Мој муж федер

Мој муж федер

Видим, дете, да је то сад некако друкчије... Боље.... Може ко кога оће и колико може... А у моје се време,... Е друго је то време било, знало се шта се сме... А сад се сме и оно што не би требало... Ма, могло је и онда, ал' се крило... Ено, онај мој несрећник, лагао ме да је болан... Да лечи шуљеви, лечили га, на онај свет... Кад сам га затекла, са спуштени унтруци до испод колена, са Мирчета у поље, док су у замену, један другом помагали да ору, па један води, а други тера, а после онај први тера, а онај други води, и кад сам питала што то ради, и како то да поред живу жену ставља мушку ногу у бразду, он ме оплави... Носила сам маснице тај цео месец... И ћутала... Коме да кажем бруку и срамоту?.. И шта да кажем?... Чиме сам то заслужила?... Јес, вала... Тада је било време кад се питало, ако је жена мотку преко грбину добила, са шта је задужила, где се огрешила... И још нешто, ко би ми веровао?... Па нису поверовали ни Радунки што оде од човека јер не осети човека, но су говорили да је он отерао зато што је са задигнуту сукњу, на гомилу, уватио.

Пре неки дан ми, кад сам јој о то зборила, Никодија рече, млађа, школована жена па зна, да ми је муж био федер... Како бре федер, дете, питам, а она се зацени... Није тетка Персо федер него педер... И тако ти ја научи нову реч... Добро је да се жив буде... Увек се нешто ново утуви у памет ... И да се не би замлаћивала са нешто што не разабирем, још једном рекох да проверим : „Је л` то, Нико, оно кад онај оном стави оно у оно?“... Одговори ми да јес вала... А, ја, припроста како ме Бог дао, не разумем... А што? Па добро, док је био у заробљеништво сналазио се свако како је умео и знао, ал' овде?.. Што овде? Јес да је лакша навика од одвику, ал опет ќо велим што? Па зар му није мало што је мого и под пут и над пут него ударио преко врзину... Па само луд човек иде у слепак и ћорсокак и гледа у грбину, све сам тако мислила, јадна ја...

... Џаба сам се тад сикирала... Тек сад видим... Јер ово што је сад , то ти је за смеј и ћутање... Чу да је у газда Мркшину кућу млађи син довео младу, а да овај не даде ни једну чашу ракије, да се наздрави, да се похвали, а за старијег сина три дана се пило и три ноћи лумповало... После ми рекоше што... А ја ни реч... Стра ме увати да ме неко не оплави... Шта знам, можда године притисле, можда се само мени чини да то није могло док сам ја била млада... Можда су ме погрешно научили... Ма сигурно јесу... Сад видим да је срамота да се осећа стид, да је стидно да се осећа срам...

Ајд сад уздравље... Заприча се па ме Бог заборави... А и ти имаш, ко велим, ниси докона да ме поваздан слушаш... Лако је мени... Једна душа, једна гуша... А код тебе пуна кућа, да сте ми живи и здрави...

Тако...

Лепо ти ја њега питам: „Што Радисаве ?“ а он ти мене : „ Ето тако Милисаве“. Ја га опет лепо питам: „Ел тако Радисаве ? “, а он ни пет ни шес унесе ми се у лице и рече: „ Тако и шта ми можеш“

Што јес јес, ништа му не могу... Вишљи од мене, јачи, бржи... Ако га појурим нећу га стигнем, а ако ме стигне ја нема више да се придигнем.

Све се мислим да л' да коме кажем , па опет да не кажем. Ако рекнем ће се покајем, ако не рекнем нико неће да зна, па ти се ја направим ко да ме није брига, све док ти он не окрену грбину... Па са један колац изману једаред-дваред... Док не полеже по росну траву... А тад ни сам не знам шта је даље било.

И тако... Ја сам сад ево овде... Кроз решетке гледам у звезде... А Радисав се ваља по мој кревет са ону моју несрећу, што ме са њега посвађа, па све виче: “ Тако, тако, тако”... Он виче, а ја му ништа не могу док не изађем... Тако је то...

А били смо ко браћа. Задње парче леба смо делили. Ал он се навадио много па само моје делио. Његово под три батаре крио.

Зато, ти, мој синовац, ако ће се жениш да се оканеш од другари... Да се у девето село одселиш... Да жену ко подкошуљу из себе држиш... Све тако како сам ти реко, ако нећеш да под стари дани, ко прибогу ја сад, у бајбок буве требиш...