Bilo je to na početku jednog od mojih letnjih raspusta, u vreme mojih studija na Pariškom univerzitetu, kada sam primetio da je naša kolonijalna kancelarija odlučila da pošalje malu medicinsku ekspediciju u francusku ekvatorijalnu Gvineju kako bi pokušala da iznađe efikasnu terapiju za epidemiju tropske groznice, koja je tada potpuno zbunjivala naše stručnjake za tu oblast. Odlučio sam da volontiram i prijavio sam se medicinskom odeljenju kolonijalne kancelarije. Prihvatili su moj zahtev, jer je bila redovna praksa da se studentima završne godine studija omoguće takvi projekti čime bi mogli steći dobro medicinsko iskustvo, a bilo mi je drago i zbog toga što će mi to računati u studentski kredit kad se vratim na jesen.

Međutim, već pri prvom susretu sa tri lekara i njihovim asistentima, koji su bili članovi ekspedicije, osetio sam da stvari neće ići u dobrom pravcu. Generalno loša organizacija ekspedicije bila je samo jedan od faktora, dok su naredne činili stavovi ta tri lekara. Kada sam im objasnio da je moj glavni cilj učešća u ekspediciji pokušaj sprovođenja određenih metoda isceljivanja, koje su praktikovali drevni Eseni sa jezera Mareotis i oni sa Mrtvog mora, i kada su shvatili da su moje polazne osnove metode Pliniusa - rimskog prirodnjaka, Jozefusa – rimskog istoričara, Filia – aleksandrijskog filosofa, kao i jednog vrlo čudnog i do tada nepoznatog rukopisa koji sam otkrio u arhivi Vatikana, počeli su da me, najblaže rečeno, gledaju sa podozrenjem. Sa minimumom pristojne ljubaznosti, jasno su mi stavili do znanja da ne računam na njihovu saradnju, ali da, kad sam već odabran, mogu da imam svu slobodu da samostalno radim što god poželim kada stignemo na odredište. To baš i nije proizvelo neku bratsku atmosferu kakva bi trebalo da bude u početku jedne takve ekspedicije, ali nisam nikoga krivio, imajući u vidu njihovo dogmatsko obrazovanje i jednostranu obuku.

Svima nam je bilo potrebno nekih desetak dana da spremimo i popakujemo i tako smo krenuli na prilično monoton put ka ekvatorijalnoj Africi. Moj prtljag je bio tako skroman da su svi mislili da sam zaboravio da ga ponesem. Jedino što sam još poneo, pored nešto malo ličnih stvari, bila je jedna velika vreća, puna badema, zatim puno različitog semena spremnog za rasklijavanje, vrećica sušenog belog luka i jedan vrlo mali aparat za destilaciju vode. Nasuprot tome, moje slavne kolege su na brod utovarile nekoliko ogromnih kontejnera u kojima je bilo puno konzervisane hrane, nezamislive količine flaširane vode, jedna kompletna pokretna laboratorija, kao i brdo svih mogućih i nemogućih lekova i druge medicinske opreme. Posmatrali su sa podsmehom moj skromni prtljag, ali ja sam samo slegnuo ramenima i krenuo da pomognem sa utovarom njihove opreme na brod.

MOJE PRILAGOĐAVANJE METODAMA LEČENJA STARIH ESENA

Stigli smo do ekvatorijalne Afrike i podigli kamp u jednom malom selu gde je misteriozna groznica već odnela veliki broj života. Smestili smo se i nezavisno otpočeli svako svoje aktivnosti. Tri lekara i njihovi asistenti postavili su svoju portabl laboratoriju i odmah započeli razne medicinske testove. Isprobavali su različite lekove u različitim dozama na grupe domorodaca i izvođenje obdukcija na leševima koji još nisu bili pokopani.

Što se mene tiče ja nisam bio zainteresovan za mrtve, niti mi je nešto naročito bilo stalo da otkrijem mikrobe koji su izazvali bolest. Bio sam nestrpljiv da krenem sa empirijskim lečenjem bolesnih, što je brže moguće.

