Prvu upotrebu porcelanskog filtera, za karakterizaciju onoga što je ubrzo nazvano – virusom, izveo je 1892 Dmitri Ivanovski iz Sankt Petersburga u Rusiji. On je filtrirao inficiran ekstrakt lista duvana zaražen tzv. „Mozaičnom infekcijom“, da bi tom solucijom premazao zdrav list duvana koji je potom oboleo. Njegov je zaključak bio da je taj infektivni agens verovatno – toksin, jer se činio rastvorljivim.

1898 godine holandski naučnik Mateus Bijernik ponovio je isti eksperiment i zaključio da se radi o „contagium vivum fluidum“ – zaraznoj živoj tečnosti. Ta ekstrakovana tečnost mogla se godinama čuvati u sterilnim uslovima, ali je ostala zarazna. Ubzro nakon toga naučna zajednica je tako dobijenu infektivnu tečnost nazvala – virusom, te se virus Mozaika duvana „TMV“ (Tobacco Mosaic Virus) smatra prvim otkrivenim virusom.

Drugi otkriven virus bio je ono što je danas poznato pod nazivom „FMDV“ (Foot and Mouth Disease Virus) – virus slinavke i šapa. Iste 1898 godine ovaj virus domaćih i ostalih životinja otkrili su nemački naučnici Fridrih Lefler i Paul Froš. Mnogi upravo ovoj dvojici pripisuju epitet pravih otkrivača virusa jer su zaključili da uzrok infekcije nije tečni uzorak već sićušna čestica – virus.

Prvim humanim virusom smatra se „Žuta groznica“ (Yellow Fever). Njegovo poreklo je najverovatnije iz Afrike, a prenosilac mu je komarac iz porodice Aedes Aegiptil. Virus je, na osnovu pionirskog rada Karlosa Finleja iz 1881 kada je pretpostavio da bolest izaziva navedeni komarac, 1901 otkrio i prijavio američki vojni lekar Volter Rid. Ovaj infektivni agens postao je predmet brojnih istraživanja jer je u špansko-američkom građanskom ratu na Kubi (1890-tih) 13 puta više vojnika umrlo od zaraze nego od zadobijenih rana. 

Razmišljanja navedenih ali i mnogih drugih naučnika s kraja 19 i početkom 20 veka bila su sasvim logična – postoji zaraza koja je evidentna, a postoji i agens koji je manji od bakterije i koji tu zarazu izaziva. Krivac je pronađen – zove se VIRUS! 

Svesnom čitaocu odmah postaje jasno da je postojanje virusa  u to vreme u stvari bilo samo naučna pretpostavka. Logična, ali nedokazana. Bakterija se u to vreme mogla videti pod mikroskopskopom, ali ne i virus, jer u to vreme nisu postojali mikroskopi sa dovoljnim uvećanjem. 

Ocem mikroskopije smatra se Englez Robert Huk (1665 godine otkrio ćeliju). On je krajem 17 veka potvrdio nalaze Antoana Van Levenhuka o postojanju malih živih organizama u kapi vode tako što je napravio kopiju svetla Levenhukovog mikroskopa, a zatim poboljšao njegov dizajn. 

Tek dva veka kasnije istorija beleži značajan napredak u razvoju mikroskopa. To otkriće vezuje se za amerikanca Čarlsa A. Spensera koji je prvi konstruisao mikroskop sa sočivima.

Elektronski mikroskop konstruisali su 1931 godine Maks Knol i Ernst Ruska. On je imao oko 100 puta veće uvećanje od svetlosnog mikroskopa. Njegovo usavršavanje trajalo je sve do početka pedesetih godina prošlog veka kada su prvi put u istoriji napravljeni snimci – virusa!

Virusa?

Jedno od najpogrešnijih učenja u savremenoj medicini, koje se bazira na teoriji patogenih mikroba Luja Pastera, svakako je učenje o virusima kao izazivačima infektivnih bolesti. Ova laž upakovana u naučnu dogmu dobila je, ne slučajno, u drugoj polovini 20. veka izuzetan tretman. Iza nje danas stoji svetska naučna elita (ili pseudonaučna) i svi vodeći zdravstveni autoriteti. Nije ni čudo jer se upravo ova dogma pokazala kao odlično sredstvo, ne samo za profitabilan biznis sa prodajom vakcina, već i efikasan način da se ljudi drže u strahu i da im se, po potrebi, oduzmu elementarna ljudska prava nametanjem zakona o obaveznoj vakcinaciji ili stavljanjem u karantin (zatvor).

Ubacivanjem otrova u krv preko vakcina , milioni ljudi širom sveta (ko preživi) postaju profitabilan dugoročno zatrovan pacijent. Pored ljudi, ovaj unosan biznis sa vakcinama obuhvata i sve domaće životinje. Istovremeno, zahvaljujući  "smrtonosnim virusima" moderna pseudomedicina može vešto da maskira činjenicu da, ne samo da niti jednu hroničnu bolest danas ne leči, već i da ne zna njihov stvarni uzrok.

Ali, nemački biolog i virusolog dr Stefan Lanka već godinama tvrdi da  do sada niko nije izneo niti jedan dokaz da je bilo koja infektivna bolest nastala od virusa. On, takođe, tvrdi da niti jedan takav virus do sada nije izolovan.

Da bi smo shvatili kako funkcioniše ova zastrašujuća prevara moramo malo bliže pogledati šta su zaista virusi i kako oni deluju. O tome govore podaci koje su izneli oni koji su ih godinama studiozno proučavali, ali nisu pristali na laž. Dr Stefan Lanka je samo jedan od njih.

ŠTA SU ZAISTA VIRUSI ?

Naime, čitava grupa virusa kojima pripada i famozni HIV (koji navodno izaziva bolest AIDS) zapravo su retrovirusi. To nisu živa stvorenja, već veoma sićušni parčići (fragmenti) proteina koji se kače na živu ćeliju, tvrdi dr Lanka.  Oni nemaju način da se sami reprodukuju.

Zna se da antibiotici ne mogu ubiti viruse, pa se oni koriste samo za ubijanje bakterija, koje su  drugačije od virusa.

"Viruse ne može ubiti ni majčino mleko, ni trave, čajevi ili bilo koji preparat koji se na tržištu pojavljuje navodno za jačanje imunog sistema u borbi sa virusima. Virusi su otporni na ekstremno visoke i niske temperature. Virus je najmanje parče nečega na šta telo reaguje. Virusi su daleko manji od bakterija. Bakterija je jedinica života, koja jede i izbacuje produkte svog metabolizma, ima životni period, iscrpljuje se, ima seks sa DNK i tako se reprodukuje. Kada ostari ona umire. Tehnički, virus nije živo biće. Virusi nemaju životni vek i mogu biti večiti", obrazlaže svoje viđenje virusa dr Vilijam Vong.

Ovo za sada deluje prilično zastrašujuće, zar ne? Naravno, pod uslovom da još živite u strahu da su virusi izazivači bolesti.

Ali, zašto bi priroda stvorila nešto tako razorno? To se u toku studija zapitao i dr Lanka dok je proučavao morsku molekularnu biologiju : "Pitao sam se kakva je uloga virusa u evoluciji, jer je izgledalo da nemaju nikakvu funkciju osim da budu opasni i ubijaju druge ćelije".

Lanka tvrdi da još od 1960. u molekularnoj genetici postoji centralna naučna dogma koja čini okosnicu u savremenom proučavanju molekularne biologije i koja se uporno održava do danas. 

Dr Lanka, međutim, kaže da je proučavajući  morsku biologiju evolucije (veruje se da je život nastao iz mora) pronašao da je prvi genetski molekul života bio zapravo RNK i da je kasnije u evoluciji (prilagođavanju okolini) nastao DNK. (Dakle, "knjiga" je prvo morala da se unese u "biblioteku").

"Svaki od naših genoma, i kod viših biljaka i životinja,  produkt je takozvane obrnute transkripcije (procesa kopiranja RNK u DNK)", kaže dr Lanka.

On, takođe, navodi da je to bilo poznato molekularnim biolozima u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata, ali da je nakon rata čitav korpus znanja o citogenetici promenjen pod uticajem američke nauke i istraživanja koje je finansirala moćna industrija za proizvodnju semena u SAD . Da napomenemo da su najveći proizvođači i kolekcionari semenske robe danas jedna od najbogatijih porodica sveta, dinastija Dipon. Oni su danas najveći deoničari u hemijskoj i farmaceutskoj industriji i u proizvodnji eksploziva i upaljača za bombe. Sva ranija naučna saznanja koja su postojala u Evropi, a Nemačka je imala vodeću ulogu i u nauci i u tehnici, tako oklevetana i proglašena "lenjom naukom". A biološka nauka pre Drugog svetskog rata je bila mnogo bolje utemeljena i smatrala je da genetski materijal nije stabilan, već je podložan promenama, što znači da on može biti i obrnuto transkribovan i da transkripcija ide u oba smera.

"Ova ranija istraživanja su, takođe, ustanovila da unutar ćelije imamo veliku količinu genetskog materijala drugačijeg nego u nukleusu. Ali, pošto su molekularnu genetiku i molekularnu biologiju osnovali fizičari koji su mislili da mogu da objasne čitavu strukturu atoma fokusirajući se samo na jezgro (nukleus), kada su ušli u biologiju preneli su tu svoju zabludu. Fokusirali su se samo na nukleus ćelije i tvrdili da je on odgovoran za nastanak čitavog života i da on kontroliše sve.  Ovo je smešno , jer su prevideli osnovu života - proizvodnju energije."

Proučavajući dalje evoluciona kretanja u biologiji, Lanka je shvatio da je obrnuta transkripcija uobičajena za sve forme života u da je  zapravo ona postala osnova u funkciji svih kasnijih živih organizama. Dr Lanka je vremenom zaključio da je obrnuta transkripcija "mehanizam" za popravku hromozomske DNK.

Ali, uticajni i naučno referentni mediji diktirali su iz SAD uporno svoju dogmu da "ne postoji nešto kao obrnuta transkripcija od RNK ka DNK". Kada je 1970. razvojem biohemije otkriveno da postoji obrnuti transfer genetskog materijala, ipak se nije odustalo od pomenute dogme niti je postojala volja da se tu bilo šta promeni u naučnom shvatanju. Tako je ovaj biohemijski fenomen nazvan "izuzetkom" i objašnjen je na osnovu postulata o postojanju retrovirusa.

