Embedded Files
Датум постављања: 25.03.2014. 10.53.04
1999
Равно, празно, згађено!
Ничим у Нигдини насељено једино.
Прерадовићевом, ка броју 10, ка кући Његових. Староседеоци ту улицу рађе зову: улица Свете Ане...
тамо је, на почетку те лепе улице, капелицa у којој је кипић светице заштитнице...
Винковци.
Иде из правца Рудијеве куће.
Њему усусрет разсисила лепа жена.
Он укосо прелази ка кући...
и она, само из супротног правца...
прелазећи претвара се у монструма, грбаво, квргаво лепротично чудовиште, наказу кроз чију испуцалу кожу вире непознати унутрашњи органи који обилно луче гној мешан са лимфом и крвљу боје свеже балеге!
ОнаТо га, вриштећи напада.
Он бежи и спасе се прескочивши дрвену капију њихове куће.
Прескочио је, у математички дефинисаном, задњем трену, јер звер само што га не беше дохватила панџастим шапама, још лакираних остатака ноктију...
због неких, за њу непремостивих, препрека, не могаде да прескочи дрвену капију, иако врх те капије једва да досезаше до њених огромних, меснатих сиса.
Спас.
1999
Лепа топла, летња ноћ.
Иде поред дома ЈНА, где је често плесао на матинеима и красним вечерима кад је за пучанство свирао војни оркестар. Увек је било пуно, склапала су познанства, а кад се замомчио било је ту и узбудљивијих догађаја.
Пролази поред дома и одједном наднаравни, противприродни урлик као прстен окружи град и одмах за њим огроман се пламен као прстен сви око Винковаца.
- Зло долази...
простор увија...
време скраћује...
да стигне што пре... ! -
Чу какофонију одасвуд долазећих престрављених гласова...
поче и он да бежи.
Бежао је у правцу хотела Босут.
Док бежи, скраћује простор да би брже стигао, иза себе простор издужује, да би Зло, кроз тај лимбо, кроз ту нигдину, дуже јурило...
Ах! Коначно!
Видео је утуљена светла хотела Босут над Босутом, у дивљим сенкама свеприсутне скерлетне јаре.
Одатле беше долазила, једина у свој насталој помами, умирујућа музика групе Алфавил и звуци песме Форевер Jанг.
У хотелу Босут... има једно место... у фонтани испод водопада... одмах иза водопада... на маховином обраслом камену... има једно свеже умирујуће место где... кад прислониш чело... нестајеш из овог света... одлазиш тамо где те чека Davna Draga, са свим неисплаканим сузама и лицем финијим од дечијих снова, са увојцима које мораш миловати, љубити, дуго љубити, док напољу по врту лете плаве птице и златне искре музике...
1999
У Винковце на мору.
Отићи.
Шта је ту нелогично !!!
Шта за име Бога !!!
Тамо га чека Еми Рудолф ...
давна драга...
у топлесу је, бронзане пути, на белој јахти...
и око ње, на палуби, стотину мачака.
1999
Једном је гледао како су два грађевинска радника из опкладе стављали конзерву под ваљак и она би при првом додиру са његовом масивном телесином рикошетирала, никако није могла да се спљеска. Стављали су је све ближе и ближе и увек се догађало исто... рикошетирала, измакла, одфркнула под неким углом... у једном тренутку, кад је један од ова два грађевинца конзерву постављао ваљку најближе што је могао, ваљак је захватио његову руку и коначно спљескао конзерву. Био је то једини начин. Онај јадник који је био претворен у тепих протоплазме, још је у ономе што се на једвите јаде препознавало као шака, стискао оно што се на једвите јаде препознавало као конзерва. Али! Задатак беше обављен. Без обзира на даљи ток догађаја почетни импулс игре је био исправан. Конзерву ваљак заиста може да спљеска. Ефективност је овде била само ствар методолошког приступа.
Чин други
Пролеће одмакло.
Играју шах.
Један поручник и Један Заставник:
( - О, Крабате, па ту си се ти скрио!-
Чуо је подругљив Гефатеров глас однегде... одасвуд.
Могла је то бити и слушна халуцинација, али не, био је то Гефатер.
- Тко се није скрио, магарац, је био!
Уја!
Долазим- .
Непобитно, био је то он.
Његов стил.
