Мој свет
(чаробан и леп)

Вишевековним манипулацијама успели са да вас увере како је неопходно да имате новца којим ћете платити храну и тако задовољити елементарну потребу за преживљавањем, а да бисте дошли до новца – морате да радите. Међутим, да бисте задовољили ту елементарну потребу реално није потребан новац. Потребно је, фигуративно, стабло јабуке. Колико кошта стабло јабуке? Не кошта ништа. Шта ће вам онда новац? Ах да, ви живите на 19 спрату солитера, немате своје стабло, а радите у фабрици која производи аутомобилске гуме које нису јестиве. А и то стабло мора да се посади.

Ок, ево како ћете доћи до хране. До хране у изобиљу!

Путању: рад – новац – храна, једноставно ћемо заменити путањом: рад – храна. Као у праисторији.

У Србији има 5 милиона радно способних људи. Ако свако од њих уложи само 5 сати свог рада недељно... пазите!! – не дневно, него недељно, то је 25 милиона радних сати недељно односно милијарда и 300 милиона радних сати годишње, што је довољна количина рада да се произведе и прехрани не једна већ две ипо Србије! Не верујете? Консултујте пољопривреднике па израчунајте сами.

Добро, рецимо да је та храна произведена и да је заиста има довољно за све. И како на крају ипак доћи до те фамозне хране? Супер лако.

Као прво, сваком становнику Србије треба дати хектар обрадиве земље и ослободити га свих пореза. Нека сам себи, односно својој породици, производи храну, а вишак слободно размењује, без контроле државе.

А као друго, сваки становник Србије добиће своју картицу... нешто попут банковних платних картица. Храну нећемо вредновати новцем, али она и даље има своју вредност, па ће та вредност бити уписана у ваше „прехрамбене картице“ са којом ћете моћи да је „купујете“ у супермаркетима, на пијаци, у пиљарама, где год.

Наравно, сваки појединачни прехрамбени артикал имаће своју реалну вредност, јер за производњу једне културе треба више радних сати или више механизације него за производњу неке друге, тако да ће вредност јабуке бити прорачуната на основу реалног времена утрошеног за производњу те јабуке и неких других параметара, па ако вредност килограма јабука буде нпр. 1, тада ће вредност килограма парадајза бити можда 1,7 а вредност килограма пасуља можда 2, а ви ћете на својим картицама, за свега 5 сати рада недељно (20 месечно), имати онолику вредност колико нутриционисти процене да је довољно за „куповину“ хране за месец дана за једну особу у изобиљу.

Шта ћемо са вишком произведене хране? Извозићемо је за новац, а тим новцем ћемо куповати репроматеријал кога у Србији нема а који нам треба за производњу нечег другог.

А шта ако ми неко украде картицу? Па... живо ме занима ко ће то да вам је украде кад је сви имају? Можда неко коме је храна смисао живота, али те картице ће, као и банковне, бити заштићене кодом. О да, имамо и ми младих и маторих генијалаца који ће одрадити тај део посла, а имамо и хиљаде „мозгова“ који ће се вратити у земљу Србију јер ће овде бити неупоредиво боље него тамо где су сада.

Труднице, мајке мале деце, деца, пензионери и хендикепирани добиће своје картице без обавезе да одраде тих 5 сати недељно, али ако ипак желе да их одраде – нико им неће бранити.

Дакле, онај горе, који сада ради у фабрици која производи аутомобилске гуме, на основу 5 одрађених сати недељно у тој фабрици, такође ће добити своју картицу. А, шта је са остатком сати које он одради? Полако! Куд журите?

Мали пољопривредни произвођачи, као и велики индустријски концерни предаваће своје прехрамбене сировине или готове производе државним откупним станицама и тада ће се на њихове „Б“ картице одмах уписивати вредност остварених радних сати. Схватате? Вредност сваког производа (али и оних непрехрамбених) биће изражен у радним сатима. Ок, али какве сад „Б“ картице? О да, имаћемо две врсте картица: „А“ картице које важе искључиво за прехрамбене производе и „Б“ картице које важе за све остало. А имаћемо и „Ц“ картице! Њих ће држава продавати странцима за новац, а ови ће њима моћи да „купе“ онолико колико су их „напунили“!

Држава се, дакле, у овој причи појављује као координатор и као извозник који ради у корист свог народа. А ко/шта је држава? Екипа коју ће грађани Србије поименице изабрати на изборима на интернету.

Овај систем вредновања омогућује две битне предности у односу на монетарно вредновање прехрамбене робе:

Прво... данашњи монетарни систем функционише тако што када купите јабуку ви је платите рецимо 5 динара. Јабуку поједете и ње више нема, али тих 5 динара и даље постоји. У мом систему вредности тога нема. Када купите јабуку вама се са „А“ картице не скида 5 динара и пребацује неком другом, већ вам се тих 5 динара поништава. На тај начин вредност нечега чега више нема не може бити искоришћена као вредност нечег другога у вечито кружном монетарном систему, јер тих 5 динара иако сада више нису ваши – јесу нечији, и тај неко опет може да купи јабуку, па ће опет неко други, коме је тих 5 динара прослеђено, моћи да купи следећу јабуку и тако до бескраја. Кад подвучете црту, са тих истих 5 динара ви можете на крају да купите све јабуке овог света и тиме је реална вредност јабуке изгубљена.

Друго, вредност те јабуке, у мом систему, има најреалнију могућу вредност до које се, понављам, дошло израчунавањем реалног времена за њену производњу у просечним условима, те се никада неће моћи десити да у Сурдулици јабука има једну, а у Суботици другу вредност. А ако јабуке боље рађају у Сурдулици него у Суботици? Онда ћемо гледати да их више узгајамо тамо. А шта ако грáд уништи плантаже јабука? А да ли ви на прозоре својих кућа монтирате мреже за комарце? А шта ако у Србији нико не буде желео да узгаја јабуке? Сасвим је свеједно да ли ћете узгајати јабуке или радити на производњи аутомобилских гума у фабрици. Цена радног сата је за све иста. Једна гума вреди више од једне јабуке, али ви нећете пунити ваше „Б“ картице вредношћу јабуке или вредношћу гуме, већ количином вашег радног сата.

Кладим се да вам се сад бар десет питања мота по глави, али за почетак битно је да је и вук сит и овце на броју. До сада сте, бар ви који сте имали срећу да нађете посао, радили 40 сати недељно, а за храну одвајали 50-80% своје месечне зараде. Тога више нема. Нема више глади. Нема више необрађених њива. Нема више незапослених. То смо решили! Решили смо проблем вашег елементарног преживљавања. Решили смо проблем елементарног људског достојанства – потребу за храном. Уместо фарме на тв-у, добићете праву фарму. Тако лако? Тако лако! Природа тако функционише. И животиња негде у дивљини мора да уложи време и рад да би дошла до хране. Зато ћете и ви морати да уложите део свог времена и радом дођете до хране. Истина, много лакше него животиња.

Да резимирам. Сви морају да имају довољно хране. Сви! Храна није право, то је природна потреба попут воде и ваздуха. У држави Србији данас једе онај ко има пара или има своју земљу. Немају сви свој комад земље и немају сви пара. У мојој машти не постоји „немаш пара – нема хране“ јер то просто није фер. У мојој машти има довољно хране за све, а то јесте фер. Једном, кад овакав програм заживи, укинућемо и картице и рад, као обавезу, јер ћемо у међувремену схватити да све може и другачије. То другачије значи да ћемо научити како да се организујемо да само мањи део животног времена одвајамо за производњу хране и ствари које су нам неопходне за живот, док ћемо много већи део времена живети уживајући у животу и радећи ствари које нас чине срећнима. Тако ћемо  рад, који је данас принуда и од кога не постоји јачи убица у сваком смислу те речи, заменити радом који сами одаберемо и који нас испуњава задовољством.
"Рад институционализује убијање, као начин живота. Ми убијамо људе у најмање милионским бројкама само зато да бисмо онима који преживе продали још по неки хамбургер или Кадилак."  Роберт Блек

ПРИВРЕДА

У почетној фази мојих маштарија, пољопривреда ће бити најбитнија грана привреде. Поред тога што ће обезбедити храну у изобиљу за сваког становника Србије, обезбедиће нам и пласман пољопривредних производа на страна тржишта, па ћемо тако зарађеним новцем набавити репроматеријал који је у Србији дефицитаран. По мојој студији, вредност извоза, уз сасвим просечно искоришћење обрадиве земље, паметним одабиром и увођењем неких заборављених а богами и садашњим законом забрањених култура, може да достигне око 400 милијарди евра годишње.

Енергија ће у Србији бити потпуно бесплатна. Зашто? А зашто да не. Зашто бисмо плаћали оно што смо сами изградили. Јел ви у својој кући убацујете жетон за коришћење веш машине? Да ли Србију можете да доживите као сопствену кућу, а њене укућане као браћу и сестре?

Бесплатна струја наравно не подразумева осветљавање градских булевара у подне, као данас. Бесплатна струја подразумева скуп постојећих јавних мрежа и независних система које ћемо пројектовати за свако домаћинство, фабрику итд. Како ћемо то да урадимо? Уместо покривања објеката теголом или црепом, покриваћемо их соларним колекторима по технологији Стенфорда Овшинског. Упослићемо фабрике да производе и QЕG моторе по Теслином патенту, Илдизове магнетне моторе, колекторе проф.др Владана Петровића и турбо генераторе Хамлета Аракељана па ће свака кућа моћи да има независтан извор енергије. Знате ли колико ће то радних места обезбедити? Пуно! Јако пуно. Може нам се чак десити и да имамо мањак радне снаге. Амери производе аутомобиле на електро погон који једним пуњењем батерија пређу 400км. Знате како су их назвали? Тесла. Ето Крагујевцу новог посла, а нама чистог ваздуха. А Фиат? Не интересује ме. Нек га врате тамо одакле су га донели. Када се комплетан план реализује, продаћемо Ђердап Румунима, а за добијене паре истрговаћемо са Русима њихове С-400 одбрамбене системе. Све ми говори да након тога на српском небу више неће бити оних дугих белих трагова авиона. Биће само кратких. Нафта нам не треба, гас такође. НИС постаје историја. Ружна прошлост.

