И још рече Бог: ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну

„Бог је нашим прародитељима дао за храну биљну храну, то се говори у првој Мојсијевој књизи Постања глава стих 29, која гласи: И још рече Бог: ево дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. И све док су се људи хранили биљном храном и пили од пића само воду живелиу су здравије и дуговечни….“ (стр. 5)

И ово Ранковићево издање, које ме је довело до оног другог, латиничног, у ПДФ, добро је да свака кућа има на дохвату руке, и да повремено чита, прелистава.

Пошто ми је ову књигу позајмио један пријатељ из света на пропутовању кроз источну Србију, с тим да му је вратим, кад је прочитам, прекинуо сам друга читања овог лета, понешто сам и подвлачио графитном оловком (што не препоручујем другима да чине на страницама позајмљених књига). И тако, овај сам цели чланчић подвукао:

„АЛКОХОЛИЗАМ // Кад је у једној кући алкохоличар, који је често озбиљно намеравао да престане са пићем али у томе није успевао у кући се поуздано налази неко од средстава против мољаца или слично. Кад се у кући налази такав отров, тешко да се иједна болест може лечити, а пијанство је болест. Ја бих то назвао слабошћу воље. Код алкохоличара су и најмање нервирање – повод за пиће. Према томе, одстраните и последњи остатак отрова! Не заборавите ни прочишћавање стана димом од тамјана или миришљавих страва“ (стр. 120) * *

Алкохолизма има у нашим породицама, фамилијама; и изгледа да је ова болест неизлечива.

Од ове болести су пре времена и рока изумрле многе фамилије и по нашим селима и по градовима. Могуће је да је ова болест и узрок дегенерација у појединим фамилијама. Пијанство мужева у Србији се не скрива, јер тешко га је скривати. Са женама, изгледа, ствар стоји сасвим другачије. Човек се као млад ожени и не примети одмах да му жена пије; кад примети, већ је касно… али, не можда сасвим?

Све жене у ужој и широј фамилији (наравно и мушкарци), које сам познавао, као и они други људи – по комшилуку, пријатељи, знанци, колеге, склони алкохолизму, нису се лечили, нису покушавали, и колико се сећам, последице тога су биле неминовне.

Да ли се то последњих година изменило?

Нама више ни бог више не може помоћи уопште, помислих јутрос када сам ишао по набавку у оближњу продавницу, где увек седи по неколико њих, који не испуштају флашу из руку.

Нисам се дружио са алкохоличарима; нисам их избегавао; слику о алкохоличарима сам стицао на основу непосредног искуства са једном блиском и драгом рођаком, која је знала – кад је „ухвати оно њено“, да пије читавог летњег распуста, без престанка, да тетура кроз сокаке као полудела, рашчупана; да понекад завршава у јарку, где би је видео неко и обавестио њеног мужа, великог раденика и мученика, који ју је доносио на грбачи, полагао у кревет и онда плакао од муке и проклињао дан кад се оженио својојм женом. Никада није престала да пије, и умрла је са непуних седамдесет година од последица алкохолизма. Морали су од ње све да затварају, нарочито подрум са пићем; па и са намирницама; јер је она крала из своје куће намирнице (сир, димљену слану и друго), да би набавила неку, ма какву брљу, како каже народ.

Али, како то изгледа у граду, или у другим државама, просвећенијим и уређенијим (Немачкој, Шведској, на пример), када је реч о особама које имају професију у којој су успешне, кад подлегну алкохолизму? Вероватно их лече.

…

Али да ту станем. Недавно сам, на једном од заштићених локација Портала Великих претеча | Сазвеже З, публиковао следећи чланак:

ЛеЗ 0017306 ПОМАЖЕ БОГ! Јутро уз манастирски ликер, Малиновачу!

ПОМАЖЕ БОГ! Јутро уз манастирски ликер, Малиновачу!

Хтели су да ме разапну, они који имају дозвољен приступ тој локацији: Зашто пропагирам конзумирање, макар и једне чашице ликера, макар био и манстирски, од малина? То је веома ограничен број људи.

Много је било више оних који су бесни зато што сам недавно ту локацију ЗАШТИТИО, учинио је нејавном, недоступном осим за уредника, ауторе, добротворе и претплатнике. Па то је моја ствар, као власника, те локације, зар не? Зар ја нисам допуштао, годинама, слободан приступ не стотинама, него хиљадама хиљада посетилаца, углавном незнаних да слободно посећују и прегледају то виртуелно сазвежђе које има преко 17.000 прилога? Да ли се неко захвалио због тога? Сви хоће муфте, сви се бусају у груди како су поштени, а нарочито су смешни „нови јунаци са Фејсбука, Фејсбукомани“, који су се толико уживели у улогу, и толико постали зависни од те друштвене мреже, фејсбукоманије, да најозбиљније мислим, кад понекад тамо привирим, да је и фејсбукоманија на опасној црти да се приближи непрестаном електронском ријалитију, опасним као и алкохолизам.

Друштвене мреже су се већ изродиле и претварају се у нешто чудовишно.

Безброј је оних који не знају шта да ураде са својом самоћом и талентима, ако их имају, тј. ако им је Бог дао таленат за нешто. Не кажем да је једноставно, ма коме, да изађе на крај са својом самоћом. У недостатку снаге, воље за смислом, многи своје дане арче на којештарије и сумњива пријатељства са сумњивим!

Фејсбук вам дозвољава 5000 пријатеља! Ехеј – пет хиљада!!! Па јесу ли они нормални? Па кога ти типови – зајебавају (извињавам се због ружног израза – али погађа директно у ствар!)

Каква су то пријатељства? Ко има триста пријатеља? Па и педесет? Па и – десет?

Неко је ту нешто побркао! Модерна технологија покушава човеку да подметне сурогате и немогуће!

Али, ко воли, нек изволи - свет се сурвава сваким даном, дај Боже да се заустави….