са гротла једног удаљеног вулкана), доста сте били готовани, сад засучите рукаве и презнојте се скупљајући као драго камење те остатке древне цивилизације о којој појма немамо, те цивилизације коју избацује на површину земља, тј. ваши велики трактори приликом пролећеног и јесењег орања....

Проверите сваки камичак, и коров, јер у корову има биљчица чији цветови опонашају сунчев диск, питајте ваше бабе како се зову, јер пуно има трава које злата вреде, и оних што цветовима опонашају златне трубе анђела, питајте, записујте, осалушкујте храстове, можда вам шапну

неке истине, које вам могу поправити памет, ако је остало још неко зрнце, клица древна.

Читаво пролеће комарци и крпељи,

и неки пси, луталице, о којима

нико не брине у овом крају,

мали лепи напредни пси, пуни крпеља,

лепе железничке станице зарасле у шипражје, зарђали теретни возови,

у близини Винче,

не оне београдске већ ове наше

доњозвишке, рабровске, а онда

почев од средине јуна па на даље,

упече звезда, и бујност зеленила,

и уопште густина багремара, глога,

купина, сунцокрета, кукуруза, и благи

брег са хоризонтом лепшим од свих

оних које смо видели, и чернозимом

које су милонима година стварале шуме

о којима такође ништа не знамо,

заклони видике, али не сасвим, Печани

древни могли су са тога дивног брега

да виде далеко далеко, на севрозапад

све до ушћа Пека у Дунав, и на североисток

до оног Вира, који су прекјуче тако именовали, пре него што су га - може ли се тако рећи? - закопали, сакрили, или је приближније - затрпали водом великог језера ђердапског?

И коначно је, да скратим, дошло лето,

да се у Србији, после смрзавања у Шведској,

огрејемо и скрасимо у нашој башти, у близини наше Винче, чији камени печат и тајну, узесмо као знак препознавања. Да садимо цвеће и патлиџане, лук Влашац, и краставце пузавце, јагоде крупне, и липарију, белу и црну тамњанику, беле и црне бундеве, тикве, храстове и горуне, кајсије, .... , диње и лубенице. Дивљи парадајс, онај самоникли, рибизле, вишње и трешње. Џезвалије...

Такво лето су знали, живели, памтили,

и наши древни преци Печани, такво лето налик на рај из кога је прогнан данашњи човек, посебно онај што ђубри гробља около градова грдних...