Наравно, бесплатна енергија неће бити могућа одмах, јер толико струје колико можемо да потрошимо једноставно немамо, али ће постати бесплатна у неком разумном временском року.

Ову причу је лако схватити, ако Србију успете да доживите као своју кућу у којој станари заједно раде и сарађују за њено добро и добро њених укућана. Извоз није приоритет. Приоритет је да сваком Србину вратимо осмех на лице. Све се дели на равне части. Не може хирург да има 20 пута већу вредност на својој „Б“ картици од рудара, осим ако не ради 20 пута дуже. Да нема рудара, хирург не би имао чиме да оперише. Вредност радног сата биће иста за све. Мојој Србији из маште подједнако су битни хирург, рудар и радник градске чистоће.

Сада вероватно лагано повезујете ствари. Ако радиш 20 сати месечно имаш за храну месец дана. Али, ако желиш више, а сви желе више, моћи ћеш више да радиш и напуниш своју „Б“ картицу, па уз њену помоћ себи приуштиш ауто, кућу, базен, QЕГ мотор (уз помоћ кога ћеш моћи да загреваш свој пластеник, у јануару производиш банане, вишак продаш и поново допуниш своју картицу), моћи ћеш да вредност са своје картице замениш за евре или швајцарце па летујеш на Сејшелима или Јамајци. Једино нећеш моћи да је замениш за доларе, нити ће странци доларима моћи да плате своју „Ц“ картицу. Њу ће плаћати искључиво рубљама. Шалим се.
Морам и ово да додам... то са картицама и није нека најбоља идеја, али тренутно немам бољу. Остављам вашој машти да то око картица одмашта другачије.

По питању енергетике, односно бесплатне ел. енергије,  битно је да схватите колико ће производња било чега у Србији бити јефтинија него данас. Покушајте да замислите! Незамисливо, јел’ да? А поврх свега – нема више рачуна за струју, рачуна за грејање или климу лети, трошка за гориво итд. Тачније, нема више никаквих рачуна ни за шта. Нема пореза ни ПДВ-а. Ваш живот у Србији из моје маште биће потпуно бесплатан, као живот лавова у афричким саванама. Верујте ми, лавови никоме не плаћају никакве рачуне и њихов свет сјајно функционише.

Ко ће имати право на рад? Чуј „право“!? То више не постоји. Право на рад се укида. Уосталом, ко је тај ко се усуђује да вам да право на рад, или право на било шта друго. Јер тај ко је себи присвојио право да вама да право на нешто, то право може и да вам одузме. А шта ћете онда? Ко жели да ради – радиће, ко не жели – неће. Тачка! Постоји само природно право. Сва остала права писана су људском руком. Али, о томе ћу детаљније у теми – закони.

ШКОЛСТВО

Фашизам има неколико дефиниција. Она која вам је позната гласи: „Фашизам је назив за идеологије и покрете који сматрају како је држава темељ људског друштва, односно институција која треба у потпуности надзирати сваки аспект друштвеног живота.“

Моја машта је пак произвела дефиницију фашизма коју нигде, осим овде, нећете моћи прочитати:

Фашизам је када шестогодишње дете присилно одвојите од родитеља, одведете га из његовог дома, затворите у четири зида на 5-6 сати дневно где га озрачите неонским лампама, наредите му да ћути, мирно седи и слуша ствари које не разуме, непрекидно га присиљавајући да напамет учи ствари које не жели да учи и кажњавајући га ако све то не испоштује. Узгред, да ли ваша деца и у вашој кући морају да подигну два прста и траже од вас дозволу када им се пишки?
"Школе су концентрациони логори за децу где се уче послушности и тачности, неопходним за будуће раднике." Роберт Блек

Када бих речима изразио сва осећања гнусобе о данашњем школству, па о томе написао књигу, тада би број страница „Тихог Дона“ у поређењу са мојом књигом, био запремине упутства за склапање сунцобрана. Дебело смо преварени. Незамисливо дебело!

