Успети?Не успети? / Белатукадруз

Подстакнути Вашим позивом, који је тему успеха и неуспеха у животу и литератури, поставио на најшире и најсолидније основе, ја сам за ову прилику и тематски број Вашег часописа, бацио поглед на судбину три писца: Рембоа, Кафке и Момчила Настасијевића. Чега има више на свету – успеха или неуспеха? И ако није апсурдно, шта је успешније – успех или неуспех?

Не успети - није страшно, страшнији је од тога само успех који се временом покаже као потпуни неуспех. Ма колико то парадоксално звучало, прави успех води кроз неуспех. Велики неуспех временом открива успех који није за подцењивање.

То треба, наравно, доказати.

Зар то не доказују хронологије живота и рада многих уметника, писаца, музичара, проналазача, генија?

1.

(Хронолошки преглед живота и рада Артура Рембоа )

1854. 20. октобра родио се у Шарлевилу (Ардени) Жан-Никола-Артур Рембо. Његов отац, пешадијски капетан Фредерик Рембо, стално је премештан из гарнизона у гарнизон, те готово никад није живео са породицом. Мајка, Виталија рођена Куиф, била је пореклом из породице малих земљопоседника.

1862. Артур (са братом Фредериком) почиње да похађа школу у приватном Росаовом заводу. Одмах се истиче као одличан ученик.

1865.Априла, ступа у колеж у Шарлевилу.

1866. Верлен: Сатурнске песме.

1867. Почиње Артурово пријатељство са Ернестом Делаеом. Смрт Бодлера.

1868. Поводом престолонаследникове прве причести, Рембо му шаље оду коју је саставио на латинском.

Лотреамон (Исидор Дикас) објављује Прво Малдорово певање.

1869. Рембоови састави на латинском објављени су у школским публикацијама; један од њих је и награђен. Рембо пише прву данас познату песму на француском: Новогодишњи поклон за сирочад песма је објављена 2. јануара 1870. у La Revue pour tous). Верлен: Галантне светковине.

1870. 17. јануара у колеж у Шарлевилу долази професор Жорж Изамбар, свега шест година старији од Рембоа. Он Рембоу открива Вијона, Раблеа, Игоа, Банвила и друге писце; уводи га у савремену књижевност.

24. маја Рембо пише Банвилу тражећи објављивање трију својих песама у зборнику Савремени Парнас.

Јула, избија француско-пруски рат.

13. августа у сатиричном листу La Charge објављена је Рембоова песма Три пољупца (Прво вече).

29. августа Рембо први пут бежи од куће; не успева му да доспе до Париза.

2. септембра француска војска капитулира код Седана.

4. септембра проглашена је Република.

7. октобра Рембо поново бежи, овај пут у Белгију. На том путовању настале су неке његове најведрије песме.

Вративши се кући, у општинској библиотеци чита књиге из најразличитијих области (француски социјалисти-утописти, романи из XVIII века, дела из историје, окултизма, итд.).

Смрт Лотреамона. Верлен: Добра песма.

1871. 15. фебруара напушта школу, а 25. фебруара бежи трећи пут, у Париз, где петнаестак дана без пребијене паре скита улицама. У Шарлевил се враћа пешице, пробијајући се кроз пруске линије. Саставља Нацрт Комунистичког устава који није сачуван.

18. марта избија побуна у Паризу. Рембо испољава страсну опредељеност за Комуну која је проглашена 27. марта. Према неким претпоставкама, не довољно основаним, за време Комуне био је у Паризу и ступио у редове комунара.

13. и 15. маја пише два чувена програмска писма: прво, од 13. маја, Ж. Изамбару, а друго, од 15. маја, названо Писмом видовитог, Полу Деменију.

21—28. маја: „крвава седмица". Париска комуна је сурово угушена.

15. августа Рембо шаље Банвилу друго писмо, са песмом Песнику поводом цвећа.

Пише и Верлену, шаљући му своје песме. Верлен је одушевљен младим песником и зове га у престоницу. С рукописом песме Пијани брод Рембо половином септембра стиже у Париз. Ту је гост тек ожењеног Верлена који са супругом Матилдом живи у стану свог таста. Испољавајући изразиту аверзију према малограђанским конвенцијама, у тој средини убрзо постаје непожељан. Верлен му налази нова пребивалишта код пријатеља Шарла Кроа, Форена, Кабанера, Банвила. Уводи га у „Зезачки круг" (назван и „Друштвом пакосних добричина") у коме се окупља невелик број познатих књижевника и уметника. У Албуму који заједнички састављају чланови тог друштва. Рембо бележи пародије на стихове других песника.

Понашање Рембоа и Верлена скандализује њихову околину, а нарочито Верленову породицу. Претварајући се у хомосексуални однос, њихова веза изазива оговарања. Стога Рембо, иако је био дочекан као поетско откровење и изузетни таленат бива окружен непријатељством и на крају практично искључен из круга у који га је Верлен увео.