Podsetimo da je dr Antoan Bešam još u 19. veku uočio da grupisanje protita u krvi stvara najpre viruse, a potom bakterije i gljivice. Gljivice su zapravo nastale u procesu evolucije tek nakon formiranja složenih organizama kao što su životinje, napominje Lanka. Gljivice su stvorile enzime kojima su u stanju da proizvode energiju iz oksidacije. Gljivice se hrane mrtvom organskom materijom i tako učestvuju u procesu biološke reciklaže. Zato se uvek nakon primene antibiotika (anti biosa) stvaraju gljivice kako bi počistile ostatke mrtvih bakterija.

 Tako, stvaranjem ovih formi ne nastaje bolest, nego su one posledica biohemijskih promena u ambijentu u kome žive, a to je ljudski, životinjski ili biljni organizam. Protiti su kao čestice života neuništivi, pa je logično što su  virusi ekstremno otporni i praktično neuništivi. Oni upravo održavaju ŽIVOT. Ali, da li se te proteinske tvorevina nazvane virusi mogu izolovati i stvoriti bolesti?

VIRUSI NISU OPASNI

Da izoluju virus iz mora uspeli su 1994. dr Lanka i njegove kolege (M. Klajn, R. Nipers i D. Miler).

"Tada smo demonstrirali postojanje prvog virusa moru u jednoj morskoj algi. Dokaz je prvo publikovan 1995. u naučnoj publikaciji Univerziteta u Konstanci (520-526) u skladu sa standardima prirodnih nauka. Virus čije smo postojanje pokazali reprodukuje sebe u algi, može je napustiti i van nje se reprodukovati u drugoj algi te vrste bez ikakvog negativnog efekta i taj virus nema nikakav učinak niti vezu sa bilo kakvom bolešću".

Dr Lanka je pronašao i da u jednom litru morske vode postoji preko 100 miliona virusa raznih vrsta koji se međusobno veoma razlikuju.

Sreća da zdravstvene vlasti za ovo još ne znaju, jer bi odmah naložile kupanje u specijalnim odelima. Strukture koje se opisuju kao virusi postoje u mnogim vrstama bakterija i u prostim životnim formama sličnim bakterijama. To se naziva simbiozom ili endosimbiozom koja je nastala u procesu diferencijacije ćelijskih tipova i strukturnog kombinovanja, endosimbioza koja je stvorila sadašnji tip ćelije od kojih su napravljeni ljudi, životinje, biljke.

"Kao mitohondrije (bakterije u svim našim ćelijama koje udišu kiseonik i proizvode energiju) i hloroplastima (bakterije u svim biljkama koje proizvode kiseonik) - virusi su delovi ,komponente ćelije. Mitohondrija ili hloroplast ne mogu napustiti zajedničku ćeliju, s obzirom da su zavisni od njenog metabolizma, ali virusi mogu napustiti ćeliju, jer oni time ne iznose sa sobom ni jednu važnu funkciju u metaboličkom procesu", tvrdi dr Lanka.

Virusi su sastavni delovi veoma jednostavnih organizama, na primer algi tipa confervacae - posebne vrste jednoćelijskih hlorela i veoma mnogo bakterija. Ovi viralni sastavni delovi su nazvani fage (phages).

U složenom organizmu, međutim, posebno kod čoveka ili životinje ili biljke, takve strukture koje bi se mogle nazvati virusima - nisu do sada viđene. Virusi su, dakle, sastavni delovi ćelije koji su prepustili čitav metabolizam zajedničkoj ćeliji i zato je mogu napustiti. Izvan ćelije oni pomažu drugim ćelijama (različitim) u transferu gradivnih i energetskih supstanci. Bilo koja druga virusna aktivnost nikada nije uočena.

"Svi virusi čije je postojanje uspešno demonstrirano učestvuju u složenom procesu međućelijske i unutarćelijske razmene supstance i nemaju nikakvu destruktivnu ulogu. U slučaju bolesti , niti u obolelom organizmu niti u telesnim tečnostima nikada nije izolovana struktura karakteristična za viruse. Tvrdnja da je virus uzročnik  bolesti predstavlja providnu prevaru, opasnu laž koja ima teške posledice", tvrdi dr Lanka. 

DATOTEKA VIRUSA KAO STRIP

Dokaz o postojanju virusa mora da sadrži tačan opis (proceduru) kako je izolovan, odakle je uzet, datum kada je to urađeno i u kojim uslovima, fotografiju preko elektronskog mikroskopa izolovanog virusa i  sve to treba da bude objavljeno u relevantnoj publikaciji dostupnoj javnosti.

Ako se smatra da je određeni virus uzročnik bolesti, to znači da se mora tačno navesti ime obolelog od koga je uzet uzorak i opisati postupak kojim je izolovan virus ubačen u eksperimentalnu životinju (sa svim podacima o njoj i njenom prethodnom zdravstvenom stanju) i kako se razvila identična bolest u toj životinji. Svega toga , verovali ili ne , nema niti u jednoj publikaciji.

Ono što se danas predstavlja u udžbenicima kao izolovan virus zapravo to nije. Na to doktor Lanka posebno skreće pažnju:

1. Mnogi fotosi virusa su u boji. To je samo dokaz da su oni naknadno doterani (dizajnirani) jer snimak sa elektronskog mikroskopa je uvek u crno- beloj tehnici. Pored toga to je uvek u pitanju mrtav virus odnosno ćelija u kojoj se on nalazi.

