Александр МАРКИН (1953)

Датум постављања: 30.01.2014. 16.01.49

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Александар Васиљевич Маркин рођен је 1. маја 1953. године у Москви, где је завршио Московски институт инжењера транспорта 1975. године. „Ја нисам професионални књижевник“, пише Маркин. „Стихове сам почео састављати после педесете година живота. По професији сам инжењер, градитељ метроа. И скоро све време радио сам на изградњи метроа у Москви“.

Године 2010. објавио је збирку „Пејсаж са зиморођеним“

Лавиринт

Изађох у врт који не посадих.

Непрепознатљив. Јер, одрази грана

гребаху поглед што се горе диза.

Без одговора свуд тишина ради.

На раздраженост мами, не од данас.

И скроз прошавши, удаљих се иза,

изашав вани, крај зида следећег

од заборава, труљења, камена;

био је дивно грађен - срце дирну

магнетом вала који ме пресреће

ненаборано море до колена,

што иза облих камичака вирну.

Млечни првоцвет ноћног неба чека:

мирише смесом незнани и јода,

(њему да ступиш у плиму драго је),

ни да, ни не, о судбини не рекав,

не тражи газа сред наврлих вода,

и не оставља за собом трагове.

Хоризонт, као девица безгрешна

сачува себе, одступи у мери

ступања морског странца тамо, напред,

ал, без обзира на мост што се мрешка,

схватих, за њим су отворене двери -

тек сјај месечев са тих двери капље.

И преко црте кораком повладих

месту где воља и слобода стаза

мењају вид за слух, где не смеш ући.

У врт изађох који не посадих,

кунућ дволичност излаза, улаза,

мирис јабука слатки удишући.

Кише

Киша нас стигне, иза угла лине,

с мирисом борја над пешчаном плажом,

и недостане боја и топлине

неосмејљивим тим јулским пејсажом.

Кишом нас прекри, ко навек да дода

под срећном звездом свет видљив на своду;

ево земаљска и небеска вода

сјединише се у неразлив-воду,

на недогледни базен ће се свести,

бескрајан, као посед Печењега;

и букнуће у мојој мутној свести -

да то ја бљујем са ледног ковчега,

да сам попрскан, од главе до пета

пресланом крвљу сумрачне планете,

да ребра брода шкрипе преко света,

и непојмљиве шаље свод савете.

А ја поводац следим неки зрачни,

у сазвежђима незнанимм и вребам

бледу, да л своју, звезду са облачним

експлозијама на реверу неба.

Ево каква си, Западна Русијо;

пишем стихове, и слушам све немљу

кишу, и пушим: а кашаљ сам скрио

да се небеса не сруше на земљу.

Сазвучје

Загрљај труба немачког клавира

теснију цев ти од пиштоља бира,

и нижи, виши, звуци свих векова,

гутају ваздух жудно, из мехова.

Прелудијуми, мол или дур, сметњу

већ и не виде у свом диригенту;

слободно лете облаку на судар,

не дочекавши трећег такта удар.

И ми, кроз Ерос, слободни смо, онда,

стићи дубину коју не зна сонда,

ваздух, и зраке сунца, зов птичији

где звук је зачет, још увек ничији.

На жал излази живот из дубина

и сад - по плажи, из својих кабина,

толико нових Афродита ходи:

ни морска пена толике не роди.

Дине

Тек ветар скрива ту све, до детаља;

ван дина воде два трага - номади

новорођени и - de јure - млади,

ал уочити на време их ваља.

Према борику воде, крај живица;

ваља мислити, безвремено лечи

тамошњи шапат, и лепет, све речи

плиме и песка, борових иглица.

Нама, босима, у главу не иде

да овде време тече брже него

песак кроз прсте, са борејском спрегом,

уз ножне прсте без обуће приде.

Казаљка сата - реза; хоће л стати?

лахоре ноћни, лежај наш пронађи,

траг затрпавај оних што су млађи

од трага нашег, за цигло пар сати.

