Фрагменти

Bosnjak , 16. jan. 2014.

МИРОСЛАВЕ !

Кад год, било ко, помисли било шта у вези било какве гордости, нек погледа Бурлаке са Волге, ону теглећу патњу узвишених људи у онтолошки тужну гротеску претворених, и тад са једне стране, у мигу схвати Октобарску револуцију у њеном фундаменту, а са друге, мора-нужно да кротко погне главу пред Шаљапиновим басом и Рјепиновим кистом.

Ах та руска душа и та њена космичка колосалност !

Та очуваност кроз све патње, то стално додавање све узвишенијег и узвишенијег вишка значења, тај договор са историјом да из патње израста бољи људски род.

Ух човече која тектонска колосалност...

све: и мајчица Волга и бурлаци и бас над водама и васионом и чежњиво светло недосегнуте и недоречене слободе над бродом и Волгом и композиција !!!

То је опус вечности.

Тај вишак значења који измиче сваком тумачењу, свакој когницији, сваком опажању, осећају и осећању.

То што припада вишим недохватима, метафизици и будућности...музика, слика, глас...то је ваљда Бог сам.

Богови те давни наших предака, за овај подарок, благословили, а и Овај Бог, који је постао наш, хајде и њега да не заборавимо: широке смо ми душе...сви су они Наши.

Поздрављам Те

Ст.Еван

***

26. јануар 2014.

Коначно снег. У Политици прича Б. Радуловића „Дивојарац“

***

ИЗ интервјуа: Петар Живадиновић

Какв је наш народ?

Последњих 20 година прилично је заглупљен. Пуно је рупа у знањима. Народ није крив. Он је жртва система. Криви су уредници на телевизијама, новинари...

Читава културна јавност је одговорна за то што нас ментално гуши као, као кад пукне канализација. И то као да нико не може да заустави. Ја радим против такве струје. То није лако, али свако, бира свој пут.

Vujica , 27. јан. 2014.

To Me

Today at 12:19 AM

Светосавски поздрав рабу Мирославу у Ниш!

Прочитах, узгред, поново Записе Поражена снага од 21.3. 2013. и Списатељи и књиге у недоба. Актуелност им не пролази, читају се као први пут. Непарних сати убија вољу за писањем, парних сати подстиче списатељски гнев, шта ли.

Прича УМЕТНИЦИ је толико животна и потресна, да човека може и у сну прогонити. Нешто од тога сам наслутио у Г. Милановцу једне године. Ова ме твоја проза оснажује у уверењу да никад не помислим и не изустим да сам песник, да избегавам учешће на књижевним вечерима и да никад не поднесем захтев за чланство у књижевним удружењима.

Пријатељски,

Вујица

***

уторак, 04. фебруар 2014.

LJUDOŽDERSTVO, i danas

Иако многи мисле да је људождерство искорењено, то није

тачно, јер и данас у свету постоји још много места на којима живе

племена канибала.

Црна магија

Једно од њих је југоисточна Папуа Нова Гвинеја, где живи племе

Короваи, чији припадници топли мозак врачева сматрају посебном

посластицом. Када би умро неки члан племена, увек се претпостављало да

је то због деловања црне магије, а не због природне смрти. Због тога је

требало наћи члана племена у којем се налази зли дух, убити га и појести

како би се спасили остали.

Северноиндијско хинду племе Агори тврди да једе само „волонтере“ који

донирају своје тело. Чланови индијске националне ТВ куће пре неколико

година радили су документарац о овом племену те су их снимили како се

госте распадајућим телом које је плутало у реци Ганг. Људе једу зашто

што сматрају да ће их то спасити старења.

Пре процвата туризма Фиџи је био познат и под називом канибалска

острва. Али, још нису успели све уверити да су одустали од те традиције.

Јели су само припаднике противничких племена. Једном када су победили

суседно племе, жртве су раскомадали и пекли на отвореној ватри па би се

цело племе гостило у славу победе.

Припадници бразилског племена Вари били су познати по свом обичају

који је у већинском делу укључивао канибализам. Почетком 2012. године у

Бразилу се појавила секта која је тврдила да су следбеници божанства

које им је рекло да блудне жене морају претворити у посластице.

Последњи случај канибализма у Конгу догодио се 2012. године. Много

више случајева канибализма догађало се за време Грађанског рата који је

харао Конгом од 1999. до 2003. године.

Желе бесмртност

Главни специјалитет било је људско срце које се справљало са

специјалним зачинским биљем. Сматрали су да ће, ако поједу срце

непријатеља, постати неустрашиви и бесмртни.

Јетра непријатеља

И у Камбоџи је забележен канибализам, а тамошњи ратници јели су јетру

својих непријатеља. Осим тога, многи људи у селима и градовима под

контролом Црвених Кмера јели су људе јер су били гладни, а храна је била

строго контролисана. Сваки цивил који је био ухваћен у канибализму био

је смакнут на лицу места, без суђења.

Сиријски канибал

Током рата у Сирији појавио се снимак терористе који једе месо

убијеног војника регуларне војске. Убрзо се појавио и снимак тела

канибала који је убијен неколико дана, пошто је јео свог убијеног

непријатеља.

Извор: Правда, Аваз

A. L.

To Me

Feb 5 at 6:01 PM

Postovani gospodine Todorovicu,

ja sam Vam odgovorio i nije mi jasno kako niste dobili odgovor.

U odgovoru sam napisao da cemo Vas prikaz knjige Mice Cvijetica objaviti u

prvom ovogodisnjem broju (jer je iz 2012.godine pa bi cekanje otezavalo

situaciju), a izbor iz Vase poezije u drugom ili trecem ovogodisnjem broju

srdacan pozdrav i zelja da cemo i dalje saradjivati

A. L.

А. A.

To Me

Feb 4 at 1:42 PM

Драги пријатељу,

Обрадовало ме је јутрос ово обиље: твоје две збирке песама, и "дебељушкасти", али књижевно-критичко-есејистички богат и занимљив садржај Unus mundus-a. Лепо је било видети и прочитати и твој осврт на мој роман, али и друге твоје текстове о другим књигама. Занимљиво пише (пратим га одраније, сукцесивно, додуше) Стеван Бошњак. Човек са много дарова. Поздрави га много.

Читаћу твоје књиге Шум и лахор и Светиња. А не занемарујем ни Шум и крила. Свакако да ћу написати поговор, с радошћу. Има ли какав временски рок у вези с овим? Да ли си ти штампао Ветар понад гора, с мојим текстом, као самосталну збирку, или је то још увек само електронско издање? Свакако бих волео да имам ту твоју књигу која спада међу твоје најбоље (од онога што сам досад читао) а можда је и најбоља.

Свраћаш ли у Културни центар? Како је тамо? Разведрава ли (им) се финансијска ситуација?! Поздрави Лидију и Бојану, директорицу.

С радошћу очћекујем први број часописа Исток. Ти си у уредништву, је ли тако?

Ја у три-четири бразде орем, ујутро,(рукописаније) а после подне и увече, читам.

Са одушевљењем читам Лукићеве Заветине и Јагличићев превод скупине савремених руских песника. То је велики (компаративни) посао, од непроцењиве вредности за нашу књижевност и културу, и обострано (српско-руско) самоспознавање и пријатељство (рођаштво) по крви и духу. Треба свесрдно честитати Јагличићу на овом духовном подвигу.

Братски,

Твој А.

***

Лао-це

Попусти да би остао цео,

Савиј се да би се исправио,

Испразни се да би се испунио,

Истроши се да би се обновио,

Ко има мало имаће више,

Ко има пуно пометен је.

Отуда мудрац грли Једно

Њиме одмерава све под небом.

Он се не показује, а свуда је виђен.

Он се не доказује, а истиче се.

Он се не хвали, а верује му се.

Он се не намеће, а дуго траје.

Он се не надмеће и нико се с њим не може надметати.

Стара изрека: "Попусти да би остао цео", није празна -

Јер, истинска целовитост постиже се враћањем (таоу).

(Тао те ђинг. XXII)

***

"Тајна човјечјег живота није у томе да само живи, већ у томе зашто живи." Ф.М.Достојевски

***

"Шта је слава? Сјајна закрпа на трошној одећи песника?"

Александар Сергеевич Пушкин

Kratko, 11. 03. 2014.

Dragana Bosnjak

To Me

Today at 11:23 AM

Miroslave !

Bogočovek

mora da radi nešto

Uzvišeno

Epsko.

