Јањичари

Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска)

били ‎су турске пешадијске трупе .

Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎,

а трупе су укинуте 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Јаничари су били организовани у почетку од Турака, а касније од

хришћанске деце отетих или по другим основама,

одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана,

који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Јаничари су ‎постали прва отоманска стајаћа војска.

Султанови људи би регрутовали одређени број немуслиманске,

обично хришћанске, ‎мушке деце одводећи их на обуку. То су углавном

била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно

од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао

у складу са потребама за војницима.

‎Касније су данком у крви опорезивани и Грци и Мађари.

Ево једног записа из 1556.године о купљењу данка у крви(запис је оставио Мелхиор Сејдлиц,Словак који

је са још двојицом пријатеља кренуо из Братиславе у Палестину 3.маја 1556.):

"У тој вароши (Пловдив,Бугарска) и његовој околини станују многи хришћани,од којих султан као

и од свих хришћана у његовој држави побире обично сваке четврте године или пете

харач или десетину од њихове деце.Ако ко има четворо или петоро деце узима му се

један имаде ли више од петоро деце узима му се два дечака.Ова се узета деца у Анадолију или

малу Азију порезделе међу становнике градова и трговишта да науче турски и употребља-

вају их за свакојаке разне послове.кад пак деца ојачају и цар их затражи морају се

предати у Цариград.Ако је међутим, које дете умрло или се изгубило,мора кућни старешина

којем је дете било поверено,одговарати пред судом како се је изгубило,ако се не може

оправдати,мора се изгубљено дете платити.Одрасли се употребљавају у двору,

на бродовимау вртовима,коњушницама и другде где их требају,многи уче и занате,

а највише буду јањичари који после са својим родитељима и пријатељима тирански

поступају.Таква окрутна дела и службе морају бедни хришћани,који су цареви

поданици,без поговора подносити."

(преузето из књиге Српска историјска читанка 2,Владо Ст. Маријан ,ННК интернационал 2001.)