Осиона надменост моћника, шегачење са жртвом... била је то фер игра, са обостраним шансама... зар не!-
Тако је ефикасно елиминисао осећање кривице, грижу савести, кајање...
Рат
Народ се забавља док страда, док чека у дугим редовима испред трафика цигаре, док се бије у ускомешаним гомилама за боље место у километарским редовима.
Ноћу се заузимају боље позиције и склапају нова пријатељства и усахле љубави бивају освежене ноћним безбрижностима из прекорни ђавољи поглед Милосрдног анђела.
- Где њега измислише!
Како ли су се тога сетили!
Чуј: први анђео који долази ноћу!
Или су ноћи беле, или је он црн- трећег нема!!!-
Галами један у реду, који тешко да ће до јутра доћи до које пакле цигара, и прети ономе горе на небу, мајушном, пуном старачких пега, песницом:
- јебаћу ти милу мамицу... -
Изгледа да се народ забавља.
Шта би без рата!
Да су они преко Велике Баре знали каква ће то овде свенародна фешта да буде... !!!???
Да се редови пред трафикама суоче са пролазношћу, са нестанком, безначајношћу властитог постојања!
Не хвала!
Таман посла!
Рат све безначајности потре!
Свако постаје херој себи самоме, а имаш и ког да мрзиш, а да ти се синаптичке ганглије кајања не штрецају од секирације што си више ђубре него човек.
Сви су хероји, та свако је херој унутар себе.
За себе.
Један за себе!
Свако за себе!
Сви за себе!
- Један за све!
Сви за једнога!
Ма хајте молићу фино!!!
Ах како је наиван био Александар Дима !!!
Или га, пак, само ми читасмо!?
Неко је у реду провалио потврђену вест, би то око пола пет ујуту тог хладног априла, те ратне године, уз безуби пољубац усахлим уснама двоје које обнављаху сећања о пољупцу, стипса о стипсу, гипс о гипс... нису заједно имали ни сто седамдесет година, а так су се звонцаво љубили... елем, проваљена је вест из сигурних извора, да је Три Мускетара написао неки Аца Димић из Мозгова, наш човек.
Вендр, Крајинаш на служби код Марије Терезије, иако за овај народ овде практично ванземаљац... ипак... Аца!
Наш човек!
Чуј!
Наш, јеботе!
Еј!
...
Ионако се на крају увек мре- шапућу.
Испочетка тихо, испотиха, па све гласније:
- бој се овна, бој се говна! Кад ћеш бити човек,- вичу...
и траје та какофонија... о вољена анархијо!... о драги Бакуњине, о носталгични Кропоткине!
Нек је благословена вечна револуција!
Шта би радили без вечности!
Рат је у редовима пред трафикама само благ одговор слућене бесмртности, на профаност пролазности. Слути то и она чланковита глиста, која се не да лако расчланити, толико се мигољи, увија, вијуга, балави док покушава да побегне скоту који је мрцвари...
Па шта и да погинемо!
Јунак умире једном, кукавица сваким дахом!
Јунак је бесмртан, не зна, није заинтересован кад ће умрети!
Кукавица је смртан!
Стално мери пулс!
Зато, живео вечни рат!
Живела анархија!
Живела једина могућа бесмртност као почетак престанка мерења пулса.
1999
Табла је на пању.
Око њих двојице, над фигурама замишљених, кибицери...
један риђи, пустио зулуфе као Бакуњин, пљунути Стојмен Сланкаменац...
гле, гле, онога! Сав се увио к,о три метра дуга кифла дислоцирана удесно, исти Кропоткин, а слично се и презива: Чкаутовић и сви га зову Чкаут! Јанићије!
Гле и Бабеф и Прудон су ту...
кибицују, набацују анархистичке коментаре... одлично говоре српски... ма не! Зајебано је то... никад са њима не знаш... !!!
Ма то су бре Стојан и Драгче који личе на Бабефа и Прудона... она два као француза... ма не, то су ова два униформисана курајбера... Стојмен безбедњак и Грдина обавештајац... од миља у бригади звани Црни и Бели...
прерушени су у Прудона и Бабефа да их непријатељ не би разоткрио...
на тајном су задатку... убачени у француску обавештајну службу, самим тим и у Централу НАТО!!!
Па да!
То је то!
