Повратак на Земљу детектива Бејлија

Ову сам књигу прочитао ових дана у близини једног шведског језера - на којој лежи диван град краљице Урлике. Реч је о преводу на српски брачног пара Живковић, примерку књиге који је некада, 27. новембра 1990 (када је књига и штампана, узгред буди речено) припадао неком читаоцу, који можда више и није међу живима? Садашњи власник је овај примерак нашао на улици, бачен; и понео га са собом у Шведску. Уз стотине других књига, углавном на шведском и немачком језику, уз Асимовљев роман преведн на српски било је још и пар књига на српском језику (српске народне песме, интервјуи Д, Ћосића, и Веселиновићев роман "Хајдук Станко"). Нисам планирао да останем у Шведској дуже од стотинак дана, али, ево, десило се, ту сам. већ месецима. Нисам понео непрочитане књиге када сам овамо полазио, што се показало као минус, велики минус. Да висим на интернету, сатима, не иде, нисам од те врсте људи, који то могу. Из те перспективе, почео сам да читам "Голо сунце" гутајући странице, и присетио се, да сам ту књигу виђао у београдским књижарским излазима, али никада је нисам прелиставао, јер нисам нешто посебно марио нанучну фантастику. Оно што се догађало, тих година тада, када је "Голо сунце" штампано и за српске читаоце у скромном тиражу, - то што се тада догађало на просторима бивше СФРЈ, и посебно Србије, било је луђе и од научне фантастике! Наравно, да је требало да прочитам на време "Голо сунце", али ето, случај је одредио да се то догоди много година касније, тј. средином фебруара 2019. Најзаслужнији за то (да се то читање уопште догодило је, пре свега, ДОСАДА, шведска зима, и затим - гротексна, скоро фантастична непрестана ријалити представа на друштвеној мрежи - на фејсбуку - не једног, него на стотине тзв. српских писаца. Али и сасвим обичних, непознатих људи, мени непознатих, који су постали познати захваљујући тој апсурдној друштвеној мрежи, али мрежи, која је - последњих месеци - постала много слободнија од тзв. српске штампе, која се повукла у мишију рупу).

Али, да више не околишим. Да ли је роман ГОЛО СУНЦЕ, и данас, скоро седамдесетак година након што је написан, литература којој се треба враћати, или је то штиво подстицајно за будуће роботичаре, уфологе и ређе љубитеље научне фантастике?

Хтео сам у ствари да упитам: Да ли је уопште то и даље научна фантастика, или је временом постало нешто сасвим друго?

*

Детектив Бејли је стигао на планету Соларија, међу Соларијанце (на позив управе Соларијанаца), да разреши енигму једног злочина, коју нису могли да разреше Свемирци, и истражујући конкретан злочин, упознавао се и са "енигмом" саме Соларије, са њеним устројством. Успео је да разреши злочин који је починио Џотан Либинг који се "бојао људи. Убио се да би избегао присуство човека, а био је спреман да уништи остале светове само да би Соларија и табу близине остали недирнути" (стр. 166).

Соларија и Соларијанци су се повукли у усамљеност, на неповредиву територију својих великих газдинстава, у ствари на мртву тачку свога постојања, општећи помоћу теле-справа, практично избегавајући све... 20. 000 газдинстава Соларије, опслуживало је на милионе робота (робова), и то се детективу Бејлију није допало.

Соларијанска еугеника, еугенетика.

Вијест о стварању прве живе станице са синтетским геномом објављена је у четвртак, што отвара пут стварању умјетних организама, наводе водитељи истраживања проведеног у САД-у. 'Људска нарав даје достојанство људском геному, а не обратно. Манипулирање животом, еугенетика јест ноћна мора против које се морамо борити', оцијенио је монс. Могаверо.

Ову вест смо могли прочитати у чланку још пре скоро девет година Еугенетика је ноћна мора...

Високе прелате Католичке цркве је узнемирило стварање живе станице јер је "то скок у непознато. Човек је Божји створ, али није Бог: он је човек који може дати живот рађањем, а не умјетним, вештачким стварањем.

Достигнуће америчких научника вероватно би било радосно дочекано међу Соларијанским еугенетичарима.

*

На кога у ствари личе ти Солеријанци?

