Момчило Настасијевић, Изразити суд...

Датум постављања: 30.04.2014. 08.44.47

(Мом­чи­ло На­ста­сти­је­вић, Се­дам лир­ских кру­го­ва, Про­све­та, Бе­о­град 1962)

БЕ­ЛЕ­ШКЕ ЗА СТВАР­НУ МИ­САО

Од­суд­но по­че­ти. И плуг учи­ни зе­мљи на­си­ље. И кли­ца се­ме­ну. Не­ма ро­ђе­ња, ако се ти­ме ни­је ма у че­му умр­ло. По­че­так је та­да су­штин­ски што и крај, све бу­де у све­му, и ни кра­ја ни по­чет­ка. Од ве­ли­ког хо­ћу та­да на­ста­не још ве­ће мо­рам. Та­да и ми­сао из мо­зга су­штин­ски ни­је дру­го до бри­зга­ње биљ­ке из зе­мље.

Те ду­хов­ну ја­ву, као ле­ги­тим­но да­љу ствар­ност у се­би, тек осе­тим, ода­кле пре­ста­је об­ма­на мо­је ми­са­о­не сло­бо­де.

И на­зрем ту ван­лич­ну ја­ву ду­ха: као ге­о­ме­три­ја је, али жи­ва, али не­са­мер­љи­ва. И за ко­ли­ко се усу­дим, ипак, у ме­ре­ње, си­гу­ран је знак, за то­ли­ко још ни­сам из­и­шао из се­бе.

У че­му је кри­те­ри­јум мо­јих лу­та­ња и об­ма­на? Са ове оку­ке или оне, на­јед­ном ја­сно ми се отво­ри са­зна­њу: упра­во кроз та лу­та­ња и об­ма­не, не­схва­тљи­вом не­ком си­сте­ма­тич­но­шћу, не­што се у ме­ни све да­ље и да­ље иза­тки­ва. Као ко је слеп, а ипак на­ла­зи се­би пу­та. И ето, у тој ја­ви ко­ја је, са све ве­ћим оства­ре­њем све ма­ње мо­ја, тек у њој на­зрем се­би оправ­да­ње.

Ти­ме што по­сто­јим у кре­та­њу, ти­ме што ра­су­ђу­ју­ћи од­лу­чу­је мо­зак, хо­ћу ли ову­да или ону­да, не пре­те­рам ли вр­ло че­сто у не­це­лис­ход­ност, кре­ћу­ћи се са­мо ра­ди кре­та­ња, ми­сле­ћи ра­ди ми­сли. У то­ме је са­мо­об­ма­на сло­бо­де (чи­тај: про­из­вољ­но­сти) ми­сли. Као то­чак ко­ји је на зуп­це, а не­за­ви­сно се окре­ће, не иза­зи­ва, со­бом ни­ка­кав да­љи по­крет.

Јер има ствар­на ми­сао. Она је чу­де­сно (а зар то ни­је исто као кад бих ре­као при­род­но) про­ду­же­ње, као и да­ље не­куд ста­ње, це­ло­куп­но­га кроз чо­ве­ка оства­ре­ног по­сто­ја­ња.

Али, по­на­вљам: зу­бац мо­зга вр­ло че­сто не хва­та пре­те­шки то­чак ствар­но­сти. Ча­сов­ник се ус­цак­тао, и ни­кад бо­ље, али ска­заљ­ке не по­ка­зу­ју вре­ме. За­у­ста­ви­ти та­да мо­зак, без­ма­ло, па је исто та­ко не­мо­гу­ће као за­у­ста­ви­ти же­лу­дац или ср­це.

Јер че­му ма и по­јам, ма и суд ви­ше пре­ко те­ле­сне, пре­ко жи­вот­не нео­п­ход­но­сти. И на­зрем: са­мо се кроз тај ми­ни­мум до­стиг­не до мак­си­му­ма.

Те­шко­ћа ко­ју оби­ђем, у ства­ри осла­би ме, за ко­ли­ко бих оја­чао, да је са­вла­дах: ни­кад ни у че­му се­бе об­ма­ну­ти. До са­мо­у­ни­ште­ња. До све­сми­сле­не чи­сти­не. До ду­ха.

И, ако сам у то­ку за­и­ста, он­да за чим би­ло по­кре­нут, уло­жи­ти се сав. (А зар у по­не­че­му и то­тал­но ми­ро­ва­ње не зна­чи то?) И ни­шта, бу­квал­но ни­шта, не са­чу­ва­ти за се­бе.

Јер се рас­па­да жи­вот­на уште­да, та­ло­жи се, за­тва­ра из­ла­зе у чи­сти­ну. И јер по­тро­ши­ти се ра­ди дру­гог, ра­ди сва­че­га што ни­је сво­је ја, на­зрем, са­мо је ну­жна при­пре­ма, олак­ша­ње се­би стра­шног су­да пре­ла­за у да­ље ста­ње.

Шта би­ва са не­у­тро­ше­ним? Шта би­ва са чвр­стим, кад му је тре­ну­так са­мо још остао да је га­со­ви­то, а још ни­је би­ло теч­но?