Мора да је то!
А шта би друго и могло бити!?
..
Сви концентрисани на партију, а около тресе, гори камен.
Предатори их напипали...
сад ће да их милују!!!
Предатори дојавили мами у небесима...
мама јавила тати на орбити...
тата са орбите јавио деци у Авиано...
деца из Авиана јавила флоти...
флота испалила томахавке...
- ... иде дванаест томахавки, на вас... спремте се... јесил то ти!
Ја сам... јебига... а и ко би био дежурни у ово доба... буди све... немате више од петнес минута...
све у свему прошла четири сата- дере се дежурни Корпуса у руп...
Стиже дванаест томахавки за петнаест минута- - - !
Споро је то.
Килаво је то.
Превише тромо за хитрост, за маневарску моћ његове бригаде...
сад су сви зајебано измештени, а томахавке рију њихове домалочашње положаје...
таман било довољно времена да се постави табла и да се лепо развије партија...
а три километра даље, Амери пеку камен...
- Ваша благорођа благодаримо-
одаслао је ка небу шаку са испруженим средњаком који је симболизовао курац, и свинуте домали прст и кажипрст који су симболизовали муда...
Поклон са земље за оне на небу.
Није више било ракета, јебига! Одавно су истрошили резерве кубова, а они горе то скапирали, па се попели изнад Чарли висине... која зајебанција!!!
Момент доведен до пароксизма.
Замрзнута сцена као на сликама у Питију.
Шума уоколо..
Богата.
Добра шума.
Безбедно је.
Дебла обујамна, крошње високе, непровидне.
Између стабала, у зеленом језеру ушушкани маслинастозелени шатори, тенкови, радари, оклоп.
Острва шатора и борбене технике у зеленом мору.
Усред партије негде опаучи мајка бомба.
Она од шест тона.
Кад мама рокне, децу ли јој јебем, све у пречнику од двадесет километара протресе пет, шест Рихтера- гарант. Да ковне у море био би неки цунамчић, а овде:
довољно да преврне шаховску таблу и учини несрећним заставника, поручника и остале наше хероје.
И тад се зачуше звуци Странглерс: но море хероес- јеботе...
да не верујеш... са неба... и онда је тресак срушио небо... и онда је тресак искасапио земљу... и гле, преврнуо је шаховску таблу.
и...
знао је да ће исхлапити она ментална спремност, која ће му по доласку из рата, омогућити да сваки нови дан буде цео један нов мали живот... и... исхлапиће као јучерашњи дан... као ово од малочас !
И поново су поставили фигуре.
Поче и кратка расправа па свађа, па... богами... :
- коњ ти није био на том месту, пешак ти је био два поља назад, поједени лауфер ти је опет у игри..
ма немој бре да кењаш... !!!.-
и кибицери се поделише у две свађалачке групе...
Опет затресе.
Опет Мама. Опет Земљотрес.
Дође помоћник команданта бригаде, главни Безбедњак.
Звали су га: Куме- шта- ћемо- сад!
Куме- шта- ћемо- сад, ни пет ни шест него прекиде партију.
- У земунице господо.
Густо је, баш је густо. Пипају.
Траже нас.
Баш се распипали да им јебем мамицу у пичицу рутаву.
Сеје им га миле ркнем!
...
Поручник Боривоје Марић, звани Бора, уђе у шатор испод ког беше лепа земуница а изнад ње бујна непровидна крошња тридесетак метара високе букве, па леже на гвоздени бело офарбан војнички кревет.
Док је око њега земља вибрирала, сетио се оног лета када је Тадијином малокалибарком гађао Пајкову мачку у Пајковом дворишту. Та је Пајкова мачка давила ујакове пилиће и он је узео ствар у своје руке...
Пајково се двориште наслањало једном страном на ујаково, са друге на неограђену кућу Османа циганина коју је овај делио са мајком Бране Мргуда, Даринком. Кућа је лицем гледала на улицу звану Телефонска...
а иза куће су се ређале баште, иза њих баре обрасле трском и бамбусом.. иза свега је текла Сава. Боривоје је из Шапца, недуго по ликвидацији Пајкове мачке, побегао у Винковце, јер је, око тог сумњивог случаја, а због неразрешених власничких односа, за шта је, као богомдан повод, искоришћена једна мртва мачка, изненада и увећана чудним стицајима нових околности, пала зла крв.