Данашње школе стварају робове система, будуће послушне испрограмиране раднике, пореске обвезнике и кредитне дужнике који пуне џепове креаторима цивилизације у којој живимо. Препознали сте се? „Знања“ која ђаци стичу у данашњим основним и средњим школама нису права знања. То су информације које се уче напамет и од којих је једина корист, ако једнога дана окушате срећу у неком квизу. Робови система, људи без маште таква „знања“ називају неопходном општом културом. Ја то називам ултимативном катастрофом. У мојој машти школе какве данас имамо се укидају, а на њихово место долазе радионице и играонице. Њихов програм осмислиће стручњаци којих и те како имамо. Могу вам их и именовати, али нећу. Тачније, ти програми већ постоје, и у неким азијским државама у којима се спроводе дају фантастичне резултате. Количина дечјег смеха, среће и правилан развој њихових синапси, најбољи су показатељи тих резултата. Средње школе одлазе у историју, док се факултети радикално трансформишу у научно-истраживачке центре који ће окупљати људе од идеја и проналазити начине за реализацију тих идеја за општу добробит. Незнање проистекло из данашњих школа и факултета заменићемо правим учењем и знањем. Незнање? Људи... погледајте око себе па уз помоћ прстију једне руке набројте сва употребна знања проистекла из данашњег образовног система од којих грађани Србије имају корист. Једини факултет који се буквално гаси и одлази у историју је – ФПН. Од њега никада није било никаве користи, а што је још битније више неће бити никаве штете. Учешће у раду на будућим факултетима моћи ће да узме свако, без обзира на старосну доб.

ЗДРАВСТВО

Видите... када бих написао књигу о погубности модерног здравства, тада би она претходна, о школству, постала запремине упутства за замену батерија у дањинском, у поређењу са овом новом. Ништа данас не сакати и убија тако ефикасно као фармација модерног здравства.

Здравствени систем, дакле, доживеће тоталну трансформацију. О томе сам већ писао овде . Основну сврху данашњег здравственог система, коју бисмо једном речју назвали глаголом „лечити“, заменићемо глаголом „излечити“. Како? Лако. Уместо да од пацијената правимо доживотне фармацеутске муштерије, а од лекара фармацеутске дилере, што је данас једини смисао те приче, пацијенте ћемо третирати терапијама које дају резултате, а лекаре научити да њима овладају и спроводе их. Обавезно здравствено осигурање такође одлази у историју, а све здравствене услуге постају потпуно бесплатне.

СУДСТВО И ЗАКОНОДАВСТВО

У мојој машти највећа већина постојећих закона се брише!

Пази лудака! "Па тако настаје анархија", беше јединствени први коментар пријатељ са којима сам ћаскао о овој теми. Али не, тако не настаје анархија. Она настаје када нема владара. Додатни проблем чини и чињеница да људи анархију доживљавају као нешто лоше. Како видим, Сомалији баш и није тако лоше. Али да се вратим на законе.

Први закон који се брише је Устав. Нови Устав имаће само једну реченицу која гласи:

„Србија је суверена земља у којој живе суверени људи а владају природни закони.“  Ко не схвата право значење термина сувереност, тај ће ме разумети сасвим мало, а највероватније – ни мало.

Као што рекох, већина осталих закона се брише, док ће се само неки од њих преименовати у – конвенције. Наравно да ми не пада на памет да мењам саобраћајне знаке или боје на семафору.

Пошто је ово врло осетљива тема и сигуран сам ме сада, након уводне реченице о законодавству, 99,9% вас ипак сматра будалом, мораћу кроз неколико примера да покушам да одбраним своју маштовиту доктрину.

Важећи српски Устав у свом првом члану каже да је република Србија заснована на владавини права. Владавини права! Владавини права? Будући да је цела српска трагедија креирана управо владавином права, та иста права која су писана људском руком и која више него евидентно – не функционишу, у мојој Србији из маште се укидају и уводе се природна права. Погледајте и други члан важећег Устава: „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.“ Да ли уочавате „кваку“? У првом делу реченице Устав вам даје сувереност (као да је то нешто што се даје, а не као оно што јесте – природно право стечено рођењем), а затим вам је у наставку исте реченице – укида, тако што вам сугерише како ту своју сувереност можете да изразите. Тако може а другачије не може? Зашто!? Творци важећег српског Устава немају благе везе шта значи реч сувереност! Ја своју сувереност изражавам тако што одбијам сва уставна морања која ме проглашавају прекршиоцем или чак криминалцем све и ако никога нисам повредио нити му на било који начин наудио. Шта сам ја заиста прекршио? Прекршио сам „владавину права“, слово на папиру. Схватате? Изаћи из своје куће без личне карте у џепу – је прекршај! То је „владавина права“. Наравно – следи казна јер сте прекршили слово на папиру. Хранили сте голубове на улици? Прекршај! Следи казна! Дању возите без укључених фарова? Прекршај. Казна! У мојој Србији из маште тога више неће бити.