______________

De jure (lat) – правно гледано.

Речи

Улога, и не лоша, мој животе:

крај мора чекам, сркућем ћутљиво

менует јутра, и сланкасте ноте,

уз ћилибарску криглу с хладним пивом.

Други планови - за њих нисам спреман...

из нагваждања спорови су текли;

речи, и речи - а ниједне нема,

коју једанпут већ нисмо изрекли.

Ограничава права нам врелина,

сунцу је једна, тек, алтернатива:

у ненађеним пребива речима

борове смоле крај Јурског залива.

Донесе каткад на обалу плима

древног народа несхватљиве вести,

тај дивни говор припада бозима,

ал ти и ја га не знамо превести.

Пејсаж са зиморођеним

Проток је дана - равничарска река,

где здесна мене, купом, врбик чека,

сезонских слика видокруг једини:

спролећа, лети и сјесени - шуме,

а зими - бескрај снегова, низ друме;

слева - обрушен пут за Катерини.

Искуство мота весла, руку тресе,

чамац у луку кад талас нанесе;

јате се редом сребрнасте рибе,

река у небо слива се облаком,

свитну озимо рођени врбаком,

и визе нема, не тражиш Карибе.

Сребрне рибе - безбројне и голе;

сво злато оде некуд на куполе,

на ћутњу, дане, осредњост без међа.

Пловак - на пловку слеђени комарац,

и сунце, досад тукло очни жмарац,

већ пређе зенит и сад пали леђа.

Већ минут мамац с варалицом матор,

гори облачић, на реци мој шатор,

фабрика, чамац - све прожето мноме,

доћи, отићи: мој млађи син прозван

на јануарско рођење је - поздрав

зиморођеног зиморођеноме.

Пијем последњу у здравље те воде,

читам водомер пре него што одем,

бројим бочице, испијене тајно.

Озаконивши текућину днева,

камен с рамена опет ми успева

да искористим као сидро стајно.

Листопад

Очупа брезима жути јуриш раме,

то још није тама - обећање таме.

Златне су залихе на твом длану, ено:

прстен и лист жути - све ту зарађено.

Сваки тајни корак (једноставност чиста)

ту отвори шушањ - знак опалог листа.

Хладне ватре хладни колорит је јава;

с прошлим нема везу, сећање ли спава.

Дође ти да признаш: ос широку, пао,

опет уставити, опет ниси знао.

Кроз гране погледај, у ваздуху, влагом,

лута дан јесењи с покраденим благом.

Листопад - не радост, не притисак згрне;

Душа просењена, а срце још трне.

Жалим, мајка-земља што краја не има,

тамо где су лишће мели столећима

с корњачиних леђа. Ал ја опет стајах

на рубу ког нема, измишљеног краја.

Збуњен ропством мисли, слеп, глух, нем и даље;

а пролетних јата с неба, беле маље

кидаху октобра опроштајно крило

да записи зиме отпочну белилом.

Диптих

Високи насип реке - ту ни прићи,

класови ражи, стазица, цветићи,

маглених даљи романтичне тајне,

и жена ручак што донети треба,

жури улево, по порције хлеба,

где чека њено приспеће комбајнер.

Он предосећа сусрет и окрепу,

он је видео једну пласку лепу,

ал знамо - вољом судбине и среће

пред другима се смрзну слика трена;

наруџбина је ова извршена

и жена хлеб тај преломити неће,

неће сланину сећи на комаде,

и сваки ће на свом платну без наде

чекати, лице тврднути огорчен,

и свак, прстима добујући морним

схватаће, споро, факат неоспорни

да наручилац има и над Творцем.

Он разговоре води преко усне,

у књизи судбе бира коби људске,

удева цветић на страници некој,

на земљу кости из шаке расипа,

испада - поље прећи може, ипак,

ко жели уздуж, ко жели попреко.

ЛеЗ 0004852