Лутао је потом сасвим другим светом са Мартом Новак улицом Свете Ане и Ленијем... ишли су у сластичарне, слушали Осјечке Динамите и њиховог фронтмена Адолфа Даду Топића, певали загрљени Плавушу Киће Слабинца... љубили се невероватним пољупцима, волели у Винковцима, по кирбајима у Маркушици, Негославцима, Мирковцима,Вери...
Ишли на Босут... пецали шарана, караша, штуку.
Ноћивали на брани иза које почињу Спачванске шуме и тамо, на топлом бетону голи лежали.
Лежали голи на топлом бетону, ноћу бројали звезде, певали Странце у ноћи.
Купали се на баричком базену, у његовој чистој зеленој води која још реско мирише на хлор и на Мартине пољупце.
Те воде запљускују његове ратне снове.
Ходали страшном Барицом.
Да ли све тамо, као и све овде, још мирише на Мартину косу!
Брали бамбус тамо.
Са сетом сећали Плавог Рудија:
... Плави Руди беше непобедиви јунак битака давно прохујалих времена... Ден Дери тог мајушног космоса, чији један крај беше његова кућа, други кипић светице заштитнице улице- Свете Ане!
Баричани!...
Непобедиви Руди је једног тужног дана, кратким колцем, баченим вештом руком баричана, за које је постојала оправдана сумња да су већином Срби, био погођен у кичму, и остао заувек везан за инвалидска колица.
Плавог Рудија више никада није видео, само се сећао.
Можда Руди више и није био жив!
Можда Плави Руди више није био плав!?
Можда је Руди сада на небу и баца бомбе на њега- по Плавог Рудија повољнија варијанта!
Да ли Плави Руди зна да је његов курир, из оног давног доба, сада доле... испод... под наплавином немилосрдних порука Милосрдног Анђела!!!
Зајебано је то!.
Тако пролази време.
...
Са прихватљивом сетом, која је на моменте истина хтела да подивља као Цицварићева виолина, сећао и својих давних, сада веома мистериозних пријатеља:
непобедивог јеленка племића међ инсектима бубон де Кокана и моћног фра Ровца, који беху страх и трепет оне баште над Босутом и сећао се својих другова из тог прохујалог доба, браће близанаца Бруна и Зена, Хрвата, католика, са којима се, због једне плаћене борбе јеленака и његове несмотрене псовке Бога у чика Митином дворишту занавек растао!:
- Јежуш Марија! Јежуш Марија!-
Кричали су близанци као да их деру.
- Јежуш Марија!-
Зајебано је то!
Заправо: То је То.
Од свега Тога, То је највише То! Мораш увек да погодиш праву реч! Исправан поступак да ти је сваки.
Увек!
Покрет, окрет... све увек мора да је по претпостављеној непобитној вољи Мајке Божије... тако некако... уствари баш тако... само тако... или... никако !!!
Биће да је то њихова највећа патња: само је Један зачет од Духа Светог, а тако би Они... сви... да су...
тако је то тужно !!!
Тужно, недоступно.
Зато ово и раде!
Можда је Бруно сада горе на небу и са љубављу расипа експлозивне јеленке по схизматицима!
А ко ће га знати!
Освета!
Бег од пораза!
Шта ли је!
Пенетрација у Мајку Божију.
Кад је могла једном зашто не и увек !!
Ко ће ту солвенцију да сторнира! Који божији књиговођа.
Кад види то море земаљских несолвираних списа, чинова, дићи ће у агонији руке на небу, ка неком другом небу!
Можда у ловцу двоседу лети и Зено са братом...
на задњем је седишту тамо...
па да... ено их... бацају експлозивне јеленке, ровце напуњене семтексом- порукама давног пријатељства, омражене љубави... !
Једном пријатељ- заувек непријатељ, како је то блиско, боље никада ништа... !!!
Како је добра дивна дистанца !
Брум- бум велшмерц !!!
И то је био живот!
Прошло!
Да не поверујеш!
А види ти сад ово!
...
Одјекнуло је, протресло је, близу, недозвољиво близу...
Јосипа Лисац је проклето била у праву: море се пјенило под прозором... небо се рушило над морем...
видео је и Џима Морисона у кући излазећег сунца...
