VÄLUL ALB AL POEZIEI / Ratomir Markovic

Датум постављања: 05.07.2019. 11.24.38

БЕЛИ ВЕО ПОЕЗИЈЕ. - Сведочанство о једној песми написаној пре десет година, и посета њеног аутора Великој магази или ДИЦ-и (документационо информационом цетру Сазвежђа З), познатијем у кругу пријатеља као Кућа Браће Лукић (у Мишљеновцу, Звижд, с-и Србија).

НАПОМЕНА: Ратомир Марковић (1943, Ракова Бара, општина Кучево, с-и Србија), имао је обичај да ме повремено позове, откако је био отишао у пензију. Повукао се у своје живописно село Ракова Бара. Ти разговори нису трајали дуго; први пут је споменуо да пише једну песму "Бели вео поезије", још пре него што сам и сам одлучио да на своју руку одем у пензију - значи, ако ме сећање не вара, пре сигурно двет година. Овог пролећа, по повратку из Шведске, јавио се, као и раније, и рекао најкраће да има једну песму о нама, и да намерава да је објави у књизи коју спрема за штампу, али пре тога - ако се сложим - волео би да дође до нас у Мишљеновац, и да нас слика са белим веловима моја пријатељица БврС. Што да не? Међутим, време је протицало, а Марковић се није јављао. Пре неколико дана је назвао, и питао да ли може да дође, да, коначно, направимо ту фотографију, али - наш потенцијални фотограф је већ био отпутовао из Србије. - Ништа, доћићу са нашим колегом, раковбарским саксофонистом, он ће да ме довезе, може ли сутра?

Али ми нећемо имати много времена, јер је Саксофониста послован човек, може мало времена да ми посвети... Тако некако. Тако је и било.

Дошли су данас око десет и нешто, док сам скупљао џезвалије испред капије наше друге авлије.

Марковић је некада службовао као професор латинског (заједно са мојом првом покојном супругом Миљаном (1957 - 1987) у Тринаестој новобеогреадској гимназији, да би после постао и преводилац наше хидроцентрале на Ђердапу. Знао сам да преводи са румунског на српски поезију (један је од преводилаца Нолитове антологије румунске поезије преведене на српски давно), и да пише за своју душу...

Био је престрог не само према себи, него и према другима...

Ево тих белих велова поезије, фотографија које баш и нису успеле...

Види се да ја имам неки вео преко груди, али код Марковића једва се назире, јер је обукао белу кошуљу испод. Следи поновно фотографисање, са кошуљом тамније боје.

....

Ево још једног покушаја

Направили смо неколико снимака. Фалио нам је ипак - фотограф који је отпутовао далеко. На овом снимку, ја се једва видим и разабирем, али Саксофониста се разабире. Испоставило се да смо на његовом бунару - незнајући да је његов - (тек данас сам га упознао), шведски фотограф и ја, враћајући се из манастира Тумани, пили воду, и зато што смо били жедни, али и због чињенице да одатле пуца ванредан поглед на Ђулу и према Хомољу у даљини.

Фотографисали смо уз помоћ два дигитална фото апарата, и помоћу телефона, али - као да нас је неки баксуз урекао, а?

Пу, пу.

...

Можда ипак, на Марковићевом фотоапарату буде нека фотографија која ће моћи да послужи за штампу?

И то ћемо се, надам се, ускоро видети?

Треба пожурити, поготову када људи загазе дубље у осму деценију живота...

(Евентуалним посетиоцима овог сајта. На скениране фотографије оригинала Марковићеве песме на влашком, треба кликнути курсором, као и на његов превод на српски, ако вам се чини да је ситно!)

Овде се назире тај бели вео, који је Марковић "ископао" код Еминескуа, кога је радо преводио на српски, показује ми неки папир са стиховима Еминескуа на румунском...

...

Овде се тај "бели вео" много боље види, али нема Марковића!

Да пробамо још једном

Али, ни ова фотографија није она, коју је Марковић (који се иначе предуго и пасионирано бавио фотографијом), хтео, како изгледа!

Па, драги фратело, хтедох да га у једном тренутку упитам док смо се опраштали испод наших џезвалија на крају Друге авлије, али се не усудих - реч је и о човеку и о бићу и песнику, кога живот није ни у чему мазио...

Ваљда ће бити времена да направимо и неке друге, успелије фотографије "белог вела поезије".

...

...

Извор: из рукописа и албума песника. 5. јул 2019, око три поподне. - Приликом ове посете позвао ме непознати број, из Београда; био је то колега Томашевић. Пошто се предуго нисмо видели ни чули, не прекидам га; не би било у реду да га зауставим; између осталог, пита ме, шта мислим са својим необјављеним рукописима - коме ћу да их завештам? Оставим? Ако већ нема на видику издавача мојих ЦЕЛОКУПНИ ДЕЛА? - Он није сигуран коме да остави своје рукописе... - Шта да кажем? На истој се жеравици печемо, зар не? - Моји рукописи остају овде, кажем, тј. у ДИЦ-и. Ко би други о њима боље бринуо од мојих најближих, пре свега, синова и својте?...

А када ћемо се видети?

Па, крајем октобра, или... итд. Ако Бог да...