Родио се Пол Валери. Маларме, у часопису Савремени Парнас, објављује одломак из Иродијаде.

1872. Да би Верлену омогућио помирење са женом, Рембо се фебруара враћа у Шарлевил. Делимично примењујући верленовску поетику, пише песме које је касније назвао „попевкама ништавила" (chansons neantes). У мају, на Верленов позив, враћа се у Париз.

7. јула Рембо и Верлен изненада одлазе у Белгију. Бораве у Бриселу и путују Белгијом до 7. септембра, када се у Остендеу укрцавају у брод за Лондон.

14. септембра у часопису Књижевни и уметнички препород, вероватно без Рембоовог знања, објављена је његова песма Гаврани.

Рембо и Верлен у Лондону живе у беди, пијанчећи и свађајући се.

Верлен, чија је супруга покренула бракоразводну парницу, опседнут је жељом да сачува брак. Рембо га крајем децембра изненада напушта и враћа се у Шарлевил.

1873. Јануара, на позив Верлена који се разболео, Рембо се враћа у Лондон. Уписује се у библиотеку Британског раузеја; учи енглески. Покушавајући да се помири са женом, Верлен априла одлази у Белгију. Рембо остаје сам у Лондону. Оставши без новца, враћа се на породично имање у Рош. Ту почиње да пише Паганску, односно Црначку књигу, коју ће касније назвати Боравак у паклу.

25. маја Верлен и Рерабо су опет у Лондону.

3. јула, после оштре и бесмислене препирке, Верлен одлази, остављајући Рембоа у Лондону без новца. Писмом обавештава пријатеља о намери да се убије ако се за три дана не помири са женом. Пошто помирење остаје неостварено, позива Рембоа који долази у Брисел. Сит свега, Рембо обавештава Верлена о намери да се дефинитивно врати у Рош. Верлен пуца на пријатеља из револвера који је купио у намери да изврши самоубиство. Рембо је лако рањен у руку. Верлен, заједно са својом мајком која је присуствовала тој сцени, води Рембоа у болницу на превијање. Увече истог дана, на улици, међу њима поново избија свађа. Мислећи да ће Верлен поново посегнути за револвером, Рембо позива полицију. Верлен је ухапшен. Почињу мучна саслушавања. Иако се Рембо одриче захтева за судским прогоном, Верлен је осуђен на две године тамновања које ће издржати у затвору у Монсу.

Вративши се у Рош, дубоко потресен бриселском драмом, Рембо пише Боравак у паклу. Књижицу штампа бриселски штампар Жак Пот, али Рембо не преузима тираж од 500 одштампаних примерака. Неколико добијених ауторских примерака даје пријатељима (један шаље и Верлену н затвор).

1874. У зиму 1873—1874. борави неко време у Паризу. Услед одјека бриселског скандала дочекан је с одбојношћу. Зближава се с песником Жерменом Нувоом, с којим крајем марта одлази у Лондон. С њим похађа библиотеку Британског музеја, учи енглески, даје часове француског. У жељи да објави Илуминације, Рембо их преписује уз помоћ Нувоа.

Јуна, Жермен Нуво одлази из Лондона.

6. јула у Лондон стижу Рембоова мајка и сестра Виталија (ова последња води дневник о том боравку у енглеској престоници). Рембо најзад налази место наставника француског језика у Ридингу, 60 километара од Лондона. Крајем године враћа се у Шарлевил.

Флобер: Кушање светог Антуна. Верлен: Романсе без речи.

Клод Моне: Импресија, сунце на изласку.

1875. Јануара, Рембо одлази у Немачку да би научио немачки језик. Налази место наставника у Штутгарту.Истог месеца, Верлен, пуштен из затвора и вративши се католичанству, стиже у Штутгарт у намери да „преобрати" свог пријатцља. Тај покушај се завршава свађом и тучом.

Рембо поверава Верлену рукопис Илуминација како би их овај негде објавио. Пошто то није учињено, Рембо моли Верлена да пошаље рукопис Ж. Нувоу у Брисел, у нади да ће овај бити успешнији у тражењу издавача.

Маја, Рембо пешице напушта Штутгарт и преко Швајцарске стиже у Милано, где се разболева, и где му — према не баш поузданим сведочанствима — једна удовица la vedova molto civile) указује гостопримство и негује га.

Почетком лета стиже до Бриндизија, где добија сунчаницу, па га француски конзул у Ливорну враћа у домовину.

Октобра, стиже у Шарлевил где проводи зиму учећи језике.

1876. У пролеће одлази у Беч, где је најпре опљачкан, а затим протеран као скитница. Маја одлази у Холандију и као најамник ступа у колонијалнн војску. 19. јула стиже у Батавију (данашња Џакарта); после три седмице дезертира и враћа се једним енглеским једрењаком у Европу. Уочи Нове године 1877. стиже у Шарлевил.

Маларме: Фауново поподне.

1877. Маја, Рембо одлази у Бремен, затим у Хамбург, одакле као тумач у једном циркусу стиже у Шведску и Данску. Вративши се у Шарлевил, септембра креће преко Марсеља у Александрију. Болест га зауставља у Чивита-Векији. Посетивши Рим, враћа се у Шарлевил.

1878. Октобра, преко Вогеза и Швајцарске, пешице стиже до Лугана, а отуда возом до Ђенове где се укрцава на брод за Александрију. Крајем године стиже на Кипар.

У Дижону му умире отац, капетан Фредерик Рембо.

1879. Рембо је на Кипру, где у једном француском предузећу ради као шеф градилишта. Разболева се и враћа у Рош.

1880. У марту је поново на Кипру. Јула стиже у Аден и запошљава се у предузећу Вианеј, Барди и комп., које тргује кожом и кафом.13. децембра први пут долази у Харар у Етиопији, где је његово предузеће отворито филијалу.

Смрт Гистава Фиобера. Родио се Гијом Аполинер.

1881 —1883. Често путује између Адена и Харара. Рембо је први Европљанин који доспева у неке крајеве Огадина, о чему пише извештаје који ће касније бити објављени у билтену Географског друштва у Паризу.

1884. Верлен у Паризу објављује зборник Уклети песници у коме се — поред Малармеових и Корбијерових — налазе и Ремоова дела. У зборнику је и Верленов предговор посвећен овој тројици песника. Рембо о томе ништа не зна.

1885- 1887. Упушта се у компликовани трговачки потхват продајући већи контингент пушака краљу Менелику. После многобројних и ненаданих тешкоћа завршва посао без икакве добити. Августа одлази уКаиро да се одмори. Октобра је поново у Адену. У Француској, 1886, чаисопис La Vogue без његов знања објављује његове стихове и део Илуминација.

1888. Запошљава се код аденског велетрговца Сезара Тијана који има представништво у Харару. Тај посао му омогућује да тргује и за сопствени рачун.

1889—1990. Рембо тргује водећи караване од Харара до лука на Црвеном мору. Све чешће трпи болове које приписује претераном замарању и „реуматизму". Потпуно је поседео.

1891. Фебруара, почиње да осећа неподношљив бол у десном колену. Мисли да болује од проширених вена, не слутећи да је у питању малигни тумор.

Априла, преносе га на носилима од Харара до луке у Зеили. Претрпевши на том дугом путу неописиве муке, доспева у аденску болницу, одакле га одмах упућују у Марсељ.

25. маја, у марсељској болници, ампутирана му је десна нога.

Мајка, коју је позвао телеграмом, остаје уз њега само неколико дана после операције. Убрзо је замењује сестра Изабела.

Августа последњи пут борави у Рошу. Болест муњевито напредује, па је принуђен да се врати у Марсељ. Сестра Изабела га прати и остаје с њим у Марсељу.

10. новембра Артур Рембо умире у марсељској болници.

Тих истих дана, почетком новембра, у Паризу се појављује књига његових песама под насловом Реликвијар (издавач је Женонсо, а писац предговора Родолф Дарзанс). И ова књига припремана је без Рембоовог знања.

1892. У Паризу, у издању Ванијеа, излази књига са делима Артура Рембоа: Илумиунације. Боравак у паклу. Песме.

1895. Ваније издаје Целокупно поетско дело Артура Рембоа. Писац предговора је Пол Верлен.

(Из књиге Артур Рембо САБРАНА ДЕЛА – Београд, Нолит, Приштина – Јединство, 1991, стр. 235 – 239 -Хронологију саставио преводилац Никола Бертолино)

2.

(Хронолошки преглед живота и рада Франца Кафке )

1883 Рођен 3. јула у Прагу. Родитељи: Херман Кафка, трговац, и Јулија рођена Леви. Сестре: Ели (1889), Вали (1890) и Отла (1892) (све три убијене у концентрационим логорима за време II светског рата).

1888 -1893: Основна школа.

1893-1901: Гимназија.

1901. Почетак универзитетских студаја (права) у Прагу. Почетак преписке са Оскаром Полаком. У лето у Шелезену крај Либоха и у Тришу код ујака, сеоског лекара Зигфрида Левија. Познанство са М. Бродом.

1905 и 1906: У лето у Цукмантлу. Дружење са Бродом, Оскаром Баумом и Феликсом Велчом. — Опис једне борбе.

1906. Докторат права. Судски приправник.

1907. У октобру ступа у службу код осигуравајућег завода „Asscurazioni Generali". — Свадбене припрсме у селу. — Друга младалачка дела (изгубљена).

1908. У јулу ступа у Завод за осигурање радника за случај несреће (где ради све до пензионисања 1922). Службена путовања по северној Чешкој. Прво објављивање: осам скица у часопису „Хиперион".