Убиство је засигурно најтежи злочин. Међутим, чињеница је да не постоји закон који га спречава, нити је могуће такав закон донети. Постоји само закон који кажњава починиоца. Али, ако сте са довољном пажњом испратили све о чему сам до сада писао, лако ћете схватити да је „Мој свет“ идеја којом ће се разлог за потенцијално извршење убиства свести на најмању могућу меру, јер он нуди решења за спречавање већине онога што људе наводи на убиство. Новац је један од најчешћих разлога убистава, а како у мојој Србији из маште нема новца, нестаје и највећи разлог за убиство. Пљачки нема, јер нема новца за пљачкање. Међутим, и у Србији из моје маште, иако у неупоредиво мањем проценту него данас, ипак ће, бар у почетку, бити и пљачки и убистава и другог криминала. Мислите ли да ће онај, са пола киле злата око врата, који данас вози своју или татину црну лимузину затамљених стакала од своје виле до своје јахте, мирно прихватити чињеницу да сад сви могу да имају лимузине и јахте?

Данашњи закон који кажњава убице и криминалце, а ту ћемо се сви лако сложити, даје могућност починиоцу да остане некажњен. Углавном су то власници црних лимузина. Сигуран сам да свако од вас може да именује бар једног таквог, и сигуран сам да то осећање да правда није задовољена у свакоме од вас изазива огорчење и осећај гнева. Такође сам сигуран да ћемо се сложити да често имамо осећај да некима од починилаца суд није одредио задовољавајућу казну. У Србији из моје маште, починилац неће моћи да остане некажњен, осим ако вешто не утекне и сакрије се у мишју рупу. Ко ће и како судити убицама и осталим злочинцима?

Судићете им сви ви! Како? Ево како...

Србија из моје маште је земља која ће искористити благодети савремених технологија, па ће тако цела земља бити „умрежена“, те ће интернет бити доступан сваком становнику Србије. То је од круцијалног значаја за задовољење правде нарочито у случајевима тешких злочина. Суђење ће, као и данас, водити трочлано судско веће (ако се један разболи, ту су друга двојица), а извођење доказа одвијаће се пред камерама и бити преношено на посебном каналу на интернету. Сви који су умрежени на почетку суђења представљаће пороту и кликом на дугме даће свој пристанак и на себе узети обавезу да ток суђења испрати од почетка до краја. По завршетку суђења биће омогућена јавна интернет дебата на којој ће се разматрати о изнетим доказима, те ће порота кликом на дугме на крају донети пресуду. Да ли верујете да ће починилац, укулико му се докаже кривица, проћи некажњено? Схватате... не требају нам ни право ни закони. Треба нам правда, а у мојој Србији из маште сви ћете бити њени креатори и промотери.

Ситне прекршаје судије ће завршавати у кратком року у судницама које ће у почетку радити у четири смене (на једном радном месту 4 судије по 4 сата на дан), а касније, када систем конвенција за ситне прекршаје, који ће делом проистећи из рафинираних постојећих и новодонесених закона, профункционише - онолико колико буде потребно. Судија коме доставе катастарске изводе и који за 15 минута не уме да реши спор око граничне међе два суседа, биће замењен другим који ће имати исти задатак у истом временском року. Добро де, можда и није у реду да то заврше за 15 минута. Идемо на 10 минута.

Да ли ћете бити кажњени ако пређете улицу ван пешачког прелаза или ако, рецимо, у по ноћи кад није интензиван саобраћај пређете зебру на црвено? Или у било које доба дана када никога нема лево и никога десно. Наравно да нећете. Али ако тим својим чином некога угрозите – следи одговорност и суд народа. Да ли знате да у Индији, у земљи у којој готово да не постоје саобраћајни прописи, има мање саобраћајних жртава него у Србији? Знате ли зашто? Зато што вас мањак саобраћајних прописа природно наводи на повећање опреза. Схватате? По данашњем закону, прелазак зебре на црвено сматра се кршењем закона и следи казна. Али, шта ви то у ствари кршите? Кршите закон. А шта је закон? Закон је недодирљиво божанство које је изнад живота и кога сви морају да поштују, а ако га не поштујете ремнуће вас по џепу или сместити у мардељ. Да ли сте чином преласка на црвено заиста некоме наудили. Нисте? Па зашто би вас због тога казнили. Тога у мојој Србији из маште више нема јер живот стављамо изнад закона. Поштоваћемо све што има смисла, а свега бесмисленог ћемо се брзо решити. Зато ће у мојој Србији из маште нестати већина закона.

Сувереност, односно Уставно природно право, подразумевају систем у коме сваки појединац има сву слободу да учини шта год му је на памети, све док тиме не угрози другог појединца. За разлику од данашњег правног система који штити самога себе и корпоративну моћ, поштовање новог система довешће временом до потпуне трансформације свести грађана Србије и криминал свести готово на нулу.

Рекосте анархија?

Разговарајући са људима о овим темама, дошао сам до невероватне спознаје да на идеју укидања већине закона готово 100% њих заиста реагује идентично – сви то у првом моменту доживљавају као безвлашће, анархију - „Па, сви би смо се међусобно поубијали!“ Међутим, када им се прича овако издефинише, ствари се у значајној мери мењају и видим да почињу да им се рађају нове идеје.