A ne postoji uzvišenija

Stvar od borbe

Protiv Zla.

St.Evan, slušajući R.Majlsa, My Dreams

11.3.2014. u 11,15 u Nišu

Одговор на рођен-дан-ску честитку

***

11 март 204.

Хвала Ти, јеванђеље,

из књиге срца и душе

која се однедав-но

зове Део мога крика

Адам

Nada Petrović

Jednom je Veljko Ladjevac napisao pesmu koja u meni još uvek traje...

A ONI JEDVA DOČEKALI

Što visi kapija? Gde vam je ograda? Što je crep kriv?

Dokle je vaše? Ima li išta vaše?

Što je podrum prazan? Što su burad suva?

Što je paučina na ikoni?

Što nije okrečeno?

Gde mi je slika sa zanata? Gde je očeva slika iz armije?

Gde vam je kućno drvo? Kad ga pre odsekoste?

Gde je čuvarkuća?

Gde je ljuljaška?

Ko je zatrpao bunar?

Što hleb ne pečete?

Što se ne izuvate kad ulazite?

Što vam miševi trče po tavanu?

Što šurujete sa onima, da im ime ne pominjem?

Jeste li zaboravili šta su nam učinili?

Da idete na groblje ne bi zaboravili!

Što do kasno spavate?

Kako uopšte spavate kad ste takvi?

S kim vam žene spavaju?

Gde vam deca spavaju?

Da l' vam deca gladna spavaju?

Znate li rod bar do trećeg kolena?

Znate li gde smo puške zakopali?

Što se ne krstite pre večere?

Gde je ona moja jabuka?

Što ste se omusili i samo ćutite?

Odgovarajte!

Ali deda,

ti si juče umro.

Vrati se i lezi.

Smeje nam se svet.

(Autor: Veljko Lađevac)

***

- Кажете да људи данас имају све мање времена за читање, уметност, поезију. Да ли поезија треба сама да се преображава, у складу са таквим променама у друштву, или да остане верна сама себи?

Ако игноршемо чињеницу да поезују стварају одређене личности, поезија је глас у општем друштвеном дијалогу. Ако би се поезија подредила правилима забаве , нбила би убијена. Због тога што је уметност одувек била побуњеничка на неки начин, чак и најбезначајнији поеткси глас ствара нову стварност, алтернативну реалност, нешто што раније није пшостојало. У том смислу, реч је о малој револуцији. Песници и уметници непријатељи су владајуће класе, а субвезивно је терати људеда мисле.

Амир Ор(марина Вулићевић, Политика, 14. март 2014.

***

Anđelko Anušić

To Me

Mar 16 at 6:38 PM

Драги пријатељу,

Нека те овај вечерњи јавак затекне надахнутог, песмотворног. Над артијом, јуначким повојем, у невитешка времена. Над страницом књиге засутоњеним, а заруђеним, зајутреним, као у Трешњевици. Понад Трешњевице, највисочијег места на Земљи, одакле пуцају васионски, космички видици и светови.

Ближи се 20. март, кад ће ти се завичај представити у новом калеидоскопу, као увек што се пројављује, у сваком нашем сусрету и сретању с њим. Ја сам протекле седмице биваковао на Фрушкој, и имао неописива, непоновљива сретања са травама и биљем, пупољем и птицама. Није случајно што је Творац наш милостиви, свет стварао (и створио) баш у марту, и нама подарио Осми дан да и ми саучествујемо у том великом стваралачком делу љубави.

Па, нека ти буде благодатан тај Осми дан, драги пријатељу!

Хоће ли ускоро часописи нишки ући у светли Божји дан?

Пријатељски,

Анђелко

Власта Младеновић

To Me

Today at 7:19 PM

Хвала Ти сабрате песнички и пријатељу, МироСлаве и ја Теби желим свако добро и да више будемо у дослуху, у овом обесправљеном, обезвређеном и обесмишљеном времену, обездуховљеном и обезбоженом. У оваквом времену падају све маске и показује се да поезија и дух једино имају смисла. Будимо људи, иако смо Срби - што би рекао наш почивши Патријарх Павле. Будимо заједно у злу и добру.

Такође, на многаја љета,

са истока поета,

Твој Пријатељ увек,

Власта Младеновић

19.mart 2014. D. Vrhovec

Duska Vrhovec

Драги Мирославе, не знам твоје координате јер си поетски путник непрестано, али овом приликом желим да те обавестим о једном догађају и, истовремено, да те позовем да нам се придружиш, ако ти је то могуће. Наиме, 21. марта, у петак, у 17 сати, на Ташмајдану, код споменика Десанки Максимовић, обележевамо Светски дан поезије. Учествују наши песници, без обзира у којем су књижевном Удружењу. Свако чита по једну песму и публици поклања једну кнјигу. Дакле, ако си тог дана у Београду или можеш бити, позивамо те. Програм водимо Душко Новаковић и ја. Биће песника и из других градова. Нажалост, то ти је већ познато, удружење нема могућности да финансира долазак, али моје је да те са састринском и поетском сродношћу обавестим и да те од срца позовем. Свако добро, брате песниче. Душка

***

Драга Поетесо, и "зов завичаја" и мука сеоског живота на који сам принуђен. Писах о томе, више текстова је штампано у Политици. Укуцај-те: Мирослав Тодоровић: Малина и друге јади; Берачи малина; Пусто и глуво...Ускоро ће о томе и књига која ће све те текстове прикупити. А за друге прилике морамо се сами побринути. Са жељом да Ти све буде у знаку Песме и Живота, од срца МиОСлав

Duska,

Sve sam to u Politici citala... Takvi smo kakvi smo, a shodno tome i zivot nam je takav. Nasa voljena Srbija je daleko od onoga sto bi trebalo da bude, a nama, ovakvima, ostaje jedino da se uzdamo u Boga i u srecu, i da ucinimo sto sami mozemo. Kako rece vladika Nikolaj, da uzidamo svako svoju ciglu... Svako dobro, tebi i tvojima, dragi Miroslave.

***

To Dragana Bosnjak , 4. april 2014.

Today at 7:45 AM

Драги Стеван-УСЕ, срдачан поздрав, ариљски. Петкарски. Петком сам у Ариљу, отуда ово петкарски. И не дај се злим снагама које нас притискају него обелодањуј УНУС, Врата...

МирОСлав

Today at 8:31 AM

Ма давали се ми не давали, драги Мирославе, Достојевски, Ниче, Шопенхауер и Кафка су били у праву.

Неваљашан је човек по себи.

Зло.

Ко коров је.

Ниче само, ни не заливаш га, а свукуд !!!

Што се УМ-а тиче, чекам тендер, па онда у штампу...али то му је то...већ ми се помало смучило...толики труд...толика мука...а...!!!

Поздрављам Те

Стеван

***

„Поезија је и уметност и филозофија и књижевни род и појам лепог и духовн комуникација. Поезија је антена за успостављање веза са васионом, прошлошћу и будућношћу. Тесла је своје једначине из физике решавао уз помоћ поезије и стихова. У Кини постоји факултети за алтернативно изучавање медицине на којимасе прве три године изућава само поезија. Порука је:научимо да читамо поезију. Биће нам боље.“ ( П. Пајић)

***

Иксан је опасан.

***

Поезија,, неодвојива од времена и постојања, живи у души сваког човека.Најмање битна је форма у којој ће опстати и преживети.Можда ће опет доспети на пећинске зидове . Да јој и крај буде тамо где јој је био почетак. Најважније је и тамо неко да је нађе.

М. Бећковић

***

ИСЦВЕТА ЗасЈА

Из црнила убогог

Јави са и Он

27. 03. 2014.

***

ПОСЕЧЕНО дрво –

Слушам ломљаву

У мени како јечи

***

ПЕЈЗАЖ небески

Испунише облаци.

Ветар слику мења.

***

КАПИ кише

Шуми лишће

То небо шапуће

***

ОДСЈАЈ сечива

На зиду сенка

Светли рана

***

МИСАО видика

У пејзажу даљине

Исконска тишина

***

ЦВЕТНЕ латице

Са тичијим цвркутом.

Мотрим стихом.

***

16. 17. 04. 2014.

