ЦРНО СРЦЕ У НИШТАНИГДЕ / Душан Стојковић

Датум постављања: 15.05.2014. 20.50.06

(Срба Игњатовић, Чим сване и друге утопије, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011)

Нова Игњатовићева песничка збирка, заједно са двема ранијим – Судбеник (2001) и Слепи путник (2007) – твори особену лирску трилогију. Сасвим могуће, иницијална каписла за ову била је много раније написана, као књига – давне – 1975. године објављена, поема „Десети круг“. Ова поема, једна од најбољих које српска поезија уопште има, максимално концизна обимом и стилским поступцима, а раскошна – додуше горким, сасвим „пакленским“ – значењима, наслонила се на чувену Дантеову Комедију, коју је Анђело Полицијано окрстио божанственом. Нечег од пакленске атмосфере доминантне у споменутој поеми, непрочитаној до данас како ваља, несумњиво у читавој трилогији има, посебно у збирци о којој пишемо. Она појачава до максимума критичку, па и сатиричку димензију – обе су ужлебљене у рефлексивну ауру – Игњатовићеве поезије, присутну и у ранијим његовим збиркама а неуочену довољно.

Познати књижевни теоретичар, заговорник стилистичке критике, Емил Штајгер – свакако, не само он – тражио је да тумачење литерарног дела отпочнемо тако што ћемо се зауставити на ономе што нас прво, када је оно у питању, „погоди“. Нас, никакве сумње нема, погађа најпре наслов Игњатовићеве збирке. Ако некако и „прогутамо“ то што се песме именују као утопије, необично би било синтагму чим сване одредити као такву. У најмању руку, ако би свањивање, долазак зоре, утопија било, какав је, и колики, и чиме – ако је уопште то и могуће – растерив био мрак у којем смо се обрели? Каквих све утопија има? Није ли, коначно, ова реч, помало, постала збирни појам који „покрива“, или барем покушава то учинити – све што постоји? Нисмо ли престали да будемо људи, и не поставши утописти постали утопијци, утопљени сасвим у мрак који нас са свих страна опкољава, изнутра изједа, из нас – једнако као и около нас – куља?

Чим сване и друге утопије архитектонски је складана збирка. Чини је, нимало случајно (препознатљива је и универзална симболика те бројке) седам циклуса. Први и последњи, притом, своде се само на по једну песму и оформљују прстен којим се кружно „опкољава“ читава књига. Први се назива „Опис“ и зауставља се на песми по којој је читава збирка добила име; последњи, „Оче Ноје“, има само песму „Обнова“. Осталих пет су: „Поново говорим у сну“ (једанаест песама), „Нови Сизиф“ (10), „Промена“ (12), „Последњи пророк“ (8) и „Главињање“ (9). Интересантно је припоменути како је број песма у циклусима варијабилан: 8, 9, 10, 11 и 12, али циклуси нису – узмемо ли у обзир број песама који је у њима – поређани тако да број песама у њима градативно расте. Њихов распоред је (и даље се држимо броја песама) следећи: V – VI – III – II – IV. Погледамо ли добијено, уочавамо најпре раст (V – VI), потом пад (III – II), а највише песама има централни циклус читаве књиге – трећи. На делу је, дакле, поовска поетска, и поетичка, математичка комбинаторика.

Задржимо се, и не само због повлашћеног положаја који она унутар збирке запрема, на уводној песме „Чим сване“. Радни сто – оно што тако зовем – призива малармеовску белину (хартије). Пише се по души која та хартија јесте; пише се по њој онако како то по људском телу убодима / болом / ништењем чини машина у чувеној Кафкиној причи „У кажњеничкој колонији“ коју можемо – иако то, колико ми је познато, до сада није урађено – схватити и као метафору људског (болног, пакленског) (муко)стварања. Песмом струји звуковна (п)омама коју ћемо илустровати навођењем два шуштава – огромном фреквенцијом консоната ш (по присутности готово га прати п) – стиха: Пре но што зашушти / папирна моја душа. Пошто се очисте / стресу сићушна тела мртвих инсеката, оно што је ноћевало, пировало, смртовало, песник ... смишља(м) опис немилосрдне руке / спремне да нас помете / одједном и заувек. Та рука је истовремено и пишчева и божја (Бог ју је позајмио писцу). И она ће – пишући смрт и пишући смрћу – одрадити своје.