Било је и занимљивих питања попут: Да ли ће људи моћи слободно и некажњено да се дрогирају? Па наравно да ће моћи! Сад вам опет није јасно!? Људи... морате разумети значење суверености! Свака забрана је директно крешење Устава, директно ускраћивање људских слобода - суверености сваког становника Србије. Ако желиш да се дрогираш, изволи - дрогирај се. Али сачекајте мало... моја Србија из маште можда јесте вицкаста али није блесава! Сваки дилер хорса и кокаина биће изведен пред народни суд јер тим својим чином угрожавају туђу сувереност. Нема пардона. Нема повлашћених татиних синова. Дакле, дрогирај се, синко, сасвим слободно. Питање је само где ћеш наћи тај свој бели прах.

Да ли ће бити смртних казни? Неће, али ако народ неком педофилу одреже 250 година мардеља, ето нама нове радне снаге. Да, такви ће морати да раде 160 сати месечно како би зарадили па напунили своју „А“ картицу... рецимо.  И кад сам већ код дрога, даћу вам још један пример бесмислености тренутних закона, који се тиче актуелне теме о легализацији/декриминализацији марихуане. Читајте пажљиво:

Кухињска со се налази у слободној продаји. Дете може да је скине са рафа и убаци у корпу. Знате ли да са 50г попијене соли мижете да извршите самоубиство? Зашто законописци со нису законом забранили? Зато што претпостављају да нисте толико блесави да попијете 50г соли. А шта ако то ипак урадите? Па... ко вам је крив. Продаја алкохола је законом дозвољена само особама старијим од 18 година. Знате ли да и алкохолом можете да извршите самоубиство? Знате ли шта алкохол може да уради вашем организму? Видите ли све те саобраћајне жртве, уништене бракове, напаћену децу, несрећне породице у којима алкохол царује? Зашто алкохол није законом забрањен? Зато што, опет, законописац сматра да сте довољно свесни последица његове конзумације. Знате ли да пушење фабричких цигарета може да изазове срчане проблеме, рак...? Зашто цигарете нису законом забрањене? Зато што, као и за све друге потенциално ризичне производе, законодавац претпоставља да сте нормални људи и да ћете их користити рационално и на сопствену одговорност. Листа тих потенцијално ризичних производа је бескрајна. Међутим када је марихуана у питању, сада одједном више нико није нормалан, рационалан, свестан... више не игра – сопствени ризик, више нема – ко вам је крив! А зашто? Да ли је то можда због тога што ће Србија из моје маште остваривати оних гореспоменутих 400 милијарди евра годишње понајвише захваљујући тој биљци? Да, вероватно зато.

ДРЖАВНИ АПАРАТ

Знате ли уопште дефиницију државе?

„Држава је апарат за принуду који инструментом силе штити интересе владајуће класе.“ Јесте ли то знали? Међутим, моја Србија из маште је бескласно друштво. И шта ћемо сад? Не треба нам држава? Треба нам. Али свакако не за принуду.

Жан Жак Русо, отац идеје која је прихваћена у свим западним демократијама, каже да држава испуњава принципе друштвеног уговора (који се сматра подразумеваним уговором између сваког појединца и државе), по коме је држава у обавези да штити природна права сваке особе. Видите... зато ова мудра мисао налази своје место у новом српском Уставу. Међутим, завршна клаузула исте мисли овог француског философа, која каже да је сваки појединац у обавези да испуњава одређене обавезе према држави као што је – плаћање пореза, у мојој Србији из маште постаје потпуно бесмислена. У Србији нема пореза, па самим тиме не може бити обавезе плаћања онога чега нема. Поштовање природних закона ће у мојој Србији из маште бити подразумевана обавеза сваког појединца и тиме је све речено. Јасне ствари не треба тумачити. Тумаче се само нејасне ствари.

Држава постаје менаџер њених грађана. Чланове државног менаџмента поименице бирају грађани на интернет изборима. Избори ће се одржавати 4 пута годишње. Кликнеш и бираш. Државни апарат ће уместо председника, владе, министарстава, парламента, агенција и осталих узалудних институција сачињавати тимови – тим за одбрану, тим међународне трговине, тим за здравство итд. Сваки тим одредиће свог представника за сарадњу са свим другим тимовима те ће група тих представника практично сачињавати државно руководство – државну репрезентацију. Све одлуке државне репрезентације биће јавне и подлежне критици грађана. Сваки члан државног менаџмента биће смењив на првим следећим изборима. Сваки члан државног менаџмента имаће право само на „А“ картицу. На њихову „Б“ картицу уплаћиваће грађани онолико колико процене да треба. Ако процене да не треба ништа да уплате, ништа неће уплатити. Јесте ли безмало празних новчаника ипак уплаћивали помоћ угроженима од поплава? Јесте. Хоћете ли наградити оне који смисле и реализују пројекте који ће спречити поплаве?