Сивило неба. Сива тишина брда. Магла. Оглашава се кукаквица. Чујем из крошње јабуке ку-ку. И тичији цвркут засветлуца из у цвету трешње. Хуји ветар. Под крошњу смреке, на сувоту слеће кос и косицца. Чепркају. Онај Елиотов стих да је април најсвирепији месец живи међу овим брдима. Ложим ватру. Пламичак с луча прихвати љушчица затитра између сложених иверака, засја, оживи пламен. Привија се уз комаде дрвета, обгрљава га, пали. Разгорева се ватра, дим извија. Мотрим разгоревање ватре слутим да ћу о томе написати и песму. Aли из те песме мора да се чујеватра, виде људи око ватре, чује прича о времену, из дима што се вија понад куће. Поручује да сам у кући. Коме. Брдима, птицама? Све је утихло. Н на околним брдима не дими понад кућа. Седим, слушам како пуцкета пламен, Из шпорета се осећа мирис печеног кромпира. Почиње киша. Ромори. Гракће гавран:

***

ИЗ сивила гавран

Ватра у пећи...

Стигоше сећања

***

У сумрак поче снег. На ТВ извештај о снегом прекривеним селима ивањичког краја. Под снегом прекривени поломљени малињаци и воћњаци. Стоји старац у снегом затрпаном малињаку. Без гласа јеца, немоћан шири руке. Каже, пао кад му време није. Има 75 љета ово никада није било. Ни слутио нисам да ћу сутра када осване исто тако стајати у мом малом малињаку. Веје, већ се бели, снег прекрио траву, бели се зелени рукопис траве, задржао влажан снег на грана, повијају се ломе. Јутро 17 априла мотрим све је прекривено белим покровом. И тишином. Из сивила гракће гавран. Све се бели, под белим црни. „Белино, црни разговору“ јави ми се стих Т. Мијовића. Магла све заклонила, снег повио гране смрака до земље их повио. У малињаку снегом поломљене родне гранчице тужно висе са стабљика. Смрзле откинуте леже у снегу. Снег поломио крошњу вишње. Отресам снег са стабљика, као да живне стабљика ослобођена терета, мукло јекне снег који падне. Дознајем да су људи свуноћ дежурали у малињацима, отресали снег, али, како стићи, како спасити, на једној страни отресаш, друга се под снегом ломи. Да си тица стићи не можеш, мотриш немоћан и сада знаш да понад свега стоји нека сила. Има Нешто, не знамо шта је, а то зовемо Бог, казивала је баба Радунка.

***

ПОД снежним руно

Повиле се стабљике-

Ћутећи разговарамо

***

ПОД теретом снега

крошња више сломљена

На мене пала

***

Из шуме допире ломљава грана. Ломе се под теретом снега. Јечи. Јек, вапај полољених грана из магле жацне ме у само срце. Чујем, крши се, мукло јекне. Утиша. Сломљена грана заједно са негом бупне у снег на земљи. Чује се страшна музика ломљена грана из шуме коју зовемо Јагодњак. Из магле допире. Гавран гракће. Југо је снег се топи, ломе се гране, крошње, немоћан мотрим и слушам те страшне звуке, јауке поломљених грана...

Из крошње крушке веверица преко снега попе се на моју скулптуру, коју сам пре неколико година од крошње поломљене јабуке искресао и поставио у воћњаку. Личи на животињу, стоји са погледом на брдо. До ње сам засадио јоргован, расцветао се. Заста веверица и отрча у крошњу смреке. Оглашава се тичији цвркут. И тишина што притиска белином снега у невреме.

***

ИЗ снежне црнине

У себи чујем: јече

Сломљене гране.

***

Магла заклања видик. И небо сиво налегло на брда.

И небо сиво налегло на брда. Мутна је слика пејзажа.

Зелено и сиво под белим. И тишина. Каква је ово тишина што притиска? И дави. Вести јављају да су у ивањичком крају уништени малињацви:

Očaj Sneg desetkovao malinjake u okolini Ivanjice

Malinari plaču. Propala je godina za ljude koji žive od malina…

Опрезнији, осигурали малињако до града, ко је могао помислити на снег.

Ветар размакне маглену завесу, и на позорници пејзаж беле слике за зеленилом шума.

Ниоткуд гласа. Само магла. Тишина. Глувило, све се свило и слило у ћутање. Није ли ова непогода порука што опомиње. Иза маглене завесе моје око види брда и зеленило шума. Чује се гавран. Његово грактање је цртеж што на магленој белини исписује овај запис.