Кад нај­ви­ше, и од сва­че­га, стре­пим за се­бе, на­јед­ном, и као не­хо­ти­це, не­из­ре­ци­ма не­ка ти­ши­на за­вла­да у ме­ни. Зо­вем то, из аго­ни­је свог ја устру­ја­ти у би­ће. За дра­го­це­ни та­да тре­ну­так, све ми то­ли­ко исто бу­де зна­чај­но, ко­ли­ко до ма­ло­час са­мом се­би ја. Страх ме је ко­чио, страх пред­о­дре­ђи­вао мо­је ко­ра­ке, страх од лич­ног пре­стан­ка. А гле, жи­во­ти­ња и биљ­ка и сва­ка у Бо­га твар, јер су по­ште­ђе­не од са­мо­об­ма­не пре­стан­ка, јер су сво­јим по­сто­ја­њем исто­вре­ме­но и ја и не ја, са­мо су оне у пот­пу­но­сти, са­мо оне у ле­по­ти би­ва­ња. А ја, ко­ме је ду­жи пут до­су­ђен, и пат­ни­штво на том пу­ту, све дон­де не, до­кле кроз све за­во­ји­це сво­га ја не из­мо­ждим се­бе до ван­лич­не све­сти.

Тек ода­тле све је­сте и све је мо­је, јер ни ја ви­ше ни­сам свој. И тек ода­тле, про­пе­ва­ти, а то се ду­бље мо­же ћу­та­њем не­го гла­сом, је­ди­ни је од­зив на све при­зи­ве. И ја­сни­је но икад осе­тим, са­мо сам смер­на стру­на: за­тре­пе­рим под не­ким моћ­ним гу­да­лом.

Та­ко и зво­но: не ода­је зву­ка, му­као му бу­де треп­тај, ако не леб­ди у про­сто­ру.

Та­ко и Шек­спир: му­као чвор се­бе (а то је све­га стра­дал­нич­ког у чо­ве­ку) раз­дре­шу­је у Ха­мле­та, у Ли­ра, у Ри­чар­да III. От­пе­ва­ва кроз њих, што би, за­тво­ре­но у твр­де зи­ди­не Шек­спи­ра је­дин­ке, да за­тру­је се­бе сум­њи­ча­вом ми­сли; да је од до­бро­те обо­лео, сле­по се­бе у ни­шта­ви­ло рас­то­чи; да си­лу Еро­са из­о­па­чи у на­сла­ду уби­ја­ња. От­пе­ва­ва, а то зна­чи ни­шта ма­ње не­го: че­га се год чо­век осло­бо­ди кроз дух, нај­дра­го­це­ни­ји је дар сви­ма за бес­крај по­је­ди­нач­них осло­бо­ђе­ња.

По­ро­ђај­ни бол та­да је су­штин­ски што и ра­дост ства­ра­ња.

Жи­ве­ћи у ср­жи сам, па био или не био све­стан ње. Ако иоле је­сам, он­да још и жи­ве­ћи ри­јем по жи­во­ту за том ср­жи.

Што исти­ни­ти­је са­зна­јем, то ду­бље за­бо­ра­вљам се­бе. И гле, до­ђе тре­ну­так, кад при нај­чи­сти­јој све­сти, чо­век се на­сме­ши и оном, и тим ду­бље, што ње­га нај­лич­ни­је по­га­ђа. На­сме­ши се од са­зна­ња, од ра­до­сти са­зна­ња.

Исто та­ко, и бол још из ма­те­ри­не утро­бе, зар би се икад пре­бо­лео, да се чуд­ном упор­но­шћу тра­же­ћи се, не про­дре нај­зад из­раз: род­ни тај бол је, у све­ту на­ћи се­бе, све­му се са­оп­шти­ти, до за­бо­ра­ва свог из­во­ра, до рас­пли­ну­ћа тва­ри у исто­вет­ност би­ва­ња. А тек ода­тле на­ста­не фе­но­мен пе­ва­ња: род­ни бол се из­о­кре­не у ра­до­сног оства­ри­те­ља над­ствар­но­сти.

Ква­ри ме, до­мог­ну­ти се ве­ћег не­го што под­но­си соп­стве­на сна­га; јер об­ма­нув се да мо­гу ви­ше не­го што ми је да­но, оно не­до­вољ­но мо­ћи оде на из­град­њу при­ви­да над­мо­ћи. Си­гу­ран пут у на­ка­зност.

А на­про­тив, нео­бич­но по­ра­стем у мо­ћи, ако ми се ма­њи де­ло­круг од­ре­ди не­го што за­слу­жу­јем, Осе­тим се пре­те­као, А од пре­те­ка тек на­ста­не истин­ска де­лат­ност.

Исто та­ко, има­ти ван ствар­не по­тре­бе, опа­сност је да се ску­чим у грам­жљив­ца, или рас­пад­нем у сла­до­стра­сни­ка. И де­лио бих љу­де пре­ма то­ме, ко­ли­ко ко­ји без лич­не ште­те мо­же под­не­ти зла­та. А нај­ве­ћем бро­ју дао бих за дла­ку ма­ње од на­су­шног.

На шта­ка­ма пој­ма и су­да ге­гу­цам кроз су­ру при­вид­ност спо­ред­но­га. По­ла­зе­ћи у глав­но, са шта­ка­ма не­ста­не и са­ка­то­сти: без ијед­ног сред­ства са кри­ла­том ла­ко­ћом та­мо се уле­ће.

Јер ра­су­ђи­ва­ти, већ је по­че­так по­ра­за пред су­шти­ном. Из­ра­зи­ти суд, су­штин­ски је по­раз.

(1932. го­ди­не)

ЛеЗ 0004860