Рукопис у ћоравој соби нађен

(одломак из истоимене књиге; закључно поглавље) Изгледа – ја сам бог Мом. - Но, религиозни системи, па и песника, сложена су. Сложеност се види и у томе да само озваничених хришћанских вера има неколико. У оквиру православља постоје разлике. Постоји и Светосавље, али оно се данас дели. И сами мислиоци православни имају своје противуречности. За овај тренутак довољно је речено о мишљењу Саватија Иг. Митровића.

Наш је главни посао као приређивача рукописа да читаоцу представимо основни изглед и садржину рукописа.

Читалац зна да ја пишем своје радове, па и овај рад о књижевно-уметничком витештву Мирослава Лукића, хемијском оловком. Но, Умберто Еко каже: „... Рукопис произведен хемијском оловком, чак и када је чист више није имао душу, стил, нити личност”. По тим особинама приближавам се Богу, јер богови морају бити без изгледа да би били богови, па и бог критике – Мом, без душе, стила и личности. Личности су само, по мишљењу неких вера, само велики посвећеници, месије, изасланици богова... Имати душу подразумева постојање неког већег и вишег од бога... Богови имају стил свих и личност су свих... Тако треба разумети и то да је Мом, бог критике, узео псеудониме имена живих људи... Сада је време „женског пера”, „женског рукописа”, „женског писма”, а мушког плајваза...

Било како било, тешко ми се снаћи у овим мојим годинама. Сада не знам да ли сам ја бог Мом или је бог Мом Ја? Више изгледа да ја знам да нисам бог критике Мом, али шта вреди кад он не зна да није Ја. У тој псеудонимској метатекстовности тешко се снаћи. Но, сигуран сам да је подвижник, јунак ове књиге Нађеног рукописа у ћоравој соби, полиграф Мирослав Лукић – личност наше књижевности, да има душу и да има свој стил. Смисао изучавања овог нађеног рукописа видимо у томе. Мој посао као првог приређивача и извесног тумача рукописа је углавном обављен.

Рашчишћавање, вредновање и превредновање Мирослава Лукића, жесток напад на поетско књижевно-теоријско ђубриште сентиментализма „бирократске књижевности”, „официјелне” Лукићев је допринос чувању угледа наше књижевности.

*

Овде негде је крај ове књиге, а ту је негде и почетак нечег непредвидљивог. Ова књига невеликог обима је отворен систем за неке будуће покушаје, прегнућа и ауторе. Надовезивање је често афирмативно, иако има укус елемената контрoверзности.

Лирско-есеистички “досије” Митровића о књижевноуметничкој судбини Мирослава Лукића писан је са великим одушевљењем, што сваки радозналији читалац може проверити, ако нема предрасуда према интернету, пошто је Митровићева књига публикована на светској Мрежи и доступна, као непрофитно (бесплатно) издање. Ни бог критике Мом, ни ја као носилац псеудонима Мома нисмо ништа мењали у Митровићевом рукопису...

Митровићева књига подстиче многа питања ... У метатекстовности одговори могу бити безбројни... Ми смо се овде углавном бавили читањем оштећеног Увода пронађене књиге, илити Рукописа бога Мома; издвајањем цитата из књиге Митровића; поетиком изгубљеног рукописа посмодерног натурализма...

Умешаност паганског бога критике Мома у целу ову ствар била је неизбежна јер се ради о маћехинском односу времена и прилика према песнику, полиграфу Мирославу Лукићу. Цела ова згуснута митологизирана метатекстовна одисеја у којој је Одисеј дословно - Нико, тј. Пