Архив у оснивању (03)
Датум постављања: 11.07.2019. 10.38.20
Посматрам, ове цветове, никле из камаре песка, који су нам донели средином прошлог лета, 2018.
Те цветове, код нас у селу зову "Попонац", по њивама и баштама га сматрају коровом, јер има оне своје "рогове" или "зелене ручице", којима се вере уз патлиџан, струк кукуруза и друго. Нико их не сеје, сами ничу - Бог их је посејао. Посадио сам на истој тој камари џезвалије и виноградарске праскве, са источне стране, никао расад. На десетине младица стабљичица џезвалија обгрлиле су својим самртним загрљајем ове биљне "богомољке" и прилично их се осушило. - Бог посејао попонац, а ја зазивајући га прошлог октобра, џезвалије и праскве... Да расадим на нашем имању на брду... Изван дворишта.
Али, кад приђем камари песка, која делује као да је умотана у те беле цветове, прво њих видим. Једно време сам их почупао, опет су никли, порасли, процветали. А када смо цело двориште покосили, као да је избријано, после неколико киша, појавила су се острвца тих белих цветова. Како су упорни и како се брзо шире!
Нека. Бог их је расадио уз помоћ својих помоћника, ветрова.
А мој расад? Једва се назире у десном горњем углу фотографије. Додуше, ја сам више од 2/5 тог расада већ расадио по другим деловима дворишта... Да видим како се боре изван влажне подлоге песка...
..
Ову слику је снимила, претпостављам, прошлог лета Б. Одлазили смо на наше имање и фотографисали, шетали кроз прашуму Лакомице, купање није долазило у обзир зато што смо претходног лета "зарадили" инфекцију која нас је могла коштати живота!
Пек су упропастили - индустрија, 20. век, алавост комуниста. Власт. Па на крају и народ, јер тај народ је, такав какав јесте, био изложен нечувеним и неописаним методима, једне државе која је заменила религије - религијом државе.
Рано сам научио да пецам, јер су ми многе околности ишле на руку. Вирови и плажа су били на нашем имању (салашу), јаз српачки је годинама подизао Лукићско, Наше острво, ракитар, пун ракита и сочних купина, и хмеља који се верао уз гране врбе - и све је то било најбољи квасац да се умеси топао и укусан хлеб младих душа у развоју.
Удице и струну сам увек имао, удице разних величина, осим варалица; струну су му доносили Боривоје и Мома - син нашег учитеља Миће из Пожаревца. Они су ме и научили да пецам, након неколико лета стажирања као калфа, код покојног Радише "Пламенка" (Банкера). Знао сам све вирове, од Дубрава, тј. Зојачке реке до Српачке воденице... Најрадије сам пецао у Турском виру, испод Железничког моста, испод Српачког јаза, Старог и Новог, и у предубоким вировима у Кључу. Али, по природи ствари и обавеза, ипак сам највише пецао тамо где сам преко лета проводио и највише времена. На нашем салашу. И то пре подне, и касно поподне. Риба је тада било у Пеку, као плеве, изградња хидроцентрале Ђердап није ни започела, па су разне врбе долазиле до нашег салаша из Црног мора, па и она из далеког Саргаског мора, о којој је Мика Алас роман написао (Јегуља). На брзацима је знала да ме опали по нози, као да ме је неко опрлио копривом!
Тога сам се сетио пре неколико ноћи, када ми је ненадано искрсло - беласање риба на дну реке. Јата скобаља и по нека крупнија мрена, пливале су у јатима до брштока испод нашег вира, да се купају на брзаку, а онда се враћале према виру, полако, ришкајући по дну, које је изгледало фантастично, скоро неописиво, и при том се превртале. Све друго сам заборавио, а то како сам их гледао са неке од грана врба изнад нашег вира, остало је као неки шифровани потпис. Хтео сам да устанем и забележим одмах, али напољу је био оркан, струја је била искључена, и тако нисам забележио, скоро да сам заборавио.
Требало би бележити све те наизглед ситне и неважне помисли, што се стреловито јављају, ко зна чиме подстакнуте, пробијајући као дрхтај муља дебеле слојеве заборава, заборава гушћег од муља...И онда нестајући, ко зна где, најчешће у неповрат...
...
Приметио сам да је све оно што ниче на буњишту иза штале, где увек има преврелог гнојива, вреже, белих, црних и џиновских бундева, тикве, сунцокрети, диње и лубенице, патлиџани дивљи и домаћи, - да све "бежи", што даље од семена из којег је никло, од корена. Тако и ова врежа бундеве, која има дуге и јаке хваталице, и која се попела преко набујалог кромпира до мердевина, које сам ту оставио наслоњене, пре две -три недеље док сам додавао нове вињаге испод стреха штале и повезивао их попречно са стрехама испод крова свињца на супрот штале - тј. изнад "ђубришта", како кажемо.
Невероватно како се брзо, бујно развијају и усправљају и стреме у висину вреже, ето та врежа, у односу, помислих на човека или жену, који се можда и воле, или мисле да се воле. - Како брзо падају - и жена и човек, кад попусте неким налетима негативне енергије у себи - ако би их упоредили са овом врежом, са њеним успоном, то би било скоро необјашњиво.Једна врежа бундеве је духовно јача и брже се успиње у висине, чак изнад својих моћи, од жене и човека.
Свашта човек може запазити посматрајући лозу, вреже, или коров у својој башти.
Бог је дао небројено много цветова и бића, оваквих и онаквих. Лепих и прекрасних, али и неких који изгледају нимало добро. Бог је дао и ту могућност да жена изванредне лепоте душевне и спољне, на неким малим спотицањима, падне, и сурва се у понор.
Никога не треба жалити. Не треба богу кварити послове и планове.
Добро је само разумети их на прави начин...
.......
...
извор:из збелешки...ЛеЗ 0017266