није то била само идеја... тонови, речи... то је увек негде постојало... овде су га зраци излазећег сунца обасјали...
у овој кући... са сетом се сетио Ниша и... девојке у том далеком јужном граду...
на обалама прекрасног Пантелејског мора!!!
И стварно! Како се она, та његова девојка звала!
Заиста!
И Зашто је, за име Бога, из Ниша на север, уопште и био пошао!?
...
Сад гледа у маслинасти строп шатора док напољу свет вибрира и гори.
Пребира по глави успомене, са којим сећањем да оде, а може да оде сваког трена.
Они одозгор се навадили као осе на слатко од купина.
Неметафорично се иде у свет метафора!
Једноставно оде!
Само то и ништа више.
Ништа колосално.
Само оде.
Ето тако. Таква је смрт.
Отишло му се да оде!
Чешка затим леву подлактицу, длаке му се наелектрисале и постројиле увис.
Длаке војника у одбрани отаџбине.
У неко доба на аеродром његове руке слете једна црна мува и уплете се у длакави густиш.
Он пође шаком инстинктивно да је спљеска, али га онај бољи, онај човечнији део њега заустави:
Каква је разлика између тебе и оних зликоваца горе -, помисли
... они одозго хоће тебе да спљескају...
... ти би да спљескаш муву...
... каква је разлика... ти си за Њих мува, за муву си ти Они...
... Дај бре, не буди звер!
... те опрости живот муви и пусти је да се игра.
Безбедно је шеткала Она затим, грејући се и заплићући кроз шуму његове подлактице.
У неко доба, са стропа се, по нити паучине, муњевито сјури један риђи паук величине нокта на малићу и јурну право ка поручниковој новостеченој пријатељици.
Новопечени натовац...
- Е нећеш!- рекао је српски поручник.
Сад ћу да ти јебем маму америчку!
Затим је палцем десне шаке спљескао, уз једно топло, влажно, љигаво шпррррцццц, горепоменутог напасника.
Мува се још неко време шеткала, можда свесна новог пријатељства или несвесна смртних опасности, којима је у кратком временском интервалу била изложена, а затим је одлетела.
Поручник Боривоје Бора Марић је никад више није видео.
ХАН НА ОБАЛИ МОРА
Те лепе вечери раног лета на периферији Ниша, наслоњени на зид Ангропрометове продавнице у улици Кестенова, ћаскали су о којечему.
Са блиског мора долазила је слана свежина, из луке су тулили бродови, чула се вика докера.
Галебови су надлетали парк мареле и густе чемпресовине, спремајући се за починак, док је са пучине лахорио омамљујући мир ноћи.
Причали су о астралима, који су виђани тих месеци, неки су горе на небу висили као лампиони новогодишње јелке, неки су били приземљени у узалудним немуштим покушајима да успоставе контакт са сумњичавим, из много разлога неповерљивим становницима Јужне Србије.
Претпостављало се да астрале у овај убави крај није привукла примамљива туристичка понуда Архипелага Ниш, нити, као бисерје, разасуте пешчане плаже између Куршумлије и Сурдулице, ни снажни заплањски докери чија је вика надјачавала крештање галебова у тучи око бачених гомила сарделе.
...
Упола гласа ишле су приче о Повлену, далекој планини на северу.
Повлен се уздизао ријући врховима небо.
Запремао је средину великог острва окруженог непрелазним гребеном.
Тај је гребен, као зубало остарелог киклопа, резао олујама тучене оловне воде маре Пантелеис.
У густој шикари која је расла на гребену и пећинама испод њега, криле су се укољице, бандити, уротници, хајдуци, луталице, несмајници сваке врсте... одбегли животу.
...
Повлен беше гора бездана, урвина, пећина, шума.
По његовим падинама, као ластавичја гнезда, свијали су се манастири.
Провалије, прогале, честарје, јаруге, пропланци, височине, крили су ашраме, келије, испосничке пећине ушушкане у црногоричним шумама, које беху непресушне испаше за јак шумски мед.
Катедрале и опатије беласале су се над страшним понорима.
Било је читавих предела под светим гајевима и молитвених домова је било и свратишта култова Питака.
По планинским су врхунцима сјајиле цркве боје љубичице, џамије од шафрана, кринолике синагоге, по честарима ружиних и јоргованових шума скривале се групе оданих Замишљеном Пантократору.
