Сећање на Беле вране

...Једном у дечаштву, можда шесдесетих, у Звижду, чини ми се с пролећа (јер кад склопим очи и покушам поново све да замислим, укаже ми се пусто поље преко железничке пруге, испод места у коме сам рођен), видео сам белу врану, једну једину. Зачуо сам високо у небу неко крештање, биле су то стотине врана, а придолазиле су им у помоћ и нове са околних брда : вране су кружиле око неке беле птице у висини, устремљивале се на њу, као на копца. Чинило ми се да се чуо звук кад је лупе крилима. Чобани и свињари, старији сеоски момци који су такође пратили на крају села тај птичији окршај рекоше да вране нападају "белу врану". Бела птица је одступала постепено, бранила се. Битка птица у небу померала се према ободима брегова на североистоку.

Десетак црних врана непрестано је нападало белу врану, а стотине су кружиле у луку и грактале. Неке друге црне вране кружиле су у још већим концентричним круговима - крештале, дозивале многе друге вране. И зачудо, те многе друге црне вране инстиктивно су се одазивале и летеле су у јатима према окршају у току. Хиљаде црних врана после извесног времена нестало је иза високих обода североисточних брегова, гонећи белу врану. - Зашто је гоне? вероватно сам упитао неког старијег момка. "Вране гоне смрдиврану, белу врану". То није био прави одговор.

А какав је исход био тог окршаја између хиљаде црних и само једне беле вране?

Скоро да сам заборавио на тај чудни догађај.

Вране ме буде скоро сваког јутра, прелећући преко Лабудовог брда : лете из средишта Београда, или из раковичких шума према југу. У Мишљеновцу, месту у којем сам рођен, месна црква подигнута је на једном брежуљку на улазу у село, изнад железничке пруге и пута за Мајданпек и Зајечар. Брежуљак је временом обрастао густом багремовом шумом, на коју пред ноћ падају безбројна јата врана. Село више није онакво каквим га памтим ; угасило се стотинак кућа. Смањио се број мештана. Чини се све је више црних врана, што је мање људи ; као да их привлаче полуопустела наша села?

Волим предвечерја у Мишљеновцу, обично их проводим у шетњама, обилазећи ближе делове имања мојих родитеља, оне надомак села. Не једном, више пута сам пред ноћ гледао, последњих неколико година, падање безбројних врана на врхове багремова око месне цркве. Чинило се да има више црних врана него лишћа! Летеле су и ноћу, долећући уз Пек, или преко брегова који одвајају Поморавље и Стиг од Звижда. Зашто су баш тај простор, порту и багремове иза цркве, изабрале као место за свој конак? Је ли то неки знак, знамење? Јесу ли ту најсигурније од узнемиривања људи?

Гимназију сам започео у Пожаревцу, али наставио сам је у истуреном одељењу пожаревачке гимназије у Кучеву; за неколико година истурена одељења прерасла су у самосталну гимназију "Бранко Радичевић". Писао сам песме и романе, које никада нисам објавио, већ као гимназијалац, па ме у гимназији - ваљда зато што сам био једини који се окушавао у стварању стихова - прозваше већ у другом разреду "Песник".

Мало ме је људи у Кучеву знало по имену и презимену, али по надимку су ме познавали многи.

Ваљда када сам матурирао (1969), Пожаревљани су организовали неку културну смотру свих општина које административно гравитирају Пожаревцу, и у оквиру те културне смотре, једне вечери, беше и књижевни сусрет - на коме је учествовало десетак млађих песника, међу њима и гимназијалац, сада већ пок. Петар Јевтовић.

Слушајући Јевтовићеву Песму беле вране, сетио се једне друге беле вране, из свога дечаштва и младости. "Не мислим у Већини ", тако започиње Јевтовић ову своју песму и објашњава : "Већина је масивна и тешка". Да не би било забуне, песник подвлачи : " Не горим у Већини. / Набацани у Гумна, не горе, / већ диме. И обавезно, лажу ПОМОДНО / кроз Димне Завесе ".