Александр МАРКИН (1953)
Датум постављања: 30.01.2014. 16.01.49
из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Александар Васиљевич Маркин рођен је 1. маја 1953. године у Москви, где је завршио Московски институт инжењера транспорта 1975. године. „Ја нисам професионални књижевник“, пише Маркин. „Стихове сам почео састављати после педесете година живота. По професији сам инжењер, градитељ метроа. И скоро све време радио сам на изградњи метроа у Москви“.
Године 2010. објавио је збирку „Пејсаж са зиморођеним“
Лавиринт
Изађох у врт који не посадих.
Непрепознатљив. Јер, одрази грана
гребаху поглед што се горе диза.
Без одговора свуд тишина ради.
На раздраженост мами, не од данас.
И скроз прошавши, удаљих се иза,
изашав вани, крај зида следећег
од заборава, труљења, камена;
био је дивно грађен - срце дирну
магнетом вала који ме пресреће
ненаборано море до колена,
што иза облих камичака вирну.
Млечни првоцвет ноћног неба чека:
мирише смесом незнани и јода,
(њему да ступиш у плиму драго је),
ни да, ни не, о судбини не рекав,
не тражи газа сред наврлих вода,
и не оставља за собом трагове.
Хоризонт, као девица безгрешна
сачува себе, одступи у мери
ступања морског странца тамо, напред,
ал, без обзира на мост што се мрешка,
схватих, за њим су отворене двери -
тек сјај месечев са тих двери капље.
И преко црте кораком повладих
месту где воља и слобода стаза
мењају вид за слух, где не смеш ући.
У врт изађох који не посадих,
кунућ дволичност излаза, улаза,
мирис јабука слатки удишући.
Кише
Киша нас стигне, иза угла лине,
с мирисом борја над пешчаном плажом,
и недостане боја и топлине
неосмејљивим тим јулским пејсажом.
Кишом нас прекри, ко навек да дода
под срећном звездом свет видљив на своду;
ево земаљска и небеска вода
сјединише се у неразлив-воду,
на недогледни базен ће се свести,
бескрајан, као посед Печењега;
и букнуће у мојој мутној свести -
да то ја бљујем са ледног ковчега,
да сам попрскан, од главе до пета
пресланом крвљу сумрачне планете,
да ребра брода шкрипе преко света,
и непојмљиве шаље свод савете.
А ја поводац следим неки зрачни,
у сазвежђима незнанимм и вребам
бледу, да л своју, звезду са облачним
експлозијама на реверу неба.
Ево каква си, Западна Русијо;
пишем стихове, и слушам све немљу
кишу, и пушим: а кашаљ сам скрио
да се небеса не сруше на земљу.
Сазвучје
Загрљај труба немачког клавира
теснију цев ти од пиштоља бира,
и нижи, виши, звуци свих векова,
гутају ваздух жудно, из мехова.
Прелудијуми, мол или дур, сметњу
већ и не виде у свом диригенту;
слободно лете облаку на судар,
не дочекавши трећег такта удар.
И ми, кроз Ерос, слободни смо, онда,
стићи дубину коју не зна сонда,
ваздух, и зраке сунца, зов птичији
где звук је зачет, још увек ничији.
На жал излази живот из дубина
и сад - по плажи, из својих кабина,
толико нових Афродита ходи:
ни морска пена толике не роди.
Дине
Тек ветар скрива ту све, до детаља;
ван дина воде два трага - номади
новорођени и - de јure - млади,
ал уочити на време их ваља.
Према борику воде, крај живица;
ваља мислити, безвремено лечи
тамошњи шапат, и лепет, све речи
плиме и песка, борових иглица.
Нама, босима, у главу не иде
да овде време тече брже него
песак кроз прсте, са борејском спрегом,
уз ножне прсте без обуће приде.
Казаљка сата - реза; хоће л стати?
лахоре ноћни, лежај наш пронађи,
траг затрпавај оних што су млађи
од трага нашег, за цигло пар сати.