Било је антропозофских свратишта у беспутним шумама где се путник намерник могао склонити од олује и злог зубала, напојити и преспавати.
И златних храмова у липовим гајевима и богатим ливадама и коптских склоништа је било по тим недођијама.
Катакомбе тајних редова и мрачних секти премрежавале су корење планине... теозофске су настамбе биле на њиховим улазима и излазима, скривени градови дармаиста делили су свете храстове гајеве обрасле имелом, са пречесто јаросним Друидима.
Било је много џаинистичких свратишта и милосница са перивојима, славолуцима, фонтанама и вртовима, унутрашњим двориштима у којима је растао свети мограњ. Орфичари, елеузинци и неки други, којима ни име не смем да поменем, у мноштву су обитавали по непрегледним шумама питомог кестена и ливадама препуним планинског цвећа, љутића, кисељака, петуније, дуванчице и здравца на јужним падинама велике гора.
Туда су се у ноћима пуног месеца спуштале процесије тајанствених припадника мистичких култова.
Понекад би нестајали у процепима и безданима и тада би се рекло да их је узела тамна жена Роспија и у Тартар однела Плутону, господару његовом...
бездан би се закратко затворио, а над њим би намах израсла поља нара.
Блис
Понекад кад сањаш, понекад кад се пренеш, додирујеш се да провериш стварност, уштинеш се, не верујеш- ћути добро је кажеш!?
Да ли!?
Ниси сигуран!
Изашао си!
Одакле!
Ушао, вратио се!
То си ти.
Тај, што кроз твој живот одлучно корача!?
Гледаш себе како корачаш кроз властити живот!?
Где!?
Седиш под велом, док процесије са бакљама излазе из мора ноћи, крчећи пут кроз твоје снове.
Тада гледаш себе како одлучно корачаш кроз живот, огледајући се у стаклу радњи у мимоходу!
1999
На трен му је дошла наметнута мисао, самостална, упорна ејдетска слика, која се учврсти и он је могао да је прати, да потоне у самопосматрање те мисли, слике на зиду његовог ума: Видео је у плавичастој магли, неко постојање, затим кућице згомилане по брдима, кућице које су се помаљале из те плавичасте магле, видео је јасно... чуо је... знао... сећао се... :
- а сад да се поздравимо-
рекао је официр из плаве магле.
- рат је ушао у последњу фазу- .
- сад су већ извесни атомски удари...
омекшаваће нас тепих бомбардовањем- рекао је
- кренули су да нас поделе по четрдесет четвртој паралели-
- од Тимока, до Дрине !
Од Зајечара, преко Крагујевца, па на Лозницу.
Какав ће то пичвајз да буде...
нова граница, нови рат, мајко моја!!! -
Магла се није разилазила.
Безнађе.
Команда се раздвајала.
Оперативни део ће нестати у потпуној тишину, потонуће у дубљу плаву, у ону измаглицу што се грудвала по доловима испод висова боје индига, и у тоталној тегет конспирацији водиће даље ратне операције.
И заиста, слика показа да половина, замукле колоне, уђе у плаву маглу десне стране визије, друга половина уђе у мастило које беше прекрило леву страну:
враћајући се кући- ...
враћајући се кући- ... .
враћајући се кући-
... запиштала је унутрашња несувислост његовог ума...
Вриштале су разгранате синапсе дендритским корењем...
затим се слика стабилизовала:
... гле!
Види !
Удлазе у подкопине, уривају се у корен планине, у вучје јазбине, у катакомбе од тамнољубичастих магли сачињене, међу немерљиво високе гудуре урањају!
А из гудура је у таласима, као сипино мастило, истицало плаво чудо...
Чин трећи
... По ко зна који пут су уништили макете, а оклоп је, само километар даље, у једном јабукару, био нетакнут.
- Јеси,л Боро вид,о како су прецизно промашили-
Бог их маз,о!
Данас су овде спичкали бар десет милиона долара!-
Раздрагано се смејући, трљао је задовољно шаке, зелене од товатне масти, тенкиста потпуковник Сакан.
...
Те вечери су пошли у инспекцију предњих положаја бригаде.
Први се положај наслања на други, други на трећи, стоти на сто први...
