Izolacija: nepovezanost sa drugim stvarima ili osobama; zasebnost; usamljenost; odvojenost; izdvojenost; samopostojanost…

Nastavlja se kontroverza oko toga da li je virus SARS-CoV-2 ikada izolovan ili prečišćen. Međutim, koristeći gornju definiciju, zdrav razum, zakone logike i naučne radove, bilo koja nepristrasna osoba mora doći do zaključka da virus SARS-CoV-2 nikada nije izolovan ili pročišćen. Kao rezultat, ne može se naći potvrda o postojanju virusa. Logične, zdrave pameti i naučne posledice ove činjenice su:

- struktura i sastav nečega za šta se nije pokazalo da postoji ne može se znati, uključujući prisustvo, strukturu i funkciju bilo kog hipotetskog klaska ili drugih proteina;

- ne može se znati genetski sled nečega što nikada nije pronađeno;

- ne mogu se znati „varijante“ nečega za šta se nije pokazalo da postoji;

- nemoguće je dokazati da SARS-CoV-2 izaziva bolest zvanu Covid-19.

Što je moguće sažetije, evo pravilnog načina za izolovanje, karakterizaciju i demonstraciju novog virusa. Prvo se uzimaju uzorci (krv, sputum, sekreti) od mnogih ljudi (npr. 500) sa simptomima koji su jedinstveni i dovoljno specifični da karakterišu bolest. Bez mešanja ovih uzoraka sa BILO KOJIM tkivom ili proizvodima koji takođe sadrže genetski materijal, virolog macerira, filtrira i ultracentrifuguјe tj. prečišćava uzorak. Ova uobičajena virološka tehnika, koja se decenijama radi za izolaciju bakteriofaga (1) i takozvanih gigantskih virusa u svakoj virološkoj laboratoriji, omogućava virusologu da elektronskom mikroskopijom demonstrira hiljade čestica identične veličine i oblika. Te čestice su izolovani i prečišćeni virus.

Ove identične čestice se zatim proveravaju na uniformnost fizičkim i / ili mikroskopskim tehnikama. Jednom kada se odredi čistoća, čestice se mogu dalje okarakterisati. To bi uključivalo ispitivanje strukture, morfologije i hemijskog sastava čestica. Dalje, njihov genetski sastav karakteriše izdvajanje genetskog materijala direktno iz prečišćenih čestica i korišćenje tehnika genetskog sekvenciranja, kao što je Sanger sekvenciranje, koje takođe postoje već decenijama. Zatim se radi analiza kojom se potvrđuje da su ove jednolične čestice egzogenog porekla (spolja), dakle poreklom onako kako je koncipiran virus, a ne normalni proizvodi raspadanja mrtvih i umirućih tkiva. (2) (Od maja 2020. znamo da virolozi nemju nikakav način da se utvrdi da li su čestice koje vide virusi ili samo normalni proizvodi raspadanja mrtvih i umirućih tkiva.) (3)

Ako smo na ovaj način sve odradili, tada smo u potpunosti izolovali, okarakterisali i genetski sekvencirali egzogenu česticu virusa. Međutim, sada moramo i da dokažemo da je to uzročno povezano sa bolešću! To se izvodi izlaganjem grupe zdravih subjekata (obično se koriste životinje) ovom izolovanom, prečišćenom virusu na način na koji se smatra da se bolest prenosi. Ako se životinje razbole od iste bolesti, što potvrđuju klinički i obdukcijski nalazi, tada bi se pokazalo da virus zapravo uzrokuje bolest. Ovo pokazuje infektivnost i prenos infektivnog agensa.

Nijedan od ovih koraka nije ni pokušan a kamoli odrađen sa virusom SARS-CoV-2, niti su svi ovi koraci uspešno izvedeni za bilo koji drugi takozvani patogeni virus. Istraživanja pokazuju da u medicinskoj literaturi ne postoji nijedna studija koja pokazuje ove korake.

Umesto toga, od 1954. godine virusolozi su uzimali nepročišćene uzorke od relativno malo ljudi, često manje od deset, sa sličnom bolešću. Zatim bi minimalno obradili te uzorke i inokulirali neprečišćeni uzorak na kulturu tkiva koja sadrži obično četiri do šest drugih vrsta materijala - od kojih svi sadrže identičan genetski materijal koji se naziva „virusom“. Takva kultura tkiva se izgladnjuje, zagađuje se i prirodno se raspada na mnoge vrste čestica, od kojih neke sadrže genetski materijal. Protiv sveg zdravog razuma, logike, upotrebe jezika i naučnog integriteta, ovaj proces se naziva „izolacija virusa“. Ova mešavina, koja sadrži fragmente genetskog materijala iz mnogih izvora, se zatim podvrgava genetskoj analizi, koja zatim u procesu kompjuterske simulacije stvara navodnu sekvencu navodnog virusa, takozvanog silico genoma. Stvarni virus pak, ni u jednom trenutku nije potvrđen elektronskom mikroskopijom. Genom se ni u jednom trenutku ne izvlači i sekvencira iz stvarnog virusa. Ovo je dakle naučna prevara!

Zapažanje da neprečišćeni primerak - inokuliran na kulturu tkiva zajedno sa toksičnim antibioticima, goveđim fetalnim tkivom, plodnom vodom i drugim tkivima - uništava bubrežno tkivo na koje je inokuliran, dato je kao dokaz postojanja virusa i patogenosti. I ovo je naučna prevara!

Od sada, kada vam neko da papir koji sugeriše da je virus SARS-CoV-2 izolovan, pogledajte odeljke o metodama. Ako su istraživači koristili Vero ćelije ili bilo koji drugi metod uzgoja, sad znate da njihov postupak nije bio izolacija. Tada ćete čuti sledeće izgovore zašto stvarna izolacija nije izvedena:

1. U uzorcima pacijenata nije pronađeno dovoljno čestica virusa za analizu.

2. Virusi su unutarćelijski paraziti; ne mogu se naći izvan ćelije na ovaj način.

Ako je broj 1 tačan i virus ne možemo pronaći u sputumu bolesnih ljudi, na osnovu kojih dokaza smatramo da je virus opasan ili čak smrtonosan? Ako je broj 2 tačan, kako se onda virus širi od osobe do osobe? Rečeno nam je da izlazi iz ćelije da zarazi druge. Zašto ga onda nije moguće pronaći?

Konačno, ispitivanje ovih viroloških tehnika i zaključaka nije pitanje koje bi nekome moglo ili smelo smetati ili izazvati razdore. Osvetljavanje ove istine je od suštinskog značaja za zaustavljanje ove podle prevare sa kojom se čovečanstvo suočava. Jer, kao što sada znamo, ako virus nikada nije izolovan, sekvenciran ili dokazano da uzrokuje bolest, ako je virus izmišljen, zašto onda nosimo maske, društveno se distanciramo i stavljamo ceo svet u zatvor?

Na posletku, ako patogeni virusi ne postoje, šta onda ulazi u one uređaje za injekcije koji se pogrešno nazivaju „vakcine“ i koja je njihova svrha? Ovo naučno pitanje je najhitnije i najrelevantnije u naše vreme.

Zaključak:
Virus SARS-CoV2 ne postoji.

via Andrew Kaufman M.D.


Video: