Личности српске револуције
Пред тобом су презентације о неколико истакнутих личности српске револуције. кликни и покрени их.
Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић
Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742 или 1744 — Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ
и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије.
Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског
просветитељства и рационализма.
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника:
прво је скупљао прилоге за њих, а је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и
најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први
српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође
и био јеКарађорђев лични секретар и саветник.Најзначајнија дела су му:
Живот и прикљученија
Совјети здравога разума
Собраније
Такође је написао и Востани Сербије, познату и под називом Песма на инсурекцију Сербијанов
(Ода српском препороду)која је била је химна Устаничке Србије.
Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)
је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог
речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.
Учествовао је уПрвом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома
устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига,
на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за
увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски
правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.
Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847 и 1850.
Милош Обреновић
„Србин до јуче роб, данас душом да дане и слободан да буде,
на свом именију. То сам издејствовао, то доживео да би и
ми народом Европејским постали...”
Милош Обреновић
У лето 1835, нешто иза Петровдана, упути се књаз Милош праћен
бројном пратњом у Цариград како би се поклонио премилостивом султану и
„благодарност за дарована Србији права, к стопама његовим могао принети”.
Пут је већ дуго био планиран, добијен је и пристанак покровитељске силе – Русије
Милош пође на пут 19/31. јула 1835. године. Ишло се реком до Видина,
где је кнежев пријатељ Хасан-паша видински приредио врло свечан дочек,
уз смотру војске, песму и ватромет. Затим је до Варне српска делегација
ишла копном, у каруцама, да би је одатле царски параплов превезао до
Цариграда, где су стигли 5/17. августа. Аустријски посланик известио је
како су се Турци постарали да „Милошу чине све могуће почасти, дата
му је свечана стража, лађа са седам пари весала, као што се чини према
великим достојанственицима”. Након обиласка Портиних званичника којима је разделио
добар део припремљених поклона и бакшиша у износу од 500.000 гроша, Милош, обучен у
генералску униформу, свечано је примљен код султана Махмуда II, оног истог под чијом управом је
био сурово сломљен Први српски устанак. „Милош бег, добро дошли”, рече му султан, „надам се да
су вас управници области куда сте прошли примили с почастима, према мојој заповести.” Милош је
захвалио, а затим је примио драгуљима украшен орден са султановим ликом, богато искићену сабљу,
свечану одору, а касније и коња под пуном опремом.