Nakon početnih poteškoća, uspeo sam da steknem poverenje jedne male grupe domorodaca. Svi su imali visoku temperaturu i njihove porodice su se složile da pokušam da ih izlečim svojim metodama. Prvo sam destilovao vodu i dao im da piju u malim količinama i redovnim intervalima. Zatim sam ih nekoliko puta dvevno potapao u hladnoj vodi da bi odstranili višak toplote iz njihovih pregrejanih tela. Rekao sam im da ne smeju da jedu bukvalno ništa i samo da piju destilovanu vodu koju sam sam spravljao. To pravilo je bilo najteže sprovesti, naročito zbog toga što su njihove porodice počele da brinu da će ih pre ubiti glad nego groznica. Čak i onaj deo rodbine bolesnika koji je stvari sagledavao iz šireg ugla, bio je vrlo iznenađen kada sam pootvarao sve prozore u kolibama u kojima su bili bolesnici. Želeo sam da dobiju što više svežeg vazduha. Takođe im je bilo neshvatljivo da bolesnike uranjam u hladnu vodu dok su tresli od temperature. Nekako mi se ipak činilo da gaje potajnu nadu da ipak znam šta radim i verovatno su razmišljali da sigurno ne bih dolazio iz daleka ako nemam nešto korisno da im ponudim na putu ka izlečenju. Ako ništa drugo, bar nisu uticali na moje tretmane, a malo po malo rezultati su počeli da se pokazuju. Nakon pet do šest dana groznica je polako počinjala da jenjava i tada sam im dozvolio da pojedu malo svežeg voća nekoliko puta na dan. Prilično sam se potrudio oko odabira voća, te sam im davao isključivo ono čija kora je bila potpuno cela i nigde rasečena ili napukla. Možda nije potrebno da kažem da sam zarad sopstvenog zdravlja jeo isključivo hranu koju sam poneo sa sobom, pio brižljivo destilovanu vodu i odabrano lokalno voće. Nakon par dana voćne dijete moji pacijenti su počeli da imaju dobar san, a nakon još nekoliko dana, ustajali su iz kreveta i kretali u kratke povremene šetnje. Za otprilike dve nedelje svi su bili potpuno izlečeni i vratili su se svojim uobičajenim poslovima. Osetio sam neopisivo zadovoljstvo jer se pokazalo da su metodi lečenja drevnih Esena efikasni i u dvadesetom veku, baš kao i pre dve hiljade godina, a moje mišljenje o Pliniusu, rimskom prirodnjaku, koji je opisao ove tretmane u manuskriptu koji sam pronašao u manastiru Monte Kazino, poprimilo je status ogromnog poštovanja jer sam se svojim očima uverio u delotvornost njegove terapije.

TUŽNA SUDBINA MOJIH KOLEGA

Postao sam toliko preokupiran lečenjem pacijenata da sam potpuno zaboravio na svoje kolege lekare, pa sam odlučio da ih posetim i vidim kako im ide, pre nego što nastavim dalji rad. Nije im išlo nikako. Lekovi su se pokazali neefikasnima i pacijenti su im umirali. Obdukcijama nisu utvrdili ništa, a najgore od svega je bilo to što su se i dva lekara razboleli i ubrzo umrli. Treći lekar je počeo da ispoljava simptome groznice, a dvojica asistenata bili su teško demoralisani. Zabrinuti i bespomoćno gledajući u lice svih ovih nesreća, molili su me da razgovaram sa domorocima i nagovorim ih da sahrane lekare. To sam i uradio. Postao sam neka vrsta oficira za vezu između njih i domorodaca, što je bio prilično lak zadatak jer sam u međuvremenu stekao veliku popularnost među porodicama izlečenih bolesnika. Hteo sam da pomognem i trećem lekaru, ali je on odbio moju pomoć i nastavio da daje uputstva svojim asistentima koje lekove da daju pacijentima. Što se mene tiče, nisam mnogo mario. Grickao sam svoje bademe, destilovao vodu, pažljivo birao voće i osećao sam se izvrsno. Čak šta više, vlažna klima i teške tropske prilike na mene uopšte nisu uticale.

NEPRIJATAN PRIZOR GROBA ISKOPANOG ZA MENE

Moj treći kolega lekar, uprkos sopstvenim naporima, ubrzo je zapao u stanje delirijuma i umro. Tada su asistenti doživeli konačan slom i panično pohitali na prvi sledeći čamac koji ih je rekom odvezao do broda kojim su se vratili u Francusku. Verovali su da će umreti ako ostanu u Africi još jedan dan. Moram da priznam da su i mene potresli ti događaji jer sam iznenada ostao sasvim sam, sa svom onom medicinskom opremom i trojicom mrtvih kolega od kojih jedan još nije bio sahranjen. Dakle, prva sledeća stvar koji sam uradio je da zamolim domorodce da iskopaju još jedan grob, dok sam istovremeno razmišljao o tome šta mi je dalje činiti. Kad su me pozvali da proverim njihov rad, bio sam nemalo iznenađen videvši dva groba umesto jednog. Pitao sam ih zašto su iskopali dva groba. Jedan od starosedelaca me je, sa anđeoskom nevinošću i kao da je to najprirodnija stvar na svetu, pogledao i rekao: "Pa, drugi je za tebe! Pošto ćete svi umreti ovde, mislio sam da je dobro da i tebi odmah iskopamo grob, da ne radimo dvaput isto." E to baš i nisu bile utešne reči i uprkos mom blagostanju i zadovoljavajuće ishrane bademima, osetio sam određenu količinu nesigurnosti, naročito zato što sam službovao sahranom svoj trećeg kolege, stojeći na ivici četvrtog, otvorenog groba. Definitivno mi to nije bila promamljiva ideja da budem sahranjen u ekvatorijalnoj Africi. Otišao sam na spavanje i zaspao razmišljajući o tome kako ujutro moram doneti pravu odluku šta dalje da radim.

APOKALIPSA: VATRENI HOLOKAUST I NAJEZDA MRAVA UBICA

Tu odluku nikada nisam doneo jer je nešto drugo odlučilo umesto mene. Probudili su me, snažno me mrdajući u polu tami, i vikali na svom skromnom francuskom kako moram odmah da krenem sa njima. Pogledao sam napolje kroz šatorska vrata i video da svi trče u jednom pravcu, bežeći iz sela. Ne samo ljudi već i divlje životinje su trčale u tom pravcu. Na suprotnoj strani sam opazio nešto što je izgledalo kao šumski požar u daljini i mirisalo na oštar dim, što je sve skupa doprinelo apokaliptičnoj viziji ranog jutra. Misleći da su verovatno svi znali šta rade, žurno sam nazuo čizme i još onako u pidžami i šeširom na glavi, dao se u beg sa njima. Dok smo trčali, jedan od mojih prijatelja mi je viknuo da se osvrnem i pogledam unazad. Pogledao sam i sa užasom shvatio zašto su svi bežali glavom bez obzira. Šumski požar je bio sitna pretnja u poređenju sa gigantskim oblakom opakih crvenih mrava koji su nam se primicali neverovatnom brzinom, preskačući jedan drugog i formirajući pokretni zid insekata ubica koji su proždirali i uništavali sve pred sobom. Tada sam shvatio da je to trka za život i udvostručio sam svoju brzinu. Usporavanje bi bilo fatalno jer se udaljenost između nas i mrava ni sada nije smanjivala. Ne znam šta bi se desilo sa nama da nismo konačno dotrčali do reke koja se odnekuda pojavila tu pred nama, kao neki tepih na ulazu u obećanu zemlju. Pobacali smo se u vodu, preplivali na drugu obalu i uzpuzali uz nju sa dušom u nosu. Iscrpljeni reljefi na licima mojih prijatelja govorili su mi da smo sada na bezbednom. Laknulo mi je kada sam video da su žene i deca takođe na drugoj obali. Oni su evakuisani pre ostalih. Ova grozna kombinacija šumskog požara i najezda mrava ubica nije bila retka pojava u tom delu sveta i pitao sam se koliko samo hrabrosti treba da bi se opstalo na tom tlu iz godine u godinu. I danas se setim toga kada mi neki mladi idealista, budući farmer, dođe i krene sa pričom o svom snu o begstvu iz urbane sredine i srećnom životu u "tropskom raju."

Izgubio sam predstavu o vremenu i činilo mi se da smo beskrajno dugo na drugoj obali, gledajući kako holokaust proždire selo u daljini. Konačno je neko rekao da je sada bezbedno da se vratimo, a kada smo stigli u selo zatekli smo neviđenu pustoš. Sve što nije pokopano uništili su mravi. Sav taj soficistiran sanitetski materijal, koji je tako tragično poslužio mojim kolegama lekarima, pretvoren je u gomilu metala i stakla. Sve što je bilo od gume, pojeli su mravi. Bio sam srećan da skupim par iole očuvanih odevnih predmeta i žurno sam otišao odatle, prethodno se srdačno zahvalivši svima koji su mi spasli život. Uzvratili su da je to najmanje što su mogli da urade za mene jer sam spasao mnoge živote njihovih najbližih.

TUŽAN POVRATAK U PARIZ

Kada sam stigao u Francusku, napisao sam kratak izveštaj o svemu što se dogodilo i odneo ga medicinskom odeljenju naše kolonijalne kancelarije u Parizu. Tamo su bili vrlo tužni zbog nesrećnog kraja naše misije i razumljivo, pokazali slab interes za moj izveštaj o uspehu mojih terapija. Sve je ostalo u senci smrti trojice njihovih najboljih ljudi. Ekspedicija je dobila skoro nikakav publicitet. Ustvari, sve je namerno prećutkivano i brzo zaboravljeno. Ipak, nakon desetak dana, primio sam jedno malo, lepo pismo iz kolonijalne kancelarije u kome mi se zahvaljuju za napore i usluge, dodavši da veruju da sam u takvim okolnostima dao svoj maksimum.

Tada se činilo da je to bio kraj jednog uzaludnog letnjeg raspusta u kome zamalo da završim kao hrana za džinovske crvene mrave. Ali, kad premotam film unazad, vidim jedan vrlo vredan dokaz o ispravnosti esenskih učenja i činjenicu da, zahvaljujući ovim jednostavnim metodama prirodnog lečenja, i dalje postoje starosedeoci jednog malug sela tamo negde u francuskoj ekvatorijalnoj Gvineji, koji su potomci žrtava navodno neizlečive epidemije tropske groznice, a koji su preživeli zahvaljujući mojim naporima inspirisanim drevnim Esenima.