БАНКАРСТВО И ФИНАНСИЈЕ

1971 године престао је да важи тзв „Златни стандард“, па се последично томе пар година касније догодила нафтна криза, а последично њој – све остале кризе. Наравно, то није била прва криза која се догодила човечанству, али та из 1971 траје и данас. Шта је Златни стандард? Златни стандард је вешта манипулација којом је количина злата у власништву сваке државе одређивала количину новца у оптицају у тој држави. Зашто манипулација. Видите... златни стандард је конвенција којом је договорено оно што сам у претходној реченици написао, а којом је безвредном металу (схватите ово условно) дата моћ да одређује судбину милијарди људи на планети. Зашто безвредан? То сам већ написао на почетку овог штива. Баците 500кг злата у реку и хоће ли нићи мост? Доручкујете ли ви злато? Штрудлу са златом?

Реч новац заменићемо речју вредност. Како ћемо знати шта колико вреди? Немам ништа против да се вредности на вашим „А“ и „Б“ картицама симболично називају динарима. Назовите их како хоћете. Али та вредност, динари... какогод, за разлику од Златног стандарда, неће постојати у материјалној форми као замена за вредност килограма парадајза или унце злата. Вредност, динари... какогод, биће еквивалент дужини времена и утрошених средстава потребних за производњу нечега. Ако је за производњу унце злата потребно 1.000 радних сати, а за производњу унце парадајза 1 сат, на пример, тада ће вредност злата, логично, бити 1.000 пута већа од вредности парадајза. Златни стандард и читаву светску економску баљезгарију шаљемо у историју, а на њихово место постављамо тим који ће најпрецизније могуће утврдити стварну вредност за сваки појединачни артикал и изразити је у радним сатима. Као олакшавајућу околност, тај тим ће имати могућност да упореди међусобни однос цена у државама у којима привреда добро функционише и практично га само преслика на српску привредну сцену. За почетак – довољно добро.

Бригу о вашим картицама водиће нова српска банка, односно државни тим задужен то. Постојеће банке нећемо дирати. Саме ће отићи јер овде више нема новца, нема кредита па самим тим нема ни дуга и нема начина да на вама зараде. Шта раде банке? Дају ти 100 динара, а траже назад 150. То је легализована пљачка. Ми стављамо тачку на пљачку. У мојој Србији из маште та прича престаје да постоји. Ако имате идеју за реализацију неког пројекта од кога цела држава (прим.прев. = породица) може да има благодет, државни тим ће вам обезбедити све што је потребно за његову реализацију, а ако је потребан новац за набавку репроматеријала из иностранства, државни тим је опет права адреса на коју ћете се обратити.

Грађани ће такође на првим изборима одлучити ко ће поименице бити у саставу тима који ће извршити ревизију свих досадашњих приватизација. Наравно, све што смо ми, наше мајке и очеви и њихове мајке и очеви деценијама уназад стварали, тако што смо сваког месеца одвајали новац којим су грађени путеви, школе и фабрике – у мојој Србији из маште никада неће моћи да буде у приватном власништву. Уколико тај тим народу понуди основ за тужбу против појединаца који су извршили кривична дела, народни суд ће донети пресуду.

Када прича крене у правцу пореза, људима углавном није јасно како ће држава функционисати ако вам ништа не наплаћује. Видите... у мојој Србији из маште, људи неће плаћати никакве порезе па тако ни порез на имовину. Све је супер једноставно. У садашњем државном апарату постоји огромна администарција, чији је један од огранака пореска управа. И шта се догађа? Ви сваког тромесечја морате да платите по неку црвену на име пореза на имовину. Тим новцем држава плаћа запослене који вам расписују исте те порезе, а вишак се троши за ко зна шта. Практично, својим новцем ви плаћате њихово запослење. Та финта заправо нема никакве везе са некретнинама. Једина сврха јој је - легализација силе ради отимања пара, јер увођењем пореза на некретнине, држава је постала власник ваше некретнине, а ви је можете користити све док на њу плаћате порез. У мојој Србији из маште не плаћате порез на имовину, нема запослених у пореској управи, вама више „новца“ у џепу, а држави много нове радне снаге на српским пољима. Једини начин да администрација оправда сопствено бесмислено постојање је да измисли разлог и удари вас по џепу како и колико год је то могуће. Да ли ћете плаћати регистрацију возила? Па наравно да нећете. Да ли ћете плаћати путарину, лична документа, уверење о држављанству, вештачки кук, тв претплату, телефонске импулсе, легализацију куће (...чуј легализацију!...каква бесмислица!!!). Нећете! Чак нећете плаћати ни дрвену грађу за изградњу ваших кућа јер ћете на свако посечено стабло храста бити у обавези да посадите три нова. У мојој машти државни апарат Србије не постоји да би на вама зарадио. Он постоји да би вам нешто омогућио. Моја машта мења читаву парадигму живота у Србији. 

 ПОЛИТИКА

Политичари и политичке партије такође одлазе у историју. Сви који су до реализације „Мог света“ на било који начин учествовали у политици, неће моћи да буду бирани у државне тимове. Зашто? Јел’ стварно желите да чујете одговор на то питање? Ја сам, ето, као и већина вас некада наивно веровао да су они ти који ће креирати „Мој свет“. Из неког разлога они то нису урадили па морам ја. Сви ће они добити своју „А“ картицу, на основу одрађених 5 сати недељно, а за „Б“ ће, као и сви остали, морати сами да се побрину. Близу 5 милиона хектара плодне земље биће сасвим довољно да свима у Србији понуди запослење.

Међународну политику Србије водиће државна репрезентација онако како грађани Србије буду захтевали. За све битне или ургентне одлуке расписиваће се референдум и у року од 24 сата имаћемо резултат тог референдума.

ДРЖАВНА ОДБРАНА

Звучаће као отрцана фраза из Маршаловог доба, али одбрану земље, у мојој Србији из маште, чиниће сваки њен грађанин. Сигуран сам да нећете моћи да поверујете да сам написао ово што следи - у мојој Србији из маште, сваки њен грађанин биће наоружан! Само полако...

Србија ће, као један од приоритета, изградити ефикасну ПВО, јер се светским владарима Србија из моје маште нимало неће допасти. А светски владари углавном ударају кукавички – с неба. Ударају док им не узвратиш силом. Тада се повлаче. Зашто се повлаче? Зато што је то својствено кукавицама. За случај да им падне на памет нека копнена инвазија, врло добро ће знати да је сваки становник Србије наоружан, па ценим да за такву акцију неће имати петљу. Сви ћете проћи елементарну обуку употребе ватреног оружја. Ваше лично ратно наоружање и бојева муниција биће чувани у складиштима и муњевито раздељени сваком грађанину Србије уколико за то буде потребе. Наравно, једина забрана која ће постојати у мојој Србији из маште је – општа забрана ношења и употребе оружја! Сваком прекршиоцу те забране моментално заказујемо - народни суд. Ако схватате амбијент који ће у мојој Србији из маште креирати „Мој свет“, сигуран сам да схватате да ће до потезања оружја долазити чак ређе него данас. Увек ће бити прекршилаца, али Србија ће спровести ефикасне и ригорозне мере против таквих, па верујем да ће ретко коме пасти на памет да ту забрану ипак прекрши.

У мојој Србији из маште нема војног рока, али има војних тренинга за цивилно становништво и они ће бити обезбеђени свакоме ко је заинтересован за стицање или усавршавање војних одбрамбених вештина. Та пракса спроводиће се у оквиру и на полигонима војних универзитета који ће бити база будућег српског војно-одбрамбеног кадра, дакле, без нарочитих промена у односу на оно како се то тамо већ ради.

У мојој Србији из маште полиција и војска се стапају у јединствени одбрамбени механизам који можете да назовете како год желите. Од најбољих међу њима формираће се специјалне наоружане јединице које ће реаговати у критичним моментима. Комунална полиција престаје да постоји, док улогу данашње полиције такође преузима новонастала формација, чији ће један део бринути о заштити уставних одредби, а други о безбедности саобраћаја. Ни једна од ових формација, изузев специјалних јединица, неће бити наоружана ватреним оружјем, јер у мојој Србији из маште нема оружја на српским улицама.

МОЈ СВЕТ

„Мој свет“ је идеја. Та идеја је настала јер не желим више да живим у „Њиховом свету“. Тачније, ја и не живим у том свету. Тај свет је неко креирао за мене. За све нас. Тај свет ми се нимало не свиђа. У њему су људи робови, а животиње храна. У њему су слобода и сувереност мислене именице. У њему царује страх. У њему је свака животна доб свакога од нас унапред испрограмирана. У њему се непоштовање програма кажњава. У њему се рађаш као број, живиш као слуга и умиреш а да уопште ниси живео. Живот није то. Живот није „Њихов свет“. Живот је нешто потпуно другачије, а ја сам у „Мом свету“ покушао да га насликам. Ти си мој брат и ја „Мој свет“ не могу да реализујем без тебе. Без тебе ће он остати слово на папиру. Како да заједно реализујемо „Мој свет“? Потпиши га! Када Мој свет потпише више људи него што их излази на "шефовске изборе", тада он постаје „демократска већина“ и тако задовољава и услов који језик актуелног система разуме. Ја се не позивам на 46. члан важећег Устава РС и 19. члан Међународне повеље о људским правима. Позивам се на просту чињеницу да сви ми који слободном вољом не излазимо на изборе, чинимо већину у односу на све остале и да је наше природно право да покушамо другачије да обликујемо свет, једнако онима који то право остварују – мањином.

Мирко -Док- Грубић
Децембар 2015

Потпиши петицију овде.