1909. У септембру у северној Италији (Рива, Бреша) са Максом и Отом Бродом.

1910. Почетак свезака у четвртини (Дневници). Источнојеврејска глумачка дружина (и следеће године). У октобру у Паризу (са Максом и Отом Бродом). Децембра у Берлину.

1911. У јануару и фебруару службени пут за Фридланд и Либерец. У лето Цирих, Лугано, Милано, Париз, с Максом Бродом. Затим санаторијум Ерленбах код Цириха (сам). — Дневници са путовања.

1912. Почео да пише роман Ишчезли (Америка). Јула у Вајмару (са Максом Бродом), затим сам у лечилишту Јунгборн у Харцу; 13. августа упознао се са Фелице Бауер; 14. августа послао рукопис своје прве књиге, под насловом Разматрање, издавачкој кући Роволт. (Књига је објављеиа исте године.) Написао Пресуду и Преображај. Од септембра; до јануара 1913: првих седам поглавља Иш

чезлог. Октобар: почетак (недавно објављене) кореспонденције са Фелице Бауер.

1913. У пролеће две посете Фелици Бауер у Берлину. Април: ради баштенске послове у Троји код Прага. У мају објављен Ложач (касније прво поглавље Америке). У септембру: сам у Бечу, Венецији, Риви. „Швајцаркиња".

1914. 1. јуна веридба са Фелице Бауф у Берлину. У јулу раскид веридбе. Пут на Балтичко море. Припремне студије за Замак. — Избијање рата. Ради на Процесу. Написао Кажњеничку колонију и последње поглавље Ишчезлог.

1915. Поновни сусрет са Фелице Бауер. — Одвојена соба у Прагу (прво улица Bilkova, затим Dlouha trida. Рад на Процесу. — Путовање у Мађарску, са сестром Ели. Карл Штернхајм уступа му Фонтанеову награду за књижевност. У новембру објављен Преображај.

1916. У јулу са Фелице у Маријанским Лазнима. Написао неколико текстова за збирку Сеоски лекар. У септембру објављена Пресуда. У новембру читао у Минхену (У кажњеничкој колонији). — Стан у Златној улици на Храдчанима.

1917. Од марта станује у палати Шенборн. Наставак рада на збирци Сеоски лекар. Друга веридба са Фелице Бауер у јулу. 4. септембра констатована туберкулоза. Узима одсуство и сели се код сестре Отле у Цирау. Проучавање Кјеркегора. Афоризми (свеске у осмини). Раскид друге веридбе у децембру, у Прагу.

1918. Цирау. Праг. Турнау. Од новембра у Шелезену. Познанство са Јулијом Вохризек. Пише На изградњи Кинеског зида.

1919. Шелезен, касније Праг. Маја излази Кажњенмчка колонија. Веридба са Јулијом Вохризек. У јесен излази збирка Сеоски лекар. Новембра у Шелезену. Писмо оцу.

1920. У пролеће на лечењу у Мерану. Познанство са Миленом Јесенском и преписка са њом. Праг. Раскид веридбе са Јулијом Вохризек. Крајем године у Матљарима (Татра). Познанство с Робертом Клопштоком. Написао више прича.

1921. Матљари (Татра) до септембра. Праг. Милена. — Написао Први бол.

1922. У јануару и фебруару у Шпиндлеровом Млину (Крконоше). У фебруару опет у Прагу; 15. марта читао одломке из Замка. У мају последњи пут разговарао с Миленом. Пензија. Од краја јуна Плана на Лушници, са сестром Отлом. Праг. Јануар—септембар: Замак. У пролеће: Уметник у гладовању. Лето: Истраживања једног пса.

1923. Јула у Мирицу (Балтичко море). Берлин. Шелезен (са Отлом). Крајем септембра: Берлин, са Дором Диамант. У октобру: Једна мала жена. У зиму: Јазбина.

1924. Берлин до 17. марта. Праг. Певачица Јозефина. 10. априла отпутовао у санаторијум Wiener Wald. Клиника проф. Хајека у Бечу. Затим санаторијум Кирлинг код Беча, с Дором Диамант и Робертом Клопштоком. — Смрт 3. јуна. Сахрањен у Прагу 11. јуна. — У лето излазе из штампе четири новеле под насловом Уметник у гладовању.

(Из књиге Франц Кафка ДНЕВНИЦИ – Београд, СКЗ, 1969, стр. 525-527 -Хронологију израдили преводиоци Вера Стојић и Бранимир Живојиновић)

3.

(Хронолошки преглед живота и рада Момчила Настасијевића )

1894 Двадесет трећег септембра (петог октобра) рођен у Горњем Милановцу од оца Николе, гра-ђевинара, и мајке Милице.

1904 Учи да свира на флаути.

1905 Завршава основну школу у Горњем Милановцу. У Чачку полази у гимназију.

Учи да свира на виолини.

1911 Завршава шести разред гимназије у Чачку.

Септембра месеца уписује се у седми разред гимназије у Крагујевцу.

Крајем годино прелази у Београд где и завршава седми разред гимназије.

У Београду почиње нераздвојно да другује са сликаром Костом Миличевићем.

1913 Дружи се са Гаврилом Принципом, који је био искључен из свих средњих школа Босне и Хер-цеговине.

Јуна месеца матурирао са одличним успехом у Првој мушкој гимназији.

У јесен се уписује на Филозофски факултет у Веограду, Група за француски језик и књижевност.

1914 Јуна месеца после завршене школске године одлази кући у Горши Милановац, где га убрзо затиче и почетак првог светског рата.

1915 Почетком године на војној регрутацији проглашен за привремено неспособног због недовољ-не развијености.

Увелико пише песме и приче, бележи мисли.

Пријављује се војним властима као добровољац и ради у војној станици у Горњем Милановцу све до општег повлачења српске војске према Албанији.

По јакој зими повлачи се са војном станицом до Косовске Митровице, одакле се, због пресечене одступнице, с муком враћа у Горњи Милановац.

Исцрпљен и изгладнео, у Краљеву доспева у ропство.

Бежи из крагујевачке заробљеничке болнице и поред непријатељских стражара улази у Горњи Милановац.

1916 Живи у кућном затвору.

Почиње да преводи са француског Карактере Ла Бријера.

1917 Постаје талац окупаторских власти, које га држе под сталном присмотром.

1918 После повлачења окупаторских власти ствара са још неким грађанима Горњег Милановца градску управу, која управља градом у време безвлашћа.

1919 Фебруара месеца полази из Горњег Милановца са млађим братом Светомиром и преко Рудни-ка стижу у ослобођени Београд после два и по дана пешачења.

Наставља студије на Филозофском факултету. Живи у породици, која је већ прешла у Београд, са станом у Ратарској (сада Двадесет седмог марта) улици 131. Овде пише — музичку драму Међулушко благо, књигу приповедака Из тамног вилајета, збирку песама Пет лирских кругова, збирку приповедака Хроника моје вароши, драме Недозвани, Господар Младенова кћер.

1921 Фебруара месеца дипломирао на Филозофском факултету у Београду.

Постаје суплент Прве мушке гимназије у Београду.

У лето на дослужењу војног рока у Крагујевцу.

Почиње да окупља недељом и празником у породичном дому пријатеље са којима свира камерна дела класичне музике, разговара о уметности и чита још необјављене рукописе. На овим скуповима обично свира на флаути или виолончелу. Међу присутнима често су и књижевници — Станислав Винавер, Раде Драинац, Милош Црњански, Душан Матић, Павле Стефановић, Растко Петровић, Димитрије Митриновић, Драган Алексић, Александар Видаковић, Миодраг М. Пешић, Десимир Благојевић, Божидар Ковачевић.

1922 Објављује прве своје радове у часописима и листовима.

1923 У лето добија феријалну стипендију за Француску и читав школски распуст проводи у Па-ризу.

1924 Положио професорски испит са радом О реченици и њеним главним елементима у српском

језику. Један од чланова испитне комисије професор Миливоје Башић, познати преводилац дела старе српске књижевности, одао је признање песниковом одличном познавању и осећању српског језика.

Октобра месеца премештен у Четврту мушку гимназију у којој остаје све до смрти. У ово време предају у истој школи као професори — Милош Црњански и Душан Матић.

1927 Београдска опера одбија да изводи музичку драму Међулушко благо за коју је музику на-писао Светомир Настасијевић.

На књижевном конкурсу „Цвијете Зузорић" за приповетку Запис о даровима моје рођаке Марије добија награду од 4000 динара — прву и последњу књижевну награду за живота. Оцењивачки одбор: Богдан Поповић, Светислав Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Богдановић и Тодор Манојловић.

Приповетке Из тамног вилајета и музичку драму Међулушко благо штампа из својих средстава у Београду код С. Б. Цвијановића. Народно позориште у Београду одбија да изводи драму Недозвани.

1928 Приповетка Запис о даровима моје рођаке Марије излази као 25. свеска у збирци „1000 нај-лепших новела" у Загребу.

1929 У пролеће заједно са породицом прелази у улицу Коче Капетана 36. Овде пише текст за балет Живи огањ.

У зиму прелази са породицом у Молерову улицу 9. Овде пише — музичку драму Ђурађ Бранковић, драму Код „Вечите славине", лирске кругове Магновења, Одјеци.

1931 Београдско Академско позориште изводи драму Недозвани на позорници „Мањежа".

Српска књижевна задруга одбија да штампа збирку приповедака Хроника моје вароши.

1932 Београдска опера прима и убрзо опет одбија да изводи музичку драму Међулушко благо.

Из својих средстава штампа збирку песама Пет лирских кругова.

1933 Ученици Филмске школе у Београду изводе на позорници Коларчеве задужбине драму Господар Младенова кћер.

Завршава музичку драму Ђурађ Бранковић за коју је музику написао Светомир Настасијевић.

1934 Припрема се за писање драме Певач, у којој би био обрађен мотив српског Орфеја.

1935 Бави се мишљу да напише роман Пустињак у граду.

1936 Народно позориште у Београду одбија да изводи драму Господар Младенова кћер.

Завршава драму Код „Вечите славине".

У пролеће пада у постељу. Показују се озбиљни знаци нарушеног здравља.

Преводи Слово љубави деспота Стефана Лазаревића. На овај текст Светомир Настасијевић је написао кантату за соло баритон, хор и оркестар.

Народно позориште у Београду одбија да изводи драму Код „Вечите славине".

1937 Прелази са породицом у улицу Алексе Ненадовића 36.

1938 Осамнаестог јануара држи последњи час својим ученицима и болесничка температура га сваљује у постељу.

Тринаестог фебруара у један и четврт после поноћи склопио је очи на клиници проф. дра Радосављевића у Београду.

За многе усмене и писмене податке у овом Животопису дугујемо захвалност сестрама и браћи покојног песника.

(Ђорђе Трифуновић, в. у књ. Момчило Настасијевић СЕДАМ ЛИРСКИХ КРУГОВА, Просвета, Београд, 1962, 206 стр, стр. 181 – 186)

4.

Да је било више простора, позабавили бисмо се и успесима/ неуспесима Милене Павловић-Барили, Леонида Шејке, Миодрага Станисављевића...И многих других писаца, уметника...Споменуте повезује чињеница да су отишли п р е р а н о...

Због чега је Леопарди био резервисан према успеху? Зашто се о несупеху не говори и не пише отворено? Успети?Не успети?Шта то значи данас, овде у Србији, или тамо у свету? Шта је то значило јуче и прекјуче, овде и тамо?

Шта је успех био, пре три хиљаде година, пре две хиљаде година, пре хиљаду година? И шта је од тога успеха остало до данас?

Шта значи успети у уметности а промашити у животу? Или обрнуто?

У каквом су односу успех и неуспех и оригиналност? Успех и неуспех и неоригиналност?

У давнини, како је запазио Шејка, «религија, наука, уметност, филозофија имају један заједнички духовни језик, општи за све јединке. Данас (тј. 21. октобра 1956. године када је преписао на посебан табак листиће који су названи Акција за смањивање броја листића, в. у књ. Град – Ђубриште – Замак, Књижевне новине, Београд, 1982, стр. 145, - М. Л.) се можемо изразити само преко своје форме, преко оригиналности.

... Оригиналност се може разумети само као померање еволуционог кретања. Захтев за оригиналношћу постојао је увек, али тек у наше време може да се говори о индивидуалној оригиналности, која настаје у процесу згушњавања (прогресивног) еволуционог збивања....»

5.

а.

Хронолошки преглед живота и рада Артура Рембоа је недвосмислен: Рембо умире прерано, од последица опаке болести, као неко ко се сасвим одрекао поезије, и прихватио неуспех као чињеницу и на животном и на стваралачком плану. Посмртни, ако можемо тако да напишемо, успех Рембоа долази из једног од најдубљих неуспеха. Рембо је «изгубио наду у поезију јер није могао, помоћу ње, као што је жарко желео, променити живот, и дошао је до закључка о свом неуспеху», према речима Жорж-Емануел Клансјеа , «али за нас је Артур Рембо успео да преобрази овај свет, да открије нови свет у областима духа и речи» .

б.

«... Расплет Рембоове песничке судбине показује да он није могао пристати на коегзистенцију двају видова живота — живота страховитог радника каквим је себе замишљао у Писму видовитог и живота какав се остварује у оквирима успешне и у социјалном смислу јасно дефинисане књижевне биографије. Своју поетску визију он доживљава као аутентичну само ако успева да је оствари као страховити радник «велики болесник, велики злочинац, велики проклетник» -и врховни Учењак!"²³ Смештена у амбијент књижевног живота, потчињена захтевима књижевне каријере, она губи смисао: оквир уништава слику. За ову врсту романтично-идеалистичког односа према књижевности требало је, наравно, имати Рембоове године. Његова коначна одлука проистекла је из превелике моралне осетљивости коју животно искуство није стигло да ублажи. Да није било те преосетљивости, Рембо би нас вероватно обдарио још многим изванредним делима. Али да ње није било, његово дело не би било такво какво јесте. Рембо не би био Рембо. „Рембо ће остати велики" — каже Ив Бонфоа — ,,по томе што је одбацио ону кржљаву слободу коју је могао да усвоји у свом веку и својој средини, по томе што је дао сведочанство о људској отуђености и што је позвао човека да се ослободи своје моралне беде и ступи у трагичан сукоб са апсолутним."

Данас смо суочени с на изглед парадоксалном чињеницом да је у току протеклог века Рембоово дело објављено безброј пута, да се нашло у школским уџбеницима и антологијама, да је међу делима светских класика штампано у елитној библиотеци „Плејада", да је превођено на скоро све светске језике, да је проучавано на научним скуповима и у безбројним студијама и дисертацијама. Морамо, дакле, констатовати потпуну оствареност Рембоове литерарне судбине. Али и за то посмртно помирење његовог дела и „апсурдног, смешног, одвратног" песништва²⁴ треба да захвалимо управо песниковој бескомпромисности. Тај обрт изгледа чудноват ако се узме у обзир Рембоово антилитерарно опредељење, али је сасвим логичан ако се има у виду колико је његово дело способно да обогаћује и оплемењује дух, машту и морално чуло човека. Да је Рембоова равнодушност према књижевности одиграла пресудну улогу, његово би дело потонуло у заборав. Појединци који су га спасли те судбине — од Верлена и Гистава Кана до Бретона и Арагона — учинили су непроцењиво корисну ствар, чак и онда кад су то радили из искључиво литерарних побуда, или кад увластитом антилитерарном бунту (као дадаисти и надреалисти) нису били ни успешни ни доследни као Рембо. За његову реч, за њену корозивну и субверзивну, али животворну снагу, веома је битно то што се његови животи нису остварили као књижевна каријера. Зато се у дејству Рембоовог дела и данас продужава његова акција „страховитог радника": Рембо је жив и у савременим „покретима друштвеног братства", па је сасвим природно то што је његово име постало слоган међу учесницима у бунту париске интелектуалне младости 1968. Остварило се оно што је наслутио у „илуминацији" Једном разлогу, једној од најкраћих али и најзначајнијих, написаних несумњиво у тренутку оптимизма, кад му се чинило да је открио разлог за своју поетску акцију: Твој корак је уздизање нових људи и њихово Покрет (подв. Рембо; реч покрет овде има значење команде). Али природно је и то што се на његовом делу уче генерације младих песника. Будућност је разрешила његову дилему и остварила, у најлепшем могућем виду, његове књижевне животе којих се он одрекао тешка срца, уз огромну тескобу и са осећањем жртвовања..» *

²³ В. Писмо видовитог, стр. 223 ове књиге.

²⁴ Према сведочанству Рембоовог послодавца из Адена Алфреда Бардија, кад би се у присуству бившег песника споменуло песништво, он би га оквалификовао као апсурдно, смешно, одвратно.

* Речи преводиоца Н. Бертолина у већ наведеној књ., стр. 20-22

6.

а.

«Без предака, без брака, без потомака, са помамном жудњом за прецима, браком и потомством. Сви ми пружају руку: преци, брак и потомци, али одвећ далеко за мене.

За све постоји вештачка, бедна замена: за претке, брак и потомке. Ствараш је у грчевима и, ако већ ниси страдао од грчева, пропадаш од безутешности замене», записује у свој дневник Кафка 21. јануара 1922. године – две године уочи своје смрти. Да ли те редове бележи срећан и успешан човек? Питање је наравно више реторско, иронично.

б.

Знамо шта је за Кафку била срећа (нада страховита и немогућа!) («Среће може бити само онда ако ми пође за руком да узнесем свет у чистоту, истинитост, неизменљивост»). А успех? Овај писац је имао успеха и награђиван је «слатким и дивним наградама» («Писање ме одржава, али није ли тачније рећи да оно одржава овакав начин живота? Тиме, разуме се, не мислим да ће мој живот бити бољи ако не пишем. Напротив, онда ће бити много гори и сасвим неподношљив и мораће се завршити лудилом. Истина,то ће се десити само под претпоставком да ја, као што заиста и јесте случај, останем писац и онда кад не пишем, а писац који не пише је, свакако, чудовиште које представља изазов лудилу. Али како је са самим писањем? Писање је слатка и дивна награда, али за шта? Током ноћи ми је... било јасно да је то награда за службу ђаволу... « Ф. Кафка, из једног писма)...

Међутим, Кафкин успех долази из најдубљег Кафкиног неуспеха... Кафка је веровао у књижевност, којој се мора препустити да сама прописује своје законе...

7.

а.

Настасијевић је песник посебне судбине; није имао успеха за кратког живота, а ни среће. На то индиректно и директно упућује не један детаљ из хронологије његовог живота и рада. Погледајте – ко му је и шта све одбијао од рукописа за живота. Погледајте – ко му штампа Целокупна дела. Удубите се у то како га представљају, посмртно, после рата, они који га хвале као великог светског песника! У Библиотеци Бразда (1962), као 28. књига, излази избор (В. Попа), који више укрива него што открива (ми то данас добро знамо, након што су обелодањена Сабрана дела М. Настасијевића у редакцији пок. проф. Н. Петковића).

Занимљиво је, тј. симптоматично, како Попа великог претходника хвали: «Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. Име му је песма светлозарног бола, песма преображеног човековог постојања. Јавио се у завичају српског песништва сам (готово би се рекло исувише сам), да уради колико цео један век, један пропуштени век. Прекасно се јавио, прерано је отишао».

Можда је једино у тим годинама и било могуће тако писати, и заметати трагове, тако прештампавати и тако тобож враћати у савремене токове књижевности једно дело које је било гурнуту на маргину и од Настасијевићевих савременика и наметаних праваца мишљења новог доба и новонаметнутих уредника, иако је имало снагу животодавног извора?

б.

Шта су то укривали тзв. велики послератни песници српски кад су прештампавали и тобож хвалили Настасијевића? Велики неуспех. Из чијих понора навире успех (не)успешног полиграфа Настасијевића.

8.

Било је уметника и писаца, који су проживели свој век успешно, иако су залутали у уметност, књижевност. Могли су, да су били поштенији према себи и свом изворном или превасходном таленту, ако су га имали, остварити прави успех као дипломате, војсковође, револуционари, шпијуни, коцкари, преводиоци, трговци...банкари... догмате... судије... легионари...

Када такве залутале намећу, овде или у свету, као успешне, то је апсурд.

Показали смо како настаје из правог и дубоког неуспеха, успех.

Царство неуспеха у Србији веома је пространо и врло добро камуфлирано. Књижевноуметнички неуспех, бофл, књижевноуметничка филоксера, читава јата књижевних фушера, представљају се, како у критици, тако и у дневној штампи, а и на други начин (преко других средстава; наметачких књижевних награда, сабора; електронских медија) – као пожељан успех, као нешто ексклузивно, ванредно...Међутим, прегледајте нефалсификоване прегледе живота и рада дотичних, и све ће вам бити јасно! Много, много има јефтиног успеха!

Стварни, дубоки и истински неуспех овде прикривају као гуја своје ноге. Откриће га, разоткрити неумитно, колико сутра или прекосутра.

Стварни, дубоки и прикривени истински неуспех овде је постао тежи од бетонских блокова, и он је својом тежином притиснуо оно нешто успеха, који дотиче из великог неуспеха.

9.

Шесдесетогодишњак сам. Свашта сам претурио у животу преко главе и свачега сам се нагледао. Не један мој вршњак успео је да објави сабрана или изабрана дела о трошку народа. Ја сам своја једва објавио, и то први пут као пилот издање, а други пут као дигитално непрофитно издање – о с в о м т р о ш к у! (Као Настасијевић, или као Бора Станковић Нечисти крв некада. Ја признајем да сам неуспешан писац, и знам да нисам једини. Исто тако, врло добро знам, да се сав тај наш тзв. данашњи књижевни успех своди на нешто незнатно, тужно, бирократски кочоперно, на нешто што може стати у једну кутију за ципеле испод ормана или кревета. Ја знам да ће све то покрити дебеле наслаге прашине. Јер сви ти књижевни успеси стечени овде на Балкану у другој половини 20. века морају проћи то стање таложења прашине. Доиста, то је видљиво у библиотекама! То је видљиво и тамо где се рециклирају тиражи тзв. тиражних писаца по укусу неколико умишљених и амбициозних универзитетских професора – промашених уредника! Предлажем да проверите, ако не верујете: довољно је да дела тих тзв. успешних наших писаца оставите било где на отвореном месту, у соби или напољу, па ћете се брзо уверити како ће их прашина нападати...

Било би добро да овде има успеха макар у било чему, у поезији, прози, у организованости друштва. Али мени се чини да је овде најуспешнији најгори неуспех, који је у знаку Нуле. Ако још увек нисмо стигли до броја Један, то значи, како би Шејка рекао, да не можемо ићи надаље, тј. да нема квалитативне промене. А када отворите тзв. културне додатке српских високотиражних дневника, тамо вас запљусне вампирска фотогеничност генија, који вас лецну својим месарским и парохијским изгледом. Ко су ти људи који покушавају да буду паметни, оригинални, отмени?... Ех, новајлије у свему, манипулатори и манипулисани, знате ли да отменост служи човеку који је има да би сакрио своју величину? А величина није сама себи циљ, већ средство да се постигне ништавило. Јер и ништавило је речитије и делотворније од онога у шта већ пола века покушавају да нас убеде као у успех.

Ако су Рембо, Кафка и Настасијевић људи очитог и непорецивог неуспеха, можете ли замислити, ако се поштено и дубље удубите, где су ови данашњи дигнути високо, као паунови ноћу, у највише крошње столетних дудова? Не дај боже да се стушти нека олујина, невреме, све би то љоснуло у трену и разбило се у парампарчад. Јер тај наметнути успех нема крила, као паунови....

25. септембар Београд Мирослав Лукић