у дубоку ноћ стигоше до последњег положаја.
У лепо уређеном заклону пушкомитраљезац и његов помоћник.
„Здраво момци, како је!
Чуше једно придављено кисело
- Добро!-
И све је било углавном како тако прихватљиво, док овој двојици не рекоше да имају посебну част јер су они, од седам и по хиљада срећника, на бранику последњег положаја бригаде.
„И лево нема више никога од наших?“
запањио се пушкомитраљезац.
„Нема!“
- Како бре нема!
„Па, где су онда наши?“
Шта је лево ако наших нема!
Хајд сад!
Овај се успаничио.
Шта сад да кажеш кад се за овај проблем и ниси припремио, ниси ни знао да постоји.
Ко је и мислио да постоји крај бригаде.
Никад бригаду није схватао као дуж, била је то баш линија...
линијетина еј... чист доказ бесконачности!
Непобедивости, континуитета !!!
А види ти ово!
И сами беху баш изненађени!
Сад импровизуј!
- Тамо лево од вас је минско поље, јел тако... !?-
Поче смирујућа демагогија официра у служби превенције панике,
- и стене које нико не може да пређе!“
„Али, где су бре наши?“
„Па, тамо, од..
и оде рука у неку неодређеност... ка..
тамо, даље иза оних... код Градскова!“
Као да су се нашли пред амбисом где је искорак улево, значио потпуну пропаст.
Градсково је од тог места било далеко добрих тридесет километара.
За овог пушкомитраљесца и његовог помоћника, цео се космос самоће и примордијалног страха сместио у тих тридесет километара миниране таме.
Чин четврти
У рату научиш да спаваш и брзо и густо и дубоко...
и на једно око и са пола мозга. Делфински.
Рат је вода.
Бездан.
Сан то зна.
...
Магла.
Из магле изрони овај што се дере:
О мај гад! О мај гад! О мај гад!
Вришти као да га кољу... Амер, пилот, мајор.
И презива се Мејџор.
Овај је морао да буде оборен.
Шта се бре дрекењаш!
Прихвати то као човек.
Оборен си јебига!
Могло је да буде и другачије,!
Боље ми тебе јебига, него ти јебига нас!
Сад си бар безбедан.
Писаћеш мами јебига једном недељно!
За тебе је рат завршен.
Само да те склонимо од ових наших сељака.
Побио си им неке у селу, да те јебига вилама не разнесу, па да ми после имамо проблема са Вишом Командом...
Идеш јебига на безбедно место...
бићеш размењен...
гледај то са те стране.
...
Ружна метална, унакажена птица, је лагано догоревала уз пуцкетање.
Скинули смо га противградном- рече капетан Мелентијевић,
- да не поверујеш!
...
Велика шума.
Беспрекидна ситна киша.
Кота 903.
У шатору...
Отресају водени прах са маскирних униформи.
Хладно је на тој висини.
Крај априла деведесет девете.
Вештичја година.
Запалише по цигар дувана.
Поче прича, уз причу иде ракија. Добра, јака...
донео заставник, спремио за свадбу синовљеву.
Испод прага закопао кад се син родио... стара двадесет година...
ископао кад рат почео...
попиће ракију...
шта се све до свадбе може десити!
Ихај!
Живи!
Весели се!
Скитско наслеђе!
Ако преживи... !
Чуј!
Ако!
Донеће на свадбу вињак...
Рубинов, онај са пет звездица...
- Јел су чуо – рече заставник, искапивши трећу за редом...
- да термовизијка напипа кад се запали више од шест цигара...
одједном. Тако спржили Чимија и ону петорицу.
После забранили пушење. Које срање!!!
Може највише тројица одједном...
И тако потрошише неко време.
Одједном удари страшан пљусак.
Тукло је неколико минута.
Крупне капи, кров да пробију.
- Која киша!? – рече Бора.
Заставник се насмеја.
- Каква киша!
Гусеница бре!-
...
Те године, тог априла, ако бомбе и ракете не урачунаш, прво су их помориле гусенице...
милијарде њих, падале су са грана, одасвуд као киша.
Четвртина бригаде је добила алергијске осипе.
Гусенице су биле горе од напада Алијансе.
Кад падне за врат!
Грозно!
Алергије, осипи, оједи.
