Баш ово лето, 2019.

На столу је један од оних српских књижевних часописа, које су правим песницима и уредницима преотели лоши - не знам бољи изрази; можда би приближније било нови млади преамбициозни измећари власти? Читам интервју једног назови песника и антологичара, о којем сам са гнушањем писао пре скоро десетак година, о једном од Нових Секташа и миљеника

новог тзв. транзиционог Демократског Агитпропа, о једном од тих што иду и преко мртвих и лешева, успешном лактарошу, нарцису, како пуних уста додаје општа места и цитате - и видим коров епигонске поезије, пљување средине која му је пружила ухљебије: тај вам је узнапредовао успешно тргујући књижевним наградама, подобијао је све могуће и немогуће награде... И онда

прекинем глупо читање, усправим се и изађењм из ове куће која има дубљу хладовину од пећина карпатских, и кружим око смокве иза куће која је порасла скоро до другог спрата, крова...

Скувам кафу, и покушавам да читам преведне Сандрарове песме (ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА У СРЦЕ СВЕТА),

али како кажу не иде... Путујем бродом преко Атлантика? Да. На Куби или у Америку?... Како кад сам сиромах? Кад нисам добио њихову стипендију, ни добитак на Лотоу? И онда видим да то можда и није Атлантик, већ Северно море, тамо у Шведској, на које сам читаве зиме одлазио и лутао обалом, и гледао како сунце залази, док не зађе, па и онда кад је било ветровито , и када су таласи надирали све већи и све брже потискујући нас према камењару који ме је фасцинирао, као и крикови дивљих пловки, или гусака у правцу севера...

Онда се умеша Судбина, Хир, алкохол или инат, и - навале слике са лета на планини (Радан), један водопад,

који и у ове неописиве припеке доноси радост, и напаја успомењне и мртве, али и клице новог живота, и унука који тек учи да хода...