Embedded Files
Архив у оснивању (03)
Датум постављања: 12.07.2019. 08.39.56
Доћи ће време када ће црви сањати над мојим костима... (Ужас који личи на сећање. Мичу се гробља у души.)
* *
...Светлост је лишена дискреције и интимности. Када си пресрећан, она је доиста провокација. Сунце описује лук среће, али поезија постоји само у праскозорје и предвечерје. Дубоко и коначно подне?Као када би инспирација била могућа у пуноћи!
...Осим тога, само у праскозорје и предвечерје зраци падају у правцу срца.
Нисам довољно стар у срећи да бих волео сунце!
Давно сам почео да губим све око себе;ствар по ствар нестаје у бесконачном заносу празнине? Почети апстракцијом од предмета, а завршити апстракцијом од света. То је пут мишљења.
Само музика може постати материја у апсолутној празнини, и сва се мора повлаче да би сузама начинила постељу. Са просјачким Богом хтео бих да идем руку под руку, ваљда ћемо заједно открити свет са слађим отровима..... - Боже, дођи да заједно лутамо пустињама и шумама и нађемо стену сажаљења, која ће се сурвати на нас и причврстити нас у тишину које си се плашио на почетку!Умрети руку под руку с Богом!...
Емил Сиоран, СУЗЕ И СВЕЦИ - Едиција Браничево, Пожаревац, 2011, стр. 114, 115-116
Некад ме је водила на варошко гробље (у месту у којем сам матурирао - некако у то време беше и њена веридба са будућим мужем), на гроб своје несрећне прве љубави...
И када сам недавно путовао у завичај, свратих до тог варошког гробља, на које сам последњи пут одлазио пре једно пола века); али гроб тог младића нисам могао да пронађем; тражећи га, налетео сам на свежи гроб те некадашње лепотице, преминуле и сахрањене пре две године... Гроб јој је подигао син, који наравно живи ван Србије.
И онда помислих: Прве љубави су најчешће као и последња - несрећне.
И удаљих се са тога гробља, да се никада више на њега не вратим.
* *
Понекад се пробудим, у свитање, лети. Кад песимизам надире као узбуркано море о мраморје.
Некад, последњих година, лечио сам га као Сиоран, неописивом екстазом.
Лутајући по шумама Србије, или около шведских језера.
Нисам писао стихове, нити водио дневнике. Сликао сам, као и моја сапутница, дрвеће, дивље птице, небеса, запрашивања авионима... Ноћу су кошмари били природни, израз мога духа.
Наравно да живот није био стварност, већ оно што смо ми замислили, што смо од њега створили. И уместо да пишем, ја сам се препуштао немогућем. Живот је био и јесте, нешто друго: "као и сан, смеша чари и ужаса, којима се препуштамо са миомирисном разузданошћу" (Сиоран)...
Лепо путовање једне лепе жене са поморским капетаном, са кога ми се јавила једним тужним писмом, какве пишу Хрватице својим пријатељима на Балкану, које је личило и на неки опроштај са мном, својим бившим момком. Удала се за Немца, кога је срела у Дубровнику, у време после студентских демонстрација 1968.
Писмо је стигло на моју сеоску адресу, и прочитао сам га тек када сам дошао на нашу Славу, крајем новембра. Било је наравно неотворено, и испод јастука у мојој момачкој соби. Нисам одговорио на њега. На таква се писма не одговара.
То је тако нормално код њих тамо у околини Фрајбурга - имати љубавника. И барем неколико старих пријатеља мушкараца.
Тако је она покушавала да то представи.
И то је писмо завршило у једном једном дебелом албуму слика, великог формата, попут старих богослужбених црквених књига. То је био албум тзв. седам партизанских офанзива, преко којих сам ја прелепљивао разне слике...
Жене доносе несрећу. Лепе и оне које мисле да су лепе. Не само својој породици, него и другим особама...
Ниједна није оно за шта се издаје - сва њихова слаткоречивост и сва та њихова преписка само је начин да забораве много тога, што им врло често полази за руком. Извештиле су се у гушењу своје савести, постале подлаци...
...
Петак, 12. јул 2019. Петровдан
Page updated
Google Sites
Report abuse