ПОСВЕТЕ, ДАРИВАЊА, ИЗДАЈЕ, ПРЕПОЗНАВАЊА, СУДБИНСКИ ДРВОРЕЗ

Датум постављања: 15.10.2009. 06.51.36

Знам да је мој Опус (Уметност махагонија) "преголем залогај"за овакву, каква јесте дапашња српска култура и књижевност. Приметио сам са извесном сетом да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импрсивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу?

Ова књига је посвећена једном од мојих скоро вршњака и човека који се дуго година огледао на врло тешким истраживачким пословима наше књижевности. Схватиће читаоци о - коме је реч. Он зна. Нисам написао његово име у посвети да га још више не мрзе.Јер у овој књижевној парохији вшие се мрзи него што се воли; више се онемогућује и искључује, него што се укључује. Дарујем му ову књигу и знам шта дарујем. Уздарју се,наравно, не надам. Касно је за уздарја...

У Београду, 18. марта 2002.

ЛеЗ 0004843