Оно што следи у књизи утопије су исписане том руком.

Свануло је тако што се смркло. Пробудило се тако што се у смрти уснуло. Све је (п)остављено наопачке.

Нимало случајно, ређају се називи наредних циклуса: свануло је а говори се, изнова, у сну (= смрти) е да би то што се човек у новог Сизифа преметнуо изазвало промену а последњи пророк главињањем (= главоусековањем; главотумарањем) обратио се оцу Ноју не би ли се овај, сам на новој (но, има ли икакве репризе; како се може изнова преживети потоп; како догурати до Нојевих година; како изабрати животињ(к)е за сапутнике / сапатнике; исплати ли се уопште стварати нови стари свет; није ли то највећа међу свим утопијама што су нам се у живот умешале?) – арци запловио ка (н)овом почетку.

Ироничан је наслов првог циклуса – „Опис“. То нам је довољан сигнал да у читавој збирци иронију потражимо јер она је њом и више него препокривена.

Особена је звучност наслова цилуса. Ево како изгледа „мапа“ вокала у њима. Други – „Поново говорим у сну“ – отпочиње са пет О, да би се окончао с једним И и два У; трећи – „Нови Сизиф“ – отвара се са О, да би потом уследила серија од три И; четврти – „Промена“ – смотра је три вокала; О, Е, А; пети – „Последњи пророк“ – имитира (полу)обгрљену риму: између иницијалног О и финалног двоструког О, уметнути су Е и И; шести – „Главињање“ – чува костур испрекидане риме, помало ишчашене, пошто се римују непарни „стихови“: А, И, А, Е; последњи, пак – „Оче Ноје“ – „слика“ је укрштене риме: О, Е, О, Е.

Стих је неримован слободни.

Уводна песма испевана је у терцетима, осам песама је у катренима, две („Господе, помози слабима“ и „Киничка“) у секстинама, а једна („Главињања“) у септимама. Девет је астрофичних песама. Остале су комбинације строфа различитих дужина. Као и у ранијим Игњатовићевим збиркама, и у овој налазимо песме у прози. Овде су то „Путовање, сан“ и „Промене“. Оне, као и песме са „правилним“ распоредом строфа имају унеколико повлашћен положај у књизи и никако се не смеју пренебрегнути. Прва од њих, домановићевска, нуди анкету: Јесам Србин – Нисам Србин у којој је потребно – болно – нетачно прецртати. У другој се асоцира на познату авангардну песму „У тебе су дивне очи Луција“ из збирке Тумбе Бранка Ве Пољанског. Код другог споменутог песника налазимо стихове: Подигнем очи: тражим неко људско лице/ Искриви се мој поносни лик / Сагнем главу и мислим / Рево / Рево / Рево / У тебе су дивне очи Луција, а у Игњатовићевој песми у прози две сестре су назване Револ Луција и Евол Луција.

Речи – теме Игњатовићеве збирке су: авет; пајац; звер; (црно) срце.

Песник се не клони прозаизама и шатровачких речи и израза: зевзек; језичина; караконџула; куш; локати; муда за бубреге; нагањати; надрљати; обрисати тобом патос; џаба; шишњава.

Има и, футуристички семантички двосмерних, полусложеница: човек-звер; чиновници- мрави.

Песми „Главињање“ (шта се том речју „покрива“, о којем, и каквом, нашем је суноврату реч?) отпочиње стихом Родоначелник остаје непознат (песма је, иначе, песнички одазив на чувену сатиричну причу „Вођа“ Радоја Домановића), у последњој строфи обзнањују се као специфични старо и новојезикизми: неђе; свијет; цио. Јасно је то алудирање на присутно, данас посебно наглашено, разјезичење нашега језика, његово четворење, икс-творење, заправо, и једино, кривотворење.

Игњатовић уводи у српски језик неколико потенцијалних неологизама: кичмоломац; мртвица; ништанигде.

Звучно је осликан „говор“ кошаве у песми насловљеној „Кошава“, а у „Зимској басми“ песник вели како Говори(м) језиком мраза.

Честе су алитерације, асонанце и анафоре.

