Права улога / Светислав Стефановић

Датум постављања: 06.12.2014. 16.23.37

Права улога, Република, 14. 05. 1920.

Права улога

Република, 14. 05. 1920.

Француска револуција покушала је да створи једно ново универзално човечанство, и ратови који су се из ње родили створили су национализам и националне државе. Данас се може рећи да смо у једној антитези Француске револуције. Светски рат, који се родио из националног антагонизма и борбе појединих народа о превласт, довео је до једне опште револуције из које се већ очевидно рађа једно ново човечанство, стварају се сасвим нове подлоге, социјалне и економске, за будуће друштво, битно различно од прошлога. Тада је једна друштвена криза изазвала револуцију, и уместо и поред новог друштва родила је национализам; данас је национализам изазвао светску кризу, а из ње се рађа нов друштвени поредак. То је био циљ Француској револуцији а није био њен циљ национализам. Данашњој кризи био је циљ национализам, а није јој био циљ мењање друштвеног поретка. И као што је тада потиснут први мотив, а други - национализам - добио главну, скоро искључиву превагу; тако је данас јасно да је први мотив, национализам, потиснут, док други - проблем друштвеног поретка, добија главно, скоро искључиво историјско значење.

Не може се рећи да је пад главних и највећих европских династија успорио и пад националног шовинизма, јер су Французи без династије остали најшовинистичкији народ у Европи. Али је истина и то да је национални шовинизам, у свом најгорем облику, налазио главну храну и потпору у династијама; и најбесмисленији покрајински шовинизам налазиће у њима хране. Тако су династије храниле уски покрајински шовинизам појединих држава бившег немачког царства. Пад свих династија учинио је крај и тим локалним шовинизмима. Пад царства створио је тек основе правом јединству немачког народа.

И ми смо по највећем злу запамтили и искусили покрајински шовинизам са двема и трима народним династијама; и ми, данас, патимо под једним уским, од стране и због династије потхрањиваним, национализмом. Један од најсрамнијих фалсификата, који је учињен у нашој историји, остаће фалсификат којим је воља целог југословенског народа за уједињењем потчињена вољи једне покрајинске мегаломаније и тежњи за хегемонијом. Та гадна тежња, за коју смо мислили да је сахрањена у Солуну заједно са оним одвратним, по шпијунској улози познатим листићем који ју је носио као програм и у свом имену - "Велика Србија", онда када ни мале ни најмање Србије није било; та тежња прикривена доста дуго, почиње се као вампир опет појављивати у нашој политичкој јавности. И да иронија буде већа, мрачни типови, слични онима који су подржавали солунску "Велику Србију", типови међу којима се чују и они који су издали и напустили српску војску, ти данас повампирују идеологију Велике Србије. Солунска "Велика Србија" требала је да онемогући саму концепцију, само зачеће Југославије. Данашња Велика Србија иде очито на то да уништи и умртви зачету, али још нерођену Југославију.

Но више свега и пре свега иде се за тиме да се, потпиривањем шовинизма и покрајинског антагонизма, скину с дневног реда претећи социјални и економски проблеми и да се, уместо проблема организације наше нове државе на једном новом социјалном и економском поретку, сва пажња јавности скрене и сконцентрише на питање о чисто формалној структури државе на темељу покрајинских, административних шовинизама. Најбеднијем покрајинском шовинизму се уступа и чине повластице само зато да се заташкају проблеми које социјална и економска револуција намеће и нама као и целом свету.

Да се не би испустила власт из руку, и дало народу да он сам узме у своје руке решење питања која га се непосредно тичу - чине се компромиси и погађања којима присуствујемо ево већ читаве месеце. Сам страх, да би народ могао можда пожелети сасвим темељну измену своје државне управе, чини да они који су на челу те управе гледају да, по рецепту свога далај ламе, г. Н. Пашића, "одрже стање", да га пошто пото одрже бар дотле док оно, ма како зло било, самим својим дугим трајањем не постане свету већ нека врста навике, под којом ће силе отпора полако отупети и утрнути. Незадовољној јавности даваће се, с времена на време, коске за глодање и за свађање - у сфери изван актуелних питања. Јединствена држава или федеративна држава - не мари, само нека остане монархија. Слугама ће бити добро и у једном и у другом облику! Само не републику, јер онда ће народ бити господар, а његови господари постаће његове слуге. Ни Југославију не, јер то значи изједначење свих племена и свих покрајина! Демократску југословенску републику баш нипошто не, јер то значи укидање свих привилегија, изједначење свих класа и организовања државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Боље нека се Велика Србија гложи са Великом Хрватском, и тд., око пандура и полицијских чиновника; а народ нека слуша, и господа на власти нека владају.

Али свет је већ сит националног шовинизма и његових теревенки. Ако икад, национализам је у кризи, и он има оправдања само тамо где служи и носи прогрес, наставља и решава. Тако је за нас српски национализам не у томе да се гради Велика Србија на традицијама полицијске и војничке прошлости, него да се величина Србије, њеног широко демократског духа и њене јединствене економске једнакости прошири и оплоди целу Југославију. Не да се полицијски и војнички режим мале и велике Србије наметне другим племенима Југославије, него да се и тај режим и све што га подржава уклони, и да се демократско устројство и економска уравнотеженост Србије као модел примени на целу Југославију. Кад хрватски тежак, кад босански кмет, кад македонски чифчија, буду имали сва она политичка права и сву ону економску независност коју има сељак у Шумадији, ослобођени сви и саме могућности да полиција и војска буду слуге неком изван, изнад или чак и против народа - онда ће бити положени темељи Југославије. То је и само то улога и мале и велике Србије. А ту јој улогу ометају данас највише баш они за које је Велика Србија симбол полицијске и војничке превласти Србије над осталим племенима Југославије.

= извор:Светислав Стефановић

СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)

Приредио Предраг Пузић

Нови Сад, 2006. стр. :34-36

ЛеЗ 0004861