3. U slučaju virusa gripa vaccinia ("kravlje boginje"), poliomielitisa, adenovirusa i ebole snimci pokazuju samo jedno parče (fragment), ali nigde ne stoji da je to parče izolovano, a kamoli da je izolovano iz ljudskog organizma. Ovi fragmenti su delom ćelijske čestice i to njen sastavni deo i primitivne strukture koje su nagomilane usled neadekvatnog fiksiranja  i sušenja na opitnoj ploči u procesu pripreme za osmatranje pod elektronskim mikroskopom.

IGRA SA POJMOVIMA

Nadaleko poznati Edvard Džener, koji se smatra izumiteljem vakcine, iako je bio seoski  nadri lekar uspeo je tada jednom igrom latinskih reči i zamenom termina da izmisli bolest nazvanu "kravlje boginje" - VARIOLAE VACCINAE. Ova bolest nema nikakve veze sa boginjama kod čoveka, jedino što su se obe manifestovale ospicama na koži.

Ali "dr" Džener je spojio nespojivo i tako izmislio novu bolest - "kravlje boginje". Tako se otvorio put opasnom izumu nazvanom vakcinacija ljudi krvnom limfom obolelih krava.

Ovu Dženerovu izmišljenu bolest i opasnu prevaru razotkrio je škotski lekar dr Čarls Krejton u svojoj knjizi "Džener i Vakcinacija" (Dr. Charles Creighton "Jenner and Vaccination"). Ali, iako besmislena ovakva vakcinacija se i danas sprovodi. (Danas je postalo normalno da deca od "nečega" dobijaju visoke temperature i da se obavezno od prvih meseci i godina života vode kod lekara na pregled. Čak je skovan i medicinski termin - "dečije bolesti". Ako je Bog šest dana stvarao svet, sedmog je morao da stvori lekare kako bi ispravljali njegove greške).

Da li je slično ovome i virus opisan kao specifičan izazivač bolesti? Naime u 18. i 19. veku ovaj termin je korišćen u značenju "otrov" (toksin) ili "contagium". I danas se u Websterovom rečniku za ovaj termin vezuje reč "venom" (otrov), koji luče životinje, posebno zmije i koji se u 16. veku često nazivao još i otrovnim "ljubavnim napitkom" (kao venus ili vinus). U 19. veku se tako za trovanje možda sve više koristila iskvarena varijanta "virus".

Sposobnost da se organizam nečim inficira definisana je odavno u medicini kao trovanje  ili prisustvo nekog viralnog sastojka u ishrani. Svi otrovi, kao i oni iz lešina koji se tako mogu uneti u organizam - nazivani su virusima.

Da li je ovaj termin u 20. veku počeo da se primenjuje kao naziv za neke od komponenti ćelije kada je 1931. otkriven elektronski mikroskop i kada su pod ogromnim uvećanjem viđeni zastrašujući oblici molekularnih spojeva, pa su ovim terminom jednostavno drugačije počeli da se objašnjavaju simptomi trovanja?

Od tada je virus kao "uzročnik bolesti" često je opisivan, ali nikada izolovan.

Tako su , naizgled logično, počeli da se objašnjavaju efekti trovanja, ali i negativni efekti vakcinacije (što u suštini i jeste trovanje). Tako izvesni dr Luhmann 1995. piše o simptomima hepatitisa B, koje je prvi put posmatrao 1985. nakon vakcinacije protiv velikih boginja, i 1938. nakon vakcinacije protiv malih boginja.

"Kopije nalaza iz ovog istraživanja pokazuju samo strukture u okviru ćelija i ništa što liči na nešto izolovano i homogeno. Biohemijske karakteristike, koje su suštinske, nedostaju u potpunosti", tvrdi Lanka.

Dr Stefan Lanka, jedan od malobrojnih virusologa koji je odlučio da ne zatvara oči pred naučnim činjenicama, tvrdi da ukoliko bi virus (kao na primer H5N1) koji izaziva bolest “ptičiji grip” zaista postojao, svaki naučnik bi ga lako izolovao u običnoj laboratoriji iz tela mrtve ptice. Ali, to se nikada nije dogodilo. Naprotiv, ono što se koristi za utvrdjivanje prisutva virusa su indirektne metode koje ne dokazuju apsolutno ništa.

Na primer, ako bi se pokazalo postojanje antitela koja se kače za  tobožnji virus ( a virus se kači na ćeliju) i ako bi došlo do reakcija tela na postojanje antitela, time bi se “dokazalo” postojanje virusa koji može da izazove bolest. Ovde se očito radi o posrednom “dokazivanju” pretpostavke da postoji virus.

Istina je , međutim, da su ova antitela rastvorljivi krvni albumini koji imaju centralnu ulogu u strukturnom integritetu  ćelija koje su u rastu i deljenju i učestvuju u zalečivanju rana.

Krvni albumini, takođe nazvani globulini, u epruveti koja sadrži odgovarajuće koncentracije kiselina i baza minerala i rastvarača, kombinovaće se proizvoljno sa drugim albuminima.

Tako bilo koji uzorak krvnih albumina uzetih od čoveka ili životinje kada prođe ovaj test  može biti proizvoljno pozitivan ili negativan. Izaći sa nekim određenim rezultatom testiranja na ovaj način predstavlja čist kriminal u kome učestvuju odabrani virusolozi spremni za manipulaciju, objašnjava  dr Lanka.

 “Takodje, posredstvom tehnike biohemijskog umnožavanja nazvanog “lančana reakcija polimeraza”, genske supstance (fragmenti DNK) virusa mogu biti umnožene pa se to smatra “dokazom” za postajenje virusa. Ali, samo umnožavanje genske supstance u laboratoriji nije nikakav dokaz da je taj virus uzročnik bolesti”.

Suština je u tome što nigde  ne postoji genska supstanca virusa za koji je dokazano da je izazivač bolesti sa kojom bi se mogli  uporediti ovi veštački umnoženi fragmenti.

Drugo, samo fragmenti genske supstance koji su već postojali i pre u tim tečnostima se umnožavaju i oni su sada upotrebljeni za indirektno “dokazivanje” postojanja tobožnjeg virusa koji izaziva bolest.

 Hiljade delova posrednog dokaza, ipak ne čine dokaz.  Fotografija objekta nalik letećem tanjiru ne znači i da on zaista  postoji, da može da leti i da su u njemu vanzemaljci,  rezonuje dr Lanka. 

“SUPER STRUČNJACI” I IZ ENGLESKE LABORATORIJE

Tako je više puta bilo navedeno u medijima da su vršena nekakva istraživanja u jednoj engleskoj laboratoriji, ali ime te laboratorije se nikada ne saopštava.

Dr Lanka smatra da je tu reč o  referentnoj veterinarskoj laboratoriji EU za ptičiji grip u Vejbridžu. Dr Lanka kaže da je baš od njih zato više puta tražio dokaz o postojanju virusa H5N1, ali da su mu samo jednom odgovorili pismom u kome su ga obevestili da ne shvataju njegovo pitanje.

Lanka je isti dokaz  tražio i od Svetske Zdravstvene Organizacije, ali odgovor nikada nije dobio.  

“Ovi fragmenti su često “mutili vodu” kada su u pitanju istraživanja u vezi AIDS-a jer su neki fragmenti upravo nalik njima nazvani HIV (navodni virus koji izaziva AIDS). Do danas niti jedan nije okarakterisan i nije pokazano da postoji kao entitet koji bi opravdao naziv virus”, kaže dr Lanka.

Zadržimo se sada na ptičijem gripu i tehnikama “dokazivanja” priustva ovog opasnog virusa. Sve one koji primenjuju ove tehnike Lanka naziva pseudovirusolozima.

VIRUSOLOZI KAO ŠIBICARI?

Tako, ovi pseudovirusolozi smatraju da u zaštitnom omotaču virusa gripa  postoje albumini tipa  hemaglutinina i albumini tipa enzima nuraminidaza.

To su najrazličitije susptance u biohemiji za koje se smatra da uzrokuju međusobno zgrudnjavanje korpuskula crvenih krvnih ztnaca.

 Slovo “H” u nazivu H5N1 (ili H1N1 u slučaju “svinjskog gripa”) označava hemaglutinin, dok “N” označava enzim neuraminidazu. 

“Pseudoviruslozi su se tako složili da u zaštitnom omotaču virusa gripa postoji navodno 15 različitih vrsta albumina koji imaju svojstva hemaglutinina. Broj 5 ovde označava tip 5 od tobožnjeg albumina, čije postojanje je takodje demonstrirano indirektno.

U nameri da “dokažu” postojanje virusa gripa oni u laboratoriji crvena krvna zrnca pomešaju sa uzorcima u kojima su, navodno, patološki virusi. Ukoliko se crvena krvna zrnca zgrudvaju , onda se smatra da je uzrok tome hemaglutinin u virusu gripa, iako virus gripa pre toga nikada nije bio izolovan -  a kamoli vidjen u takvom uzorku ili u samoj miksturi”.

Od toga kako se zgrudnjavanje dogadja pseudoviruslozi onda zaključe, precizno u maniru Oracla u stripu Asterix i Obeliks, koji tip hemaglutinina je, navodno, pronadjen.

Da bi ovo definisali imaju na raspolaganju mnoštvo  procedura u testiranju. Ti testovi su napravljeni tako da tip glutaminina za koji su naučnici unapred pretpostavili da tu postoji, bude i označen kao prisutan”, objašnjava dr Lanka.

Isto je učinjeno i sa  neuraminidaze enzimom, za koji se smatra da je sastavni deo zaštitnog omotača virusa gripa. Tu se smatra da postoji  9 različitih tipova .

Analogno “viralnom” hemaglutininu postoji mnoštvo pokvarenih test procedura koje “demonstriraju” rezultate – tako što se pronađe tip neuraminidaze, za koji su naučnici unapred pretopostavili da tu može da bude - i nju zaista i otkriju.

Dakle, ako pretpostavimo da će iz naftne bušotine poteći nafta, a u bunaru nađemo vodu - onda je nalaz pozitivan. Ako se ispituje da li u bunaru ima nafte, pa se ne nađe, nalaz je negativan – što može da znači da nafte u zemlji nema uopšte.

U stvarnosti, neuraminidaza je jedan enzim koji razdvaja delove jednog amino šećera nazvanog neuraminska kiselina i tako reguliše zategnutost na površini ćelijske opne, pa  zato igra značajnu ulogu u ćelijskom metabolizmu.

Za ovakvo dokazivanje postojanja H5N1 virusa uzorci nisu ni potrebni jer je sve deo planirane akcije koja ima za cilj da preko medija poseje strah i nacionalnim vladama napravi pogodnu atmosferu za donošenje diskriminacionih zakona.

“Tako nije čudno što je ćuran, koji je pripadao grčkom seljaku Dmitrisu Kominarisu iz istočnoegejskog ostrva Inuse i koji je, navodno, umro od virusa H5N1 , nestao bez traga. U referentnu  laboratoriju u Engleskoj nikada nije ni stigao uzorak iz Grčke. Ali su “vidoviti” mediji objavili da je sumnjiv uzorak koji je uzet potvrdio bolest. Oni kriju  laboratorijske nalaze jer su svi prevara i samo obični ekeperimenti sa životinjama. Zato nerado iznose dokaze”, objašnjava dr Stefan Lanka.

GENETSKA REKONSTRUKCIJA VIRUSA 

Posebnan vid psiholoških operacija je puštanje glasina preko “nezavisnih” stručnjaka za viruse i “nezavisnih” novinara o navodnim genetskim rekonstrukcijama pojedinih virusa.

Tako je iz tajnih krugova u vojsci “procurilo” da je navodno opasan  virus španskog gripa (koji je izazvao pandemiju 1918.) genetski rekonstruisan i onda prikazan kao ptičiji grip.

Ali šta se zapravo može genetski rekonstruisati kada nikakav virus nikada nije izolovan?

Ništa drugo do zamišljeni model genske supstance navodnog virusa gripa. Dakle, rekonstruisano je ono što nikada nije ni bilo izolovano.

Sve što je uradjeno u tajnim laboratorijama je, u stvari, bilo umnožavanje genske građe (supstance) biohemijskom metodom nazvanom “lančana reakcija polimeraza”. Ovom  metodom je tako moguće umnožiti i nove nikada ranije postojeće delove genske supstance jer se njihovi albumini iz omotača, kao što smo rekli,  vezuju proizvoljno.

“Upravo je dr Džefri Taubenberger, koji je prvi izašao sa informacijom da je izvršena rekonstrukcija virusa španskog gripa, radio za američku vojsku . On je 10 godina radio na proizvodnji kratkih fragmenata genske supstance (građe) tako što ih je umnožavao upravo tehnikom “lančanih rekacija polimeraza”,  i to je činio sa uzorcima iz različitih ljudskih leševa. Iz mnoštva tako proizvedenih delova izdvojio je genske sekvence koje su bile najbliže modelu genske građe zamišljenog modela virusa gripa. I to je publikovao”.

“Niti iz jednog leša nije izolovan ni jedan takav fragment genske supstance koji bi odgovarao zamišljenom modelu dobijenog virusa”.

“Da su virusi bili tamo prisutni, oni bi mogli lako biti izolovani i iz njih bi se mogla izlovati njihova genska supstanca. Ne bi bilo neophodno da se proizvodi krpež od modela genske supstance. Očiti je sve rađeno da bi se publikovala prevara. 

Smatralo se da ovi kratki fragmenti genetskog materijala, koji u genetskom smislu i nisu kompletni i čak nedovoljni da bi se formirao jedan gen, zajedno mogu napravii čitav gen supstance jednog virusa gripa.

"Treba zato samo pokupiti i svesti publikovane dužine ovih fragmenata da bi se otkrilo da zbir ukupnih dužina tih pojedinih fragmenata ne odgovara zamišljenom modelu genoma virusa gripa.

Još jednostavnije je pitati u kojoj se publikaciji može naći fotografija preko elektonskog mikroskopa ovog navodno rekonstruisanog virusa. Nema takve publikacije”, objašnjava Lanka.

Dr Lanka naglašava da se ovom tehnikom može manipulisati i sa genetikom otiska prsta, testiranjem nekoga kao identičnog ili različitog od “nadjenog” uzorka na mestu zločina. Naime, samo ako je pronađeno mnogo genske supstance koja se može porediti takav otisak prsta daje izvesnu verovatnoću da odgovara osumnjičenom i ukoliko je proces izveden pravilno.

ZAMIŠLJENI MODEL GENOMA POSTAJE NAUČNA ČINJENICA

Na osnovu ove veštački stvorene genske građe, koja se predstavlja kao virus, napravljeni su modeli albumina. Po ovim albuminskim modelima izgled čitavog virusa je rekonstruisan pomoću kompjutera. Ovako modelirani virusi se stručno klasifikuju i to je referentna baza podataka i ono što se uči u medicinskim školama kao utvrdjena naučna činjenica.

I čitav svet tako veruje da se mogu  rekonstruisati virusi u tajnim laboratorijama.

Svinjski grip kao kombinacija svinjskog, ptičijeg i humanog virusa samo je perfidno dezinformisanje medicinske  i laičke javnosti.

Ali, teorija Luja Pastera o mikrobima kao uzročnicima bolesti je ipak samo teorija, a ne naučna činjenica. Podsetimo da se sam Paster ove svoje teorije na samrti, ipak, odrekao.

KAKO SU PARAZITI POSTALI VIRUSI 

Ljudi uglavnom ne razmišljaju kada primaju informacije o pojavi i širenju bolesti koja se naziva „ptičiji grip“ i koju izaziva “opasan virus” H5N1. Ne ulazeći u to što prosečno obrazovan čovek zna o vrusima (odnosno ne zna), neka nelogičnost se ipak može dokučiti i bez mnogo znanja. Ali, treba uključiti mozak.