Гусенице су неколико недеља касније смениле буве.
Запатиле се у једва просушеној слами бившег казамата из турског доба са зидовима дебелим девет метара...
ту накратко склонили јединице од предатора.
... прошле буве...
средином маја измилиле хорде змија... поскоци, шарке, смукови...
до тад није ни знао колико их врста има...
Није било шатора чији улаз нису красиле коже одраних отровница.
Што више њих то је шатор био цењенији.
Четврти помор беху пауци.
Измилели у небројаном мноштву из подземних јазбина, из бомбама разореног подземља...
Чин пети
Враћали су се из инспекције предњих положаја.
Уђоше у један редак, млад брезик...
Прва ракета је ударила неких осам стотина метара од њих на доста неодређеном месту.
Пилот пипа, тражи !
Десетак војника из пратећег вода залегоше, залепише се за земљу.
Њих двојица, због бољег осматрања, скочише иза дебала бреза...
У то, развали друга иза њих...
- ... толике књиге написане !... -
виче надјачавајући тутњаву ударног таласа Боривоје
- ... толика памет!...
Данте, Гете, Достојевски, Иго, Џојс...
мислио си да ће... !
А гледај ти сад ово!!!-
- исто би било и да нико никад није научио да пише-
одвикну Милета
- проклети смо...
то је!
Сви смо проклети!
Сад је ред на нас дошао...
сутра ће њихов...
курац смо сви од Адама и Еве постали!!!
Хоћеш да кажеш да су ми она говна горе браћа и сестре!?
...
Противавионци почеше са дејством и звук мотора се ури дубље у небо...
Одлазећи фантом испали још једну ракету, која, као и претходне, не нанесе штету.
Кад су се враћали назад, видеше да је дуб Записа погођен.
Разнела га једна од оних ракета.
Убила дрво.
Храст.
Људи из тог краја, су рекли да га је засадио Ђурађ Бранковић.
Од старине је био Запис- свето дрво.
Тло око погинулог храста беше спржено, пуно угљенисаних цепки, скврченог лишћа, нагорелих и спржених записа.
Чин шести, зван и кратки
Беше то спаран и прашњав и у свему неуспешан дан.
Пред кишу.
У правилним размацима од једне до две секунде, падале су томахавке и превртале свет под собом...
- ето, тако изгледа пакао-
- ... нико ту не тражи Беатриче, Ленку Дунђерски... ни на памет не пада Лаура... -
Пакао зна да потраје, посебно због оне познате чињенице из психологије времена: кад је лоше, крене по злу, кад се бол јави, кад страх кљује као загнојени трн у пети, тад се секунде одуже, нису више округле, пре личе на кобасицу, љуту, затровану... цијанотично киселог укуса су тад секунде, сажежу као огањ који и јесу:
- Ах колико ми мало недостаје-
очајнички је пребирао мислима, јурећи дивљим галопом, жутим пољанама унутрашњости лобање...
недостаје ми... простор...
десет секунди...
Највише!-
...
Тешке борбе су вођене за Дом за незбринуту женску децу и семениште кармелићанског женског реда. Некада убаво уређени, светлом прозрачен хол са телевизором, прелазио је из руке у руку.
Кад је телевизор у ко зна ком преузимању на крају испао и са треском пао на под размрскавши се сасвим, престала је грмљавина одасвуд, престала је пуцњава, дим се у реверзибилном, невероватном процесу вратио у оџаке, гранате у топове, паста за зубе у тубе, старост се улила у млада тела, хард рок се утонио у буги вуги и ча- ча- ча.
Па зар је само то требало! У неверици су се питали закрвљени са обе стране, са свих страна! Да, беше то невероватно, али стохастичко је чудо деловало.
Нико никада није испробао такву могућност.
И то је био крај тог доба са свим почецима, експозицијама и завршним чиновима, са долазећом претњом, бестидним уништавањем и металним сандуцима са загарављеним стаклом као крешчендом.
Да су раније измислили тај телевизор, ратови никада и не би започињали.
Да су га раније разбили и ови би се ратови пре окончали.
Некако.
Хм !
Кокакалипса.
Из рукописа чланова Групе ЗАВЕТИНЕ Запис (Примљено у фебруарау 2014)
ЛеЗ 0004853
Page updated
Google Sites
Report abuse