Пуцкета ватра, кроз прозор видим само сивило. Прелиставам, поново читам, песничку збирку Ранка Павловића „Зрна“. Завршна песма, као и цела књига, већ данима одзвања у мени, отвара она тајна врата песме, и њеног смисла, која се само позванима отварају а казују коме се песник обраћа?

Ранко Павловић

ПЕСМА НА КРАЈУ

Кад ме нешто тишти,ја кажем

Себи: то песма негде почиње

Новица Тадић

Ти, који читаш последњу пјесму

У овој књизи, сада ме гледаш разголићеног.

Пред тобом ништа нисам затајио.

О мени знаш и оно што сам о себи не знам.

Сад када лаган пред тобом стојим

Погледа упереног у ножне прсте,

Ни душу више не могу да ти отворим,

Јер и њу сам у стиховима разголитио.

И миран сам, блажено миран,

ни пред тобом ни пред собом

више немам шта да тајим, осим,

можда, да сад смо блиски, веома блиски,

да једно можемо бити, штиоче мој.

11. 1. 2013.

Наслов (могућ) за приказ: Отварање душе. 71 песма збирке Зрна, 71 година песниковог живота. О томе може да се напише осврт. Ранко Павловић је стиховима разголитио душу, суочио са песмом и собом, са земаљском страном нестајања и ишчезавања, метафизиком свега која бди и над овом збирком постања и нестајања. Умствено, дубље од слутње, кроз лично и конкретизовано песник је поверио поезији стање своје душе и ума у којој се находи сржна одредница његове поезије….Шта је поезија? Отварање душе.

18. 04. 2014.

Свуноћ киша. Јутро, сиво, туробно. Облаци магле између брда…У Ариљу иако је Велики петак мало света. На пијаци је само онај кога је ту нужда довела. Сипи хладна киша. У продавици хемије малинар из Горобиља. Повратник у завичај. Шта да ради с пензијом у граду? Купујем препарта талстер. Све је то исто, само што му називе мењају, цену повећавају. Данас су паре све. Живот и здравље. Новац је најјача партија на свету, казивао је Кошанин. Говорио је како ћемо Косово пушкама бранити давне 1983. на градилишту у Подујеву. Позвали га наши на „информативни разговор“ избубецали што је тековине дирнуо, што ту зеницу ока, наше братство и јединство напада, ућутао и није више о томе говорио. Убрзо је и отишао с овога свет, кажу да је и онај „разговор“ томе помогао…

Сипи, лије. У цркви Св.Ахилије десетак верника. Човек који чита испред олтара из Јеванђеља обучен у јакну и фармерке. Погледом поздравим арханђела Гаврила, Плавог анђела и изађем на кишу.

Враћам се у село. Киша не престаје. Заложим ватру и уз пуцкетање бележим утиске о збирци „ЗРНА“ Р. Павловића. Стваралац који се исказује у више токова ( поезија, проза, драма, књижевност за децу, критика, есејистика) огласио се збирком песама Зрна…

С крова капље, је ли то музика неба? Из магле гавран. Кроз прозор мотрим како кос стоји на сувој грани крушке, мотри и он видик. Одлете.

***

СИВИЛО дана

Из магле гавран

Стара прича Пламен

***

ШУМ крила

Уздах анђела у

крошњи липе

***

Политка, 18. април 2014. У рубрици Међу нама „Апел за очување „Просвете“...Удружење књижевника Србије позива све који могу да помогну да се Београду и Београђанима, да се Србији и грађанима Србије врате књижаре и издавачка предузећа отета и опљачкана у тајкунским и „буразерским“ приватизацијама... За Удружење књижевника Србије, Рдомир Андрић, председник, Београд

***

...тајкунскими буразерским, тако пише Р. А. који зна да у Србији све по том принципу живи и дише.

И да изван тога нема опстанка, онај принцип ја теби ти мени је превазиђен сада су господари нови поседници који су се обогатили на несрећи и беди других...Било би часно када би Р. А. проговорио како су се делиле Националне пензије, додељивале Награде, по којим везама и заслугама? И буразерским законима...?

19. 04. 2014.