Tako, po tvrdnji medija i stručnjaka (epidemiologa) ispada da smrtno bolesne ptice selice lete hiljadama kilometara iz Azije i onda u Rumuniji, Turskoj, Grčkoj, Srbiji ili bilo gde inficiraju domaće ptice - golubove ili živinu sa kojima po zakonima prirode nikada ne dolaze u kontakt. Tako ove domaće životinje obole i za kratko vreme uginu. Kamere udarnih medija snime nekoliko mrtvih ptica na jednom mestu i izveste o misterioznom pomoru ptica. Običan čovek ne proverava da li su ptice ubijene vazdušnom puškom ili praćkom, a još manje je u stanju da izvrši obdukciju i vidi od čega su i kada ugunule. Zato postoje “stručnjaci” uvek isti, a to su pojedinci na važnim strateškim državnim funkcijama kao što su epidemiološke službe koji stručno objasne da je u pitanju verovatno teška zaraza među pticama nastala usled virusa koji može i da se prenese na čoveka ukoliko je “mutirao”.

Ptice selice tako nastave svoj put, žive i zdrave, dok običan narod ostane u paničnom strahu.

A onda je nakon Drugog svetskog rata, pod uticajem američkih stručnih autoriteta, uveden naziv “ptičiji grip” (ptičija influenca), da bi se kao njegov uzročnik sve češće pominjao virus koji se prenosi sa jedne jedinke na drugu.

Ipak, od ovoga nije nikada umrlo sto miliona peradi, već se desilo nešto drugo. Ukoliko jedna kokoška leže manje jaja, ima plavu krestu i testirana je pozitivno na H5N1 (na način koji smo opisali), pristupilo ubijanju svih drugih na farmi. Tako se došlo do toga da je od H5N1 uginulo 100 miliona ptica. 

“To je deo dugogodišnje strategije kako bi se očuvala cena živine na zapadnom tržištu. Naime, uspešan farmerski razvoj u Aziji i ogromna proizvodnja pilića predstavljaju realanu opasnost jer može doći do pada cene živine na svetskom trištu. Zato je bilo neophodno razoriti jeftino tržište na Istoku i to je učinjeno uz pomoć Svetske Zdravstvene Organizacije, UN i FAO”, kaže dr Lanka.

Oni koji prate kretanja ponude i potrežnje živinskog mesa na svetskom tržištu to će lako uočiti.

“Zato veterinari na Zapadu ćute jer znaju da će i sami biti ugroženi ukoliko cena živine na tržištu padne, pa prihvataju igru o postojanju infektivne virusne bolesti nazvane “ptičiji grip”, tvrdi dr Lanka.

Iz svega navedenog, logično je onda pitanje od čega su umrli ljudi od “ptičijeg gripa” ukoliko on ne postoji?

Doktor Lanka objašnjava da je u javnosti objavljeno veoma malo izveštaja o tome kakvi su zaista bili simptomi bolesti onih za koje je rečeno da su umrli od “ptičijeg gripa”.

Takođe je nepoznato čime su tretirani nakon što su hospitalizovani. Ljudi sa simptomima prehlade su tako mogli biti uhvaćeni na ulici ili na aerodromu (za ovo su u Aziji instalirani i skeneri koji mere temperaturu putnicima) i oni koji su uhvaćeni i ubedjeni da su teško zaraženi, upaničeno su se prepustili  “stručnom tretmanu” ljudi  u zaštitnim belim odelima sa maskama na licu.  Ovi manijaci u belom su ih tako lako odveli u izolovane prostorije i šatore gde su im mogli ubrizgati bilo šta, kako bi navodno zaustavili fantomski virus. Rezultati nezavisnih  obdukcija su ostali nepoznati. U strahu i opštoj panici rodbina teško da bi posumnjala da je u pitanju teška prevara u kojoj učestvuju i vlade njihovih država.

KAKO SE “DOKAZUJE “ DA H5N1 UBIJA PTIČIJI EMBRION? 

Da bi se dokazalo kako je smrtonosan virus H5N1 ekstrakti iz krvi uginulih ptica se ubrizgaju kroz ljusku jateta u embrion. U zavisnosti od toga koliko je materijala ubrizgano i gde zavisi kako će brzo embrion uginuti. Ukoliko se ubrizga u srce, smrt embriona je trenutna. Naravno, na ovaj način embrion bi uginuo čak i da je ekstrakt bio potpuno sterilan. Ali, nema veze, važno je da se u javnosti prikaže da je fantomski virus H5N1 smrtonosan, bez obzira što prethodno uopšte i nije bio izolovan.

Od embriona koji je na ovaj način ubijen prave se milioni vakcina.

“Treba samo pogledati publikacije u kojima se opisuju eksperimenti sa životinjama. Kokoške se tri dana polako guše do smrti tako što im se ubacije kroz dušnik tečnost prepisana kao lek”, otkriva Lanka. Sve vidljive posledice se onda pokazuju kao simptomi ptičijeg gripa i delovanja “opasnog virusa” H5N1.

Kada je dr Stefan Lanka o ovim monstruoznim eksperimentima sa životinjama obavestio nemačkog ministra za zaštitu potrošača, Renatu Künast, koja se inače predstavlja u javnosti kao veliki zaštitnik životinja - uopšte nije reagovala.

TAMIFLU I AZT -"LEKOVI" ZA IZAZIVANJE BOLESTI?

Pretpostavlja se da Tamiflu  funkcioniše tako što blokira neuraminidaze i tako sprečava funkciju šećera neuraminske kiseline, koja treba da održava  nategnutsost na površini ćelije.

