ВЕРТИКАЛА НЕПРЕСПАВАНИХ ПРИЧА И ПЕСАМА / Зоран М. Мандић
Датум постављања: 15.08.2014. 12.58.45
(Миланка М. Медаковић: ПЕШЧАНИ САТ ЖИВОТА, Бирограф, Апатин, Књижевно друштво Мрчајевци, 2014. год.)
За сваког читаоца велико је и немерљиво задовољства када у неким,
али нажалост све ређим, песничким рукописима препозна умеће и страсну
жељу њихових аутора за ослобађање традиционалних лирских образаца од
стереотипа лоше наслеђених навика у пракси наслањања и опонашања
превазиђених окошталости: језичких, метричких и поетичких формализација.
О томе се, на срећу, још увек, много тога може сазнати из: историје, естетике
и поетике „породице“ оних песмозбирки којима недвосмислено припада
лирика ПЕШЧАНОГ САТА ЖИВОТА Миланке М. Медаковића. А, реч је новом
песничком здању у којем је она на волшебан начин и то, четири године
после појављивања њеног књижевног првенца ПЕСМЕ О СВЕТЛОСТИ,
сабрала нову верзију емоционалне повести појединости и слика из
корпуса „непреспавних прича и песама“, из чије се веристичке плазме
оглашавају гласови и одрази из ушћа и развођа пажљиво селектованих и
компонованих промишљања мандата: времена. сећања и успомена.
Кичмени стуб овог рукописа чини песма Пешчани сат живота, из чије
матрице извиру и међусобно се садржајно веже, укршта и допуњујe одабир
легитимација осталих уврштених песама. Оне, око фигуре поменутог
пешчаника, круже попут сателита и чине хумус за одржавање аутономије
његовог мисаоног и стилског јединства. Том јединству уносно доприноси
језичка економија „лаганог ритма“ кроз који је пласиран занос мелодије
љубавне лирике очишћене од патететике интимистичких наноса из „трезора
срца“ из кога су и највећи лиричари (Пушкин, Јесењин, Дучић и Рилке)
позајмљивали „путоказе“ на стази имагинирања осврта „на слике из
детињства, на све што одлази реком љубави и титра као магични извор
светлости кроз који мили и пролази живот “. И звезде које су се удаљиле као
огледала снова и прошлости прекривених заборавом.
Песникиња је линије замашног тематског регисттра: метафора, осврта,
казивања и слика о карактерима обриса: осећања, сећања, успомена,
анђела, осмеха, радости, сете и космичких честица повезала у лику вертикале
не дозвољавајући да из њеног ткива цуре, одмећу се и расплињују естрадни
тактови пролазних заноса „факсификованеог“ песка љубави и лажираних
мисли о одрастању и усијању опсесија. Зато је у њеној поезији, необично
фрагментарне форме која наликује мозаику, љубав стендаловски
представљена као цвет и незаобилазна храброст оног који жели да га убере.
У таквој пракси писања, чини се да форма долази сама, из судбине свог
феномена, као важан интелектуални чин, који омогућава да се песма
исприча као прича, а прича испева као песма. Део те „судбине“ свакако
припада и процесу трагања за налажење сажетог исказа ослобођеног терета
опозитних налета дигресија и опширности. Зато је песникиња са таквим
искуственим ставом превазишла „мале бољке“ из њене прве књиге песама.
Тај став је у овој књизи оверила враћањем поновним промишљањима
мотивима из ракурса означених насловима: осећање, сусрет, тренутак,
искре...
У композицијоној структури ове песмозбирке истиче се и место на које
је смештен омаж топониму завичајне Шумадији, као важан наставак
обраћања Мрчајевцима из песама о светлости. Лирски бруј Шумадије, како
је том синтагмом Душан Стојковић насловио панораму песника из шумовите
и бројним рекама богате српске Тривалије, снажно кореспондира са идејом
овог песничког рукописа, који читоце треба да подсети на говор истине по
којој се поезија не пише лако, која није само посед срца и његове тик-так
музике. Отуда и уверење да лирика ове књиге извире из стања духа и низа
сећања и дешавања, која следе једна за другим, која теку као река, која личе
на онтолошке прозоре који се отварају и затварају, а песник их спаја и
њиховој вертикали и даје потпни смисао. Пажљивом читаоцу неће промаћи
да песникиња у овом лирском издању пева о пролазности пуког трајања,
о „детињству времена“ у лавиринту огромног, сломљеног и (пост)религијског
света о коме у свом констелационом роману Памтивек и друга доба веома
занимљиво пише Олга Токарчук, позната савремена руска списатељица.
Један од кључних мотива лирског пешчаника Миланке М. Медаковић је
путовање кроз: сећања, успомене, сусрете и осврте на мистерије и лавиринте
оног свега „иза“ опасности да та путовања превазиђу улогу и мисију човека и
затворе га у себе. Та „путовања“ се у овој књизи одвијају у потрази за
митовима и анализама поенти: сећања, заборава и узбуђења са осећањем
религије „непролазне реке“ љубави. У тој авантури само песницима и
песникињама, који имају слух за сажетост „непреспаваних“ краћушних
песама и прича, отвара се и смеши пут квалификовања међу важне и
најбоље књижевне гласове. У тим „квалификацијама“ ево и ауторке овог
занимљивог песничког рукописа.
МИЛАНКА М. МЕДАКОВИЋ ОГЛЕДАЛО
ОГЛЕДАЛО
Огледало прошлости
Прекривено заборавом
(Не и изгубљено)
Сећење једно са
Изласком Сунца
Паучину скида
Откривено време
Исправити се неда
Назад не могу
Истина је једна
(Не и заувек заборављена)
АНЂЕО
Нисам те пронашла
Ни у сну
Ни на јави
Притајена нада
Рекла је да си ту
Анђео си који чува
Анђео си који бди
И на јави
И у сну
ТРЕН
Стани на трен
Окрени се
Прошлост зове
Погледај у очи
Бледа сенка си
Време је истекло
Погледи немају
Сусрет најлепши
Губиш се нечујно
Нестајеш у вртлогу
И брзој вреви садашњице
ОСМЕХ
Само је осмех
Треперио на лицу
Слике из детињства
Јасно су пролазиле
Зенице су пустиле
Сузу радосницу
И све је отишло
У реку љубави
Срећа је титрала
Свуда око тебе
Испружене руке
Даривале су љубав
Дечаково срце
Постало је извор светлости
Звезда се удаљила
А ти си схватио
Како то пролази живот
ВЕРТИКАЛА
Златна си вертикала
У мом животу
Вечита мисао среће
Страница омиљене књиге
Не читам писма
(Знам их напамет)
Топлина и нежност
При сусрету
(Увек као први пут)
Шта има ново
У нашим животима
(Стално питање)
Све је пролазно
Само љубав остаје
ЛеЗ 0004857