Збирком „промиче“ галерија разнородних „ликова“ и топонима: Прокруст; Сизиф; Прометеј; Јона; Сезам; Ахил; Троја; Хипербореја; Јордан; М. Обилић; Мурат; Робинзон; Е. А. По; Р. Домановић; Шаљапин; Папен; Циолковски. Наведени „списак“ открива нам античку ауру која окружује песме. Оне се корене у митолошком, али се и пројектују, у исти мах, ка, извесно неславној, будућности.

Неколике песничке слике помоћи ће нам да откријемо оно што се налази у самом језгру збирке о којој пишемо.

Узмемо ли, на пример, следећу:

Кад помислим како можда живим наглавце

стреса ме страх од васељене

[...]

... да се сместа

ухватим за сваку травку!

синтагма присутна у њој живети наглавце мора се несумњиво амбивалентно ишчитавати. Метафорички, но и метафизички несумњиво, њоме се „покрива“ ходање на рукама, изокренута перспектива, обрнути поглед усмерен ка (празном) небу. Читав живот се проживљава – казује нам она – искошено, наопачке. Травка у поменутој слици „надјачава“ човека и постаје могући спасилац, несумњива тачка ослонца. То што је уз њу употребљена општа заменица свака придодаје особену искошеност и овом фрагменту цитиране слике. И једно и друго граде посебну хиперболизацију: травка може спасти угрожени људски род, но да би се то збило овај се мора истовремено латити сваке травке.

Пијење праве колумбијске кафе, а не згуре исцеђене шљаке, оно је што нас лансира у праисторију, посвећени прашумски час („Мала јутарња алхемија“; и овде морамо држати широм отворене, критичарске, очи; најпре, наслов песме свакодневни ритуал премеће у „алхемију“, потом не смемо пренебрегнути да се прашумски час крсти као „посвећени“; коначно, и не на последњем месту, сасвим иронично, оно што је продукт битно новијих времена у дилувијални нас период баца унатрашке). Праисторија и данашње време нису супротстављени временски периоди. Данашњи тренутак опева се као да је праисторијски. Тако, на пример, у песми „Улов“ налазимо стихове: Мужјачка древна обавеза: / добави храну, срећом испуни дом; песнички субјекат за себе вели: Зато се оружам и облачим; он, у продавници, касирицу доживљава, и види, као чобаницу. Песмом „Свакога дана“ круже неман из доњих предела и подмукла звер. Анимално је то које „покрива“, ништи људско. Предео по којем се батргамо кал је, блато. Нема воде која би нас очистила, опрала. Праелементи су приказани у свој својој изворној нечистоћи / прљавштини. Зло је то које куља свакога јутро. Сваки дан је само зло. На екрану вештице и вешци коло воде („За душу Р. Домановића“).

Говорење у сну доводи до тога да ујутру језик – боли жива рана, пошто је сам тај мрмор, опет хиперболично и пооштрено, хиперактиван, но не и ослобађајући, процес: ... обноћ из мене куља / све само труње и муљ, / рукавац отровних дневних наплавина („Говорим у сну“).

„Кључна“ синтагма збирке Чим сване и друге утопије несумњиво јесте црно срце. Налазимо га у песми „Оштрећи оловку“ (припоменимо успут да се овде оловка супротставља компјутеру, али и да израз „наоштрити оловку“ носи значење „пријавити где треба“):

Оштрим оловку

до самог црног срца,

до црне сузе

која је њен бол

Она је и у срцу песме „Одјек“ – сјајне минијатуре коју цитирамо исцела:

Крррц!

Управо то пуче

Пужева љуштура,

А заједно са њом

Црно срце.

Црно мрежи закључну слику песме „Зевзек“ (овај се, својом везаношћу за Земљу, указује као њен Син; можемо га довести у везу са именованим лирским јунацима – грдилима Новице Тадића, и не само њега; треба се присетити и сјајног текста „Номинилизација лирског јунака у ауторизованом лирском циклусу“ Миленка Попића који је овај сомборски песник придодао својој песничкој књизи у којој се управо један такав находи – Спонтанист):

Црни му окрајци зру;

јато црних полумесеца,

збир опаких вируса

ври испод ноктију.

Зевзеку прави друштво Незван (нови човек? Нови Бог?) којег налазимо у песми „Настао од фине смеше...“:

Настао од фине смеше

ваздуха, воде и ватре

Ниоткуд долази Незван

да зачне ново доба

Сатиричном песмом „Мала Лаж, бајка“ врви читав низ алегоријских „ликова“ / фигура: Мала Лаж, Старкеље, Але, (мајмунски) Цар, Могул = Велики Лупеж, Вашка, витез лажовчина, принцеза Жаба од Жада.

Постоје препознатљиве константе Игњатовићева певања. Он је, пре свега, песник. То што је неколико деценија читан превасходно као књижевни критичар одгурнуло је његову поезију, једнако као и његову кратку прозу, у незаслужену сенку.

Он је, изнад свега, мајстор минијатура, мештар концизног, песнички филигранист. У кујунџијски складаним песмама нема се право на грешку. Ипак, код нас песничко коло, незаслужено, на жалост, воде распричани песници. Но, ни(чија) песничка свећа до зоре није горела.

Концизност тражи (про)мишљање, призива афористичност. Управо тиме нас Игњатовићеве песме дарују. Њихова форма је особена. Честе су поенте.

У песми „У блажена времена, 1“ иронично се пева како је земља најпре била равна, попут лопте, те је – сада – јабука, да би се песма окончала поентом, правим епифанијским хуморним блеском: Ако тако настави / обрали смо крушку. Наводимо још један пример за мајсторски употребљену иронију: Богови чекају леп и млад леш. / Слепац повод за песму („Ахилов изазов“). На треба заборавити ни, оксоморонски, наслов песме „Савети младом старцу“.

Игњатовићеве песме припадају снажној ангажованој поезији. Оној за коју смо помислили да јој је време прошло. Оне се примичу „политичком“. Блиске су им, суштински, мање песме Бертолда Брехта и његових следбеника попут Ериха Фрида и Ернста Јандла, а много више, кудикамо дубље и изнутра ангажоване, Вистона Хју Одна. Постоји донекле распричана критичка ангажованост, иначе сјајне, поезије Душка Новаковића. На другом полу је збијена, згуснута Игњатовићева. Она која гађа, и погађа, попут метка. Сумирајући критичкопоетски биланс протеклог века, описујући моралну срчу овога у којем јесмо.

Несумњива је жестина синтагми и песничких слика у Игњатовићевој лирици: Од леда набрекао град („Београд, новогодишња“); Трг је велики ноћни суд (Исто); лажни Прометеји / висе с таванице („Из дневника, 2“); прозори се џилитају („Најава“). Испадање зуба готово да је, у песми „Из дневника, 1“, изједначено с ходисовском катастрофом. Људи се у Игњатовићевим песмама често поистовећују с аветима. Прва строфа песме „Невероватан народ“ гласи: Педесет хиљада ужива, / осамсто хиљада живи, / остали преживљавају, а завршна, трећа: У реч остали / невероватан народ стао, / читав. Ево стихова песме „У нашем граду“: Отворена је сезона великих распродаја / [...] / Књижевници и фарисеји иду на парче и на кило / дрхтећи да обноћ не падне цена. / [...] / или купујеш, или те купују. Песма „Господе, помози слабима“ открива нам како Бити гоњен је судбина, а не занат. / Гонич је радно место, стара професија!

Читава збирка почива на особеној синкретичности. И друге уметности су у игри. Музика је пригушена. Готово свако значајно песништво (макар понека збирка унутар њега) може се довести у везу са сликарским опусом некога сликара. Као да Игњатовићеве песме палимсестно испеване јесу преко Гросових слика и карикатура. Нимало случајно на корицама трећег издања књиге Када смо сви били Тито налази се слика „Партија карата“ Ота Дикса који је био савременик и сликарски близанац Георга Гроса.

Игњатовићеве песме доносе зацрњен хумор. Нешто – смртно – искежено. Пакао у којем људско зри. Скинута је сва лажна кожа. Човек је огољен до даске. Сљуштени су сви заштитни, током времена окоштали, слојеви и човек се открио у оном обличју које је имао на самим прапочецима свога постојања када се још није очовечио у довољној мери. Али, том давном нашем претку предстојало је успињање, очовечење; данашњи човек у суновратном је паду којем се крај не назире. Има ли дно своје дно? Јесмо ли данас довољно опакљени? Чекају ли нас нови казан и нова ватра?

Неспорна је амбивалентност Игњатовићеве поезије. Срба Игњатовић је прави poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има но његова ерудиција максимално је, и продуктивно, пригушена. Стихови, набрекли знањем, одболовани, ти су који своје читаоце, откривајући им истину, разбољевају.