Slično se dogodilo u ranim danima pojave AIDS-a. Jedini lek koji je tada bio u upotrebi je nazvan AZT, koji je inače prevashodno razvijen za potrebe u hemoterapiji obolelih od kancera. Vrlo je toksičan. Na pakovanju je bilo uputsvo sa “negativnim“ efektima i oni se nisu razlikovali od simptoma AIDS-a. 

Evo šta piše na kutiji "leka" AZT: OTROVAN ako se udahne, u kontaktu sa kožom i ukoliko se proguta. Ciljani organi: krv i koštana srž (bez ova dva tkiva nema života). Ukoliko osetite mučninu potražite lekara (dobar štos!) i pokažite mu šta ste popili. Medicinskom osoblju (koje ne misli svojom glavom već glavom farmakotoksikološkog kartela) savetuje se da prilikom primene ovog leka na pacijentima (čitaj budalama) nose zaštitnu odeću. 

Eto, to je savremena medicina - TROVAČNICA za lakoverne. Moderna inkvizicija.

...a farmaceutski simbol je zmija.

LUJ PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT

Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene.  I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni  profesor medicinskog fakulteta i biohemičar  Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.

Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze  u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.

Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek u istom obliku  i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje na čoveka.

Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i nauci. To znači:

1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću.

2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi.

3. on se ubaci  u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli - zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna.

I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje ili simtom više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa različitim simptomima - po principu može da bude , ali ne mora da znači. Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres.

Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena medicinska nauka je  napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene klice.  

Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto putem jednog falsifikata dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i diplome lekara, Edvardu Dženeru,  došlo se na ideju da se virusima stane na put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u organizam.

Farmaceutska industrija je bila oduševjena idejom i napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima) za sve  poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere, difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.

Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj  infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest,  ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike i sl. 

Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno nove bolesti za koje  se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”,  da su poprimile epidemijske razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak, Alchajmerova bolest, multipla skleroza, autizam, šizofrenije...

Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca.

Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane “infekcijom”  bakterijama,  Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijebetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze,  Alchajmerovu bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu,  policistične bolesti jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća.

Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali da se u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija pneumonije , odnosno bakterija iz  bakterijuma  koji je uzročnik pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu.

Multipla skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje.

Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni dolaze?  Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam organizam? 

MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM

Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da su pleomorfni što znači da  menaju oblik ( pleo = promena, a morphe = oblik) , u zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio teoriju pleomorfizma. 

Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad. Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob.

U školi se, međutim,  uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na primer svi “strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na  podlozi od sterilne humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH (7,6-7,8) i pri određenoj temperaturi  svi mikroorganizmi rastu na isti način, sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi promenili i bacili bi promenili oblik . Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, dakle, suprotno od onoga što su tvrdili Koh i Paster koji su verovali da je organizam sterilan i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.

“Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko, pleomorfizam se događa stalno”.

Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave  adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama - na adekvatne familije, rodove, vrste i da naprave vezu među njima. 

PROTIT

Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku gore spomenuti Anton Levenhok (tvorac  prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”.  Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena tada nije bilo.

Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.

Protiti (somatide)  se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života.  Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide.

Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu,  one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.

“Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) - zmije koja jede svoj rep- drevni simbol večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt. 

Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).

U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da  postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti  i da se u njoj nalazi sav genetički materijal - “Genom” koji čini  samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog  opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.

Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao.

Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza.

Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita,  tako da se on u svojoj  kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi ,  preobraća u gljivicu mucor racemosis.  Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući.

Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu  natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života.

Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA.  Ona živi večno.

Dilema o tome šta je prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena. 

FERMENTACIJA

Veliki deo radova Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve moguće načine diskreditovao.

Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi truljenje.

U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu  fiziološki i hemijski agenti (posrednici)  transformacija koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju  agenti fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti  truljenja (potpune razgradnje)Sve ovo su načini ishrane i to je  priroda Života. Tako se protit pretvara po potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline npr.) u viruse, bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha).

Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da se hrani).

Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina.

Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se nastavlja život.

 “Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre više od 50 000  godina (po procenama naučnika)  pokazali su spontano da su živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.

”Ruski istraživači su čak dokazali  1926. da su protiti izlovani iz petroleuma pokazali   kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera.

Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti u sumpornoj kiselini.

Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom ekeperimentu u Nemačkoj.

Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda oko nas.

Njihova koncentracija u atmosferi, po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih promena , kiše ili snega. To se događa, navodno, kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu pominjali protite već bakterije za koje su verovali da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu. 

MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI 

Kako nastaju mikroorganizmi?

Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno kiseli  medijum. Kako razvijaju svoje posebne forme - viruse, bakterije - one vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma - kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ovi toksični otpadni produkti uzrok su zapaljenja  i podržavaju dalji rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti.

Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžebniku: “Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.)

“U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova Upravnog Odbora  Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.) 

Dr J. H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog navodi:

“Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili ishrane.”

Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti  odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.

Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i  opisao čitav ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga  što je bio cilj - da se otkrije životni ciklus bakterije.

Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavatio nova biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima:

1.     Krv nije sterilna.

2.     Ćelija nije najmanja jedinica života.

3.     Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u nejmu i održavaju tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli.

Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla.Jedini koji od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio najprofitabilnije tržište.