______________
De jure (lat) – правно гледано.
Речи
Улога, и не лоша, мој животе:
крај мора чекам, сркућем ћутљиво
менует јутра, и сланкасте ноте,
уз ћилибарску криглу с хладним пивом.
Други планови - за њих нисам спреман...
из нагваждања спорови су текли;
речи, и речи - а ниједне нема,
коју једанпут већ нисмо изрекли.
Ограничава права нам врелина,
сунцу је једна, тек, алтернатива:
у ненађеним пребива речима
борове смоле крај Јурског залива.
Донесе каткад на обалу плима
древног народа несхватљиве вести,
тај дивни говор припада бозима,
ал ти и ја га не знамо превести.
Пејсаж са зиморођеним
Проток је дана - равничарска река,
где здесна мене, купом, врбик чека,
сезонских слика видокруг једини:
спролећа, лети и сјесени - шуме,
а зими - бескрај снегова, низ друме;
слева - обрушен пут за Катерини.
Искуство мота весла, руку тресе,
чамац у луку кад талас нанесе;
јате се редом сребрнасте рибе,
река у небо слива се облаком,
свитну озимо рођени врбаком,
и визе нема, не тражиш Карибе.
Сребрне рибе - безбројне и голе;
сво злато оде некуд на куполе,
на ћутњу, дане, осредњост без међа.
Пловак - на пловку слеђени комарац,
и сунце, досад тукло очни жмарац,
већ пређе зенит и сад пали леђа.
Већ минут мамац с варалицом матор,
гори облачић, на реци мој шатор,
фабрика, чамац - све прожето мноме,
доћи, отићи: мој млађи син прозван
на јануарско рођење је - поздрав
зиморођеног зиморођеноме.
Пијем последњу у здравље те воде,
читам водомер пре него што одем,
бројим бочице, испијене тајно.
Озаконивши текућину днева,
камен с рамена опет ми успева
да искористим као сидро стајно.
Листопад
Очупа брезима жути јуриш раме,
то још није тама - обећање таме.
Златне су залихе на твом длану, ено:
прстен и лист жути - све ту зарађено.
Сваки тајни корак (једноставност чиста)
ту отвори шушањ - знак опалог листа.
Хладне ватре хладни колорит је јава;
с прошлим нема везу, сећање ли спава.
Дође ти да признаш: ос широку, пао,
опет уставити, опет ниси знао.
Кроз гране погледај, у ваздуху, влагом,
лута дан јесењи с покраденим благом.
Листопад - не радост, не притисак згрне;
Душа просењена, а срце још трне.
Жалим, мајка-земља што краја не има,
тамо где су лишће мели столећима
с корњачиних леђа. Ал ја опет стајах
на рубу ког нема, измишљеног краја.
Збуњен ропством мисли, слеп, глух, нем и даље;
а пролетних јата с неба, беле маље
кидаху октобра опроштајно крило
да записи зиме отпочну белилом.
Диптих
Високи насип реке - ту ни прићи,
класови ражи, стазица, цветићи,
маглених даљи романтичне тајне,
и жена ручак што донети треба,
жури улево, по порције хлеба,
где чека њено приспеће комбајнер.
Он предосећа сусрет и окрепу,
он је видео једну пласку лепу,
ал знамо - вољом судбине и среће
пред другима се смрзну слика трена;
наруџбина је ова извршена
и жена хлеб тај преломити неће,
неће сланину сећи на комаде,
и сваки ће на свом платну без наде
чекати, лице тврднути огорчен,
и свак, прстима добујући морним
схватаће, споро, факат неоспорни
да наручилац има и над Творцем.
Он разговоре води преко усне,
у књизи судбе бира коби људске,
удева цветић на страници некој,
на земљу кости из шаке расипа,
испада - поље прећи може, ипак,
ко жели уздуж, ко жели попреко.
ЛеЗ 0004852