Дрвце моје
Датум постављања: 02.07.2019. 16.17.53
Тако тепам
храстићу (лужњаку)
који сам посадио
насред великог дворишта.
Нема више никог живог овде.
Умрла мајка.
Умро отац.
Умрла прва,
умрла друга,
умрла трећа жена.
У размаку од тридесетак година.
Коров до прса,
паучина до обрва,
комарци и крпељи
уживају,
ко у рају.
Дрвце моје
малено,
зелено.
Да растеш,
и порастеш
до неба,
да будеш оријентир,
и људима
и птицама.
И живима
и мртвима.
И будућима,
Унуцима, праунуцима,
чукун-унуцима,
тамо до 3019!
Донео сам те са планине
где су ме водили
на бачију,
да сиримо сир,
док сам био мали,
са реке коју су нељуди
опоганили.
Са гробља
које су
пљачкаши гробова
обесветили.
Све су нам прекопали,
капеле и цркве,
родослов!
И зато ништа не знамо
о Белом орлу,
Сајкатаву,
Курајберу,
Ожмикуру,
Парђупану,
Сардупачу,
Сукурдову,
Курлебалу,
Курђуну,
Аскурђелу,
Курђелу,
Наврдеди...
Сећамо се од Чукундеде,
Прадеде,
Деде,
Оца.
Краће нам је памћење
(Боже, опрости!) од гатњика!
Донео сам те овде
као птиче испало из гнезда.
Данаш разговор
усисаш у годове,
као воду
којом те заливам,
запамтиш
и казујеш
кроз године које споро наилазе.
Дрвце моје
малено,
зелено.
Ја ћу да те заливам
водом којом
појим гугутке
и голубове
из комшилука.
И предањем
које су у мене урезали
родослов крњи
и вампири.
Јер од свега онога
што знам и од свих
разговора са муњама,
некад и прекјуче,
ја ћу да причам
и певам,
шапућем
и понављам једну
невероватну причу
да потомци
оно најважније
не забораве...
Причу од које
ћеш да растеш
и надрастеш
коприве и штирак,
вреже бундева
и шљиве ранке
и да наткрилиш
ову нашу авлију.
Дрвце малено
зелено,
благословено!
Уторак, 2. јул 2019. Мишљеновац