Владислав АРТЈОМОВ (1954)

Датум постављања: 30.01.2014. 16.30.51

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Владислав Владимирович Артјомов родио се 17. маја 1954 у селу Лисуха, Березински рејон, Минска област. Године 1982. завршио је Књижевни инститит имена Горког. Главни је уредник часописа „Москва“. Аутор је низа књига поезије и прозе. Добитник је бројних награда за поезију, између осталих Фетове (1995) и Јесењинове (2001).

+ + +

И озари се душа ко искрица,

ал дан јесењи жури у мрак прећи.

Што не дорекнеш - дозвиждаће птица,

луг дошумеће, поточић дорећи.

Све туге моје ту ништа не значе,

нико још није жалити почео

што над потоком неки чудак плаче

зато што нема оно што би хтео.

Да, у увреди сласт зна да се скраси,

ал ко не жали себе, слеп и нејак?

Познајем живот, он је прост ко даси.

И дисао сам, али свет не згрејах.

Грлићу брезу, гледати свет ја

и чудити се - само то ме теши -

што тако светло он кроз сузе сја...

Пој, птицо, певај! Ти ме бар насмеши.

Ја равнотежу света не наруших,

што залуд узех, залуд враћам, оче -

и на три дела ломим све у души:

узмите, птицо, брезо и поточе...

+ + +

На небу беше магла нека

ал земљу сјај ко да још лиже.

Пут је водио издалека,

и напокон за нама стиже.

И ступала је слаба туја

у бој са ветром пред њивама,

набирала је моћ олуја

у храстовима и гривама.

Магла је вукла, густа, спора,

руб зараслог у коров раја,

ти си стајала крај прозора

не бришућ сузе опроштаја.

А хујао је живот споља,

облаци, чичци на ледини,

прућени понад равног поља

где су се навек и следили.

Ја ти понављах, збијах шалу:

не плачи - блато раскаљаћеш,

да чак ни ову кишу палу

нећеш успети да надплачеш.

Мину тај пљусак, неста дом,

ал, мила, ти, у истој кући,

још у сећању плачеш мом,

сузе оне не отирући.

Незвани гости

Живех животом скромним, простим, уз то

у миру тихом, у келији пустој.

Ко и сви, нисам одвећ се тужио,

са суседима лепо се дружио.

Знао сам да је глава моја празна,

ал зато чиста - шта ће јој да сазна.

Ал једном - тмурне, прашне, неумрле,

мисли су моје у главу наврле.

Ко их нанесе, са земље, свемира:

гласове сумње, гласове немира...

Над столом висе као облачином:

„Еј, цвикерашу! Отрчи по вино!...“

Одмах „на ти“, и нема „хоћеш-нећеш“,

још забадају опушке у цвеће.

Позивају из дворишта пајташе -

зоре пијане започеше наше...

„Ко јарац? Хајде, докажи!“ Све сева.

Јер, латише се, подмукле, ножева.

На ћилиму је измрвљена срча,

на души нешто мрачно, попут грча...

Како сам знао, следих траг им трага:

„Ево вам Бога, ево вам и прага“.

Гуркао сам их у леђа, ал, авај,

никако да се ослободи глава.

Ломатао се, махао, ачио,

столицу ногом столу привлачио...

Неће судити оном ко не суди,

за столом седе загрљени људи.

Кидају душу мисли на штрихове,

све неке горке рађају стихове.

Ех, развеј моју тугу, ужас мој:

то је већ урлик, то већ није пој.

ЛеЗ 0009168