Дијагноза: књижевна филоксера

На самом почетку 20. века, у српској култури и књижевности, догодило се нешто што је по последицама и по исходима катастрофално.

(Винавер о Скерлићу: "Почупавши све тајанствено и магловито, романтинчно и фантастично, горко и музичко, заносно и полетно - као нездраво, шта је оставио у тој души : рационалистички кромпир, користан, отужан и водњикав. И сва модерна наша литература иде другим правцем, оним којим јој трезвени Скерлић, свим својим познатим великим ауторитетом, - није дао да иде. Живот и уметност побеђују противу собних законодаваца са ватом у ушима, а који се боје промаје и најмањег чистог уметничког и свечовечанског правца". )

Према мишљењу Винавера, ипак, "наша нова књижевност и крај све помамне дреке јадних старкеља и мумија има све услове да се испне на европски ниво. - Један Растко Петровић, за мене ниуколико није испод једнога Артура Рембоа..." Винавер је аргументовано критиковао "француски култ мишљења" у српској култури и поезији 20. века, његову јаловост и калупе ( Дучић, Ракић, Грол, Б. Поповић...). Винавер који је студирао на Сорбони, не подцењује духовну Француску (Бодлера, Бергсона, Стендала, Пруста, Рембоа). Напротив : за Винавера је пожељан идеал она Француска, велика и васељенска, која је духовна, која је стварно и дефинитивно победила и уобличила материју. Код кога се српског песника, после Растка, "најдаровитијег песника кога је дао нов покрет у нас", то догодило?

Антологије српске поезије, антологичари, у највећем броју случајева, баш зато што су кроз читав 20. век долазиле из региона официјелне српске литературе и критике, носиле су један неподносиви терет споменутих региона. Досаду и умор, пригодност, и неизлечиву болест " књижевне филоксере".

Ту болест је, опет, не случајно, описао Винавер, увидевши да се коти на фразама, али не само на њима. Суштински, ова дијагноза је била тачна, и важи кроз читав 20. век. Карактеристика ове аномалије, како је уочио Винавер, "под нашим поднебљем у томе је, да је пакосна. То долази отуд што су очајно и на веки промашени литерати, затровани од своје неспособности и јаловости".

Официјелни бастиони српске литературе и критике спречавали су да

се, кроз читав 20. век, српско песништво запути од Алајбегове сламе према

Богочовеку, најкраће и најгрубље речено.

Винавер тврди (и 1932. године, спор са Глигорићем, поводом

ликвидације српског модернизма), "Скерлић се бојао поезије и песника"; "његов

идеал био је наивни вербализам Проке Јовкића и слик Бојића". Баштиници духа

Скерлића, баштовани култа књижевног самодршца, по Винаверу, су

"таманитељи и гонитељи поезије, уметности и душевне културе". И Скерлићева

и Поповићева школа, двојац су; те "школе" су "објавиле мржњу на интуицију,

на тајну, на мистику, на свако дубље зрачење. Скерлићева школа плашила се

тајне као подвале, Поповићева школа, остајући површинска није могла да

прими тајну, јер ова нити је дречећи јасна нити креолски накинђурена..."