У песми „Нови Сизиф“ (наводимо је исцела):

Просвећен споља и изнутра

грађанин понавља мантру:

верујем у смрт поезије, крај мита,

Бог су одувек хлеб и маслац.

На далеком северу, у Хипербореји,

одбегла из канџи Едгара Алана Поа

уз компјутерско сиво окно бди –

песнике преводи заветна Елеонора.

У слогове тамне попут најцрњег пива

Елеонора, нови Сизиф, улива српски стих.

имамо алузије на Едгара Алана Поа, Црњанског, Камија, иронично преобликоване асоцијације на оно што су њихова остварења изворно нудила, српски стих који је „пропуштен“ кроз поовску математички компоновану музику, гавранове канџе које су се преселиле на Поове руке, компјутеризацију митске Хипербореје, изузетно дуго и изузетно неозбиљно понављану мантру о смрти поезије, литературе уопште, самог аутора чак, и много другог још датог у визури просвећеног писца и потенцијалног читаоца.

Игњатовићевска поезија суштински је орвеловска. Она оживљава 1984. Стихови, пародично поетички, песме „Куда овај свет“: Сви ће клицати исто, речима Великог брата. / У моду сместа улазе оде – / одбачена, осуђена, / пашће тиранија мрских сонета, могу да позајме, као своју, а заправо поенту песме „Упозорење“: Молимо грађане да мирно, без панике / одену беле чаршаве / и запуте се до најближег гробља.

Раније Игњатовићеве песме изворишта су оних које се налазе у овој збирци. Веза између њих није увек сасвим очигледна. Песник надограђује већ испевано. Твори КЊИГУ. Довољан је само један, више него упечатљив, пример: „Робинсон Крусо: тестамент“ и ранија песма, антологијска, „Писма Александра Селкирка овог доба“.

Не смемо заборавити промишљање Томаса Стернса Елиота који је теоријски одредио не само модерну већ и свеколику поезију. У есеју „Сврха поезије и сврха критике“, он је прибележио како „поезија има исто толико да научи од прозе колико и од било које друге поезије¸ сматрам да је међусобна сарадња између прозе и стиха, као што је сарадња између два језика, услов за виталност у литератури“. Игњатовић је пуно тога научио од Радоја Домановића. Најновија његова поезија домановићевска је у најбољем смислу те речи.

Када промишља о томе ко је класик, Томас Стернс Елиот тај појам готово у потпуности своди на зрелост. Он разликује универзалног класика у поезији какав по њему, пре свих других, јесте Вергилије од „класика који је то једино у односу на осталу литературу свог сопственог језика, или на основу става према животу у извесном периоду“. Додаје и: „Класично дело једино се може појавити у зрелој цивилизацији, зрелом језику и зрелој књижевности; оно мора бити продукт зрелог духа.“ Да српска књижевност јесте саставни део зреле цивилизације сумње нема; да је језик којим се наша поезија служи зрео неспорно је такође; да наша књижевност буде зрела оно је што – да ли основано? – прижељкујемо; да имамо песнике зрелог духа надамо се да чиста утопија није. На нама је да пробамо одредити који би наши песници могли, макар (и за сада) у оквиру поезије којој припадају, бити класици. Места класика, иако је то пожељно, нипошто нису цементирана. Лажне величине треба уклонити; оне за које смо убеђени, или макар претпостављамо уверени да наше претпоставке основе лишене нису, како то јесу, ред је да спомињемо када нам се прилика укаже. Кандидујем Србу Игњатовића, на основу читавог његовог поетског опуса, а посебно поеме „Десети круг“ и три последње збирке, за таквог.

Завршимо наш текст о Игњатовићевој ванредној збирци питањем које нам свима, и себи несумњиво, у лице баца сам песник, у песми прилично питомог наслова „Одмиче врело лето“:

Куд да усмерим папирну шајку,

свој крхки знамен,

кад уоколо вребају

пламени облак и смак?

Папирна шајка је – никакве сумње нема – рембоовска. Пламени свлак и смак – змијски (у прикрајку се смешка Валеријев змијац) и апокалиптични су. Игњатовићева поезија се смешта негде између. У нигденишта. Можемо бити задовољни, ако нам – док смо читали Чим сване и друге утопије – срце није поцрнело.

Извор: Из рукописа Изабраних дела Душана Стојковића (која ускоро излазе) ЛеЗ 0009173