Киша. Сивило. Ложим ватру. Ситно иверје лизне пламичак шибице, ухвати се за комадић луча, залелуја и одржи. Мотрим како се шири, расте пламен, све је животније и веселије. Чујем кукавицу. Уз стабло липе веверица. Ослушкује. Идем на Дивљаку да по мојој лишој навици купим штампу. У „Блицу“ додатак, поезија: шилер и Хајне. На Дивљаци, изван куће је само нај ко мора. Враћам се, завеса магле законила Малич. Назире се само сенка планине. Док доручкујем у кући на праг слеће сеница. Огласи се. Научила да је за столом под смреком чекају мрвице хлеба. Излазим и у траву бацим мрвице. Ево је, оклашава се, скакуће. У све мутно и сиво. Мутно и у мени. Однесем на стену да бацим отпатке и узвикнем : Е- хе- хеј! Од Раковића уморан одјек ееееј. Изгуби се у шумору лишћа, музици кише. Оздо допире жубор надошле ријеке. Све је то музика за коју нема земаљских речи. Слушам... Мом узвику из магле одазва се пас. Залаја из Корита. У сивилу видим: лети врана. Гракће. Не успевам да је фотографишем.

Неста у сивилу...

***

И з Хајнеа (1797 – 1856)

Само нам срдна бол измами сузу, и свако заправо плаче због себе.

Зло се јавља тамо где неам више љубави. И поезије, дописујем на Васкрс 2014.

Бог ће ми опростити, то му је посао.

***

ПОД белином

Зеленило пролећа

Почива црно

***

ЗЕЛЕНИЛО пролећа

Под камен белином

Тишина стихова

***

ПОД снегом чујем

Дрхте пролећне боје

Бела тишина

***

ЧЕДНА белина

Пахуља с неба

Крши рацветале гране

***

БЕЛИ покров

Светли белина понад

Црнила без даха

***

СТРЕСАМ снег

Са поломљених грана

Уздах оног шума

***

Киша не престаје. Сивило се ослонило на брда у магли. У „Политици“ 19. 20. април интервју са Милосавом Тешићем. „Жито и Жичу спајају светло и тама“. Последња реченица коју и врапци којих више нема знају: „Уз све ово, ми смо народ у нестајању“. Изађите из београдског казамата и видећете колико је Србија убога, у коров зарасла. Искључите телевизоре, отворите очи и видећете да је све отишло у, како то каже чича Гаврило, у хелаћ. И тако до последњег Србина који ће се наћи у бункеру пустог солитера и рече ми смо нестали али неће имати ко да га чује.

***

Академик Милосав Тешић каже:

Ако се потпуно заборавимо, а други се већ својски труде да испадне како то ми заиста искрено желимо, онда са очувањем части нећемо имати ни најмање проблема: јер нећемо ни знати шта је та реч значила и подразумевала . Зашто бисмо онда чували нешто што заправо не постоји. Десиће се то да ћемо се у општем бешчашћу осећати, на неки несхватљиво другачији начин, веома часно и поносно. Држање до ове пређашње части биће сведено на изгубљеног, заблуделог и смешног појединца. Можда би нас, ако то није касно, стварање општег и разумног, али и свеобавезујућег, националног прогама могло извући из канџи које нас не посустајући стежу са свих страна.

***

Киша. Читам са екрана, са интернета преузете, Лукићеве Заветине, 3. април 2014. Обрадују ме стихови В. Јагличића, песника који није био жртва посмодернистичког склањања у празнословље оно што је поезију оставило без читаоца које је здушно идеологија подржала. Само се у општем расулу, у времену деструкције могао појавити постмодернизам. Паразитизам, како га је крстио Живојин Павловић. Издавајам за моје Листове на ветру песму:

Пролазник

Сваког јутра пијац шири раље плахе,

избљује на асфалт нове сиромахе.

Нуде дрангулије на засраној клупи -

кад већ нико неће њих саме да купи.

Ил је у прашини прострта мушема:

свак изнео вишак оног чега нема.

На сретање вечно вековима младим,

шта би још требало, жртвом, да урадим?

Да, до гола скинут, обуставим битку,

све да раздам, па у Лепеницу - плитку.

Или да закључим испразно, вечније:

да пропаст поприма лице човечије.

Док птице саблазан у стрном шумарку

надлећу - пад људски у централном парку:

уз једину милост, хватану у лету -

не учествовати у оваквом свету.

____________

Док птице саблазан - парк, као и у свим нашим

градовима, служи и за проституцију.

Одломак