„Солеријанци су се одрекли нечега што човечанство поседује већ милион година – објашњавао је повратник детектив Бејли, претпостављеном подсекретару Миниму - нечег што је вредније од атомске снаге, Градова, пољопривреде, оруђа, ватре и свега осталог, јер је то нешто што омогућује све остало.“

„ Не успевам да погодим. Шта је то?“

„Заједница, господине. Сарадња међу појединцима. Соларија је од свега тога одустала. То је свет усамљених јединки, чему се радује само социолог те планете. Узгред речено, тај социолог, један једини, никад није чуо за социолошку примену математике, већ је измислио сопствену науку. Нема никога ко би га поучио, ко би му помогао, или ко би се сетио нечега што је пропустио. Једина наука која цвета на Соларији јесте роботика, којом се бави десетак њих, а када се поремете односи човека и робота, морају позвати неког са Земље да им помогне.

Уметност је, господине, на Соларији апстрактна. Апстрактна уметност на Земљи је један од облика уметности, а на Соларији је то једини облик. Хуманост је нестала. Циљ коме тежи је октогенеза, зачеће без додира мужа и жене.“

„Све је то страшно, али питање је да ли је опасно.“

„ „Мислим да није. Без додира човека са човеком нема основног животтног смисла. Интелектуалне вредности су ишчезле, као и сврха живота. Стереовизија није замена за присуство. Тога су Соларијанцуи свесни, али томе управо теже.

Ако усамљеност није довољна да проузрокује пун застој, додајмо томе још и трајање живота. На Земљи имамо непрестано притицање младих људи који су склони променама, јер немају времена да отврдну на свом животном путу. У томе је изванредна предност. Жив от треба да је довољно дуг да се испуне задаци, а довољно кратак да би било места за омладину која ће незаустављиво притицати“ (стр. 167-168)

На данашње Северњаке, Швеђане?

Не, ни Швеђани, иако живе усамљено, нису некакви Солеријанци, - ко још живи тако, као ти становници настањени у роману Асимова на споменутој планети?

Па ипак, постоје народи на Земљи који су натерани да живе на некој "мртвој тачци", где нестају, (Срби - на пример, како пишу новине и дужебрижници - сваке године више њих умре него што се роди - реч је о цифри величине једног града од четрдесетак хиљада).

*

Детектив Бејли се вратио на планету Земљу, према идеји Асимова, у Њујорк, који месец раније пре него што је књига Голо сунце штампана (1957), а они рођени те године на Земљи, у Америци, или Србији, данас имају 62 године. Бејли разговара са својим претпостављеним и покушава да му објасни апсурдан застој планете Соларије, али тај разговор са бирократом Минимом запиње. Јер, да поновимо мисао из уводног цитата:

„(…) Постоји свет налик на Соларију, наша Земља!“

Бирократа Миним и детектив Бејли су антиподи. Други је отишао на Соларију да реши загонетку једног убиства,

„а уз пут му се догодило нешто друго. / Рекао је Миниму да су Градови катакомбе, а они то и јесу. Градови-утробе. А шта мора најпре учинити човек ако хоће да живи? Мора изићи из утробе. Кад једном изађе, више се не враћа.

Бејли је једном изишао из Града и више се не може вратити. То више није био његов Град. Челично небо над њим такође му је било туђе. Тако мора бити. Тако ће бити и са другим и Земља ће се још једном родити и посегнути за свемиром. (….)

Сетио се свог сна на Соларији и најзад га схватио. Подигао је главу. Сада је могао да види кроз челик и бетон катакомби. Могао је видети мамац постављен у свемиру како заводнички позива људе да изиђу. Могао га је видети како блиста . Голо сунце!“ (стр. 172 -173)

Свет је на крају ове зиме 2019. не само у Шведској, него и у Европи, Азији, сасвим друкчији, него 1957. године. Можда је на самој ивици трећег и коначног светског, земаљског рата?

Детектив Бејли наравно није жив, из његовог гроба је одавно никла фина зелена трава, која је тренутно можда и залеђена? Космос је, чини се, постао много привлачнији него педесетих година минулог века, а свет је последњих шест и више деценија, потрошио безбројне милијарде и трилионе долара на ратове на земљи на стварању невероватних врста оружја, уместо на....упознавање наше галаксије, других галаксија. ЈУ туб је постао светска телевизија на којој почињу да цуре и најневероватније војне и друге тајне, не само о НЛО, него и о Свемирцима који су се већ инфилтрирали на Земљу. Штета што Асимов није жив, Асимов повесничар космичких релација и хроника...

Вршњаци романа "Голо сунце" данас читају и преводе веде, али и велики број становника Земље који су схватили да је сва тзв. историја живота на Земљи нека врста лажне порнографске историје!!!

Кога више данас да се прибојава планета Земља - наследника Минима или наследника детектива Бејлија?

Или уфолога широм света, који упозоравају свет земаљски на најневероватније тајне пактове најмоћнијих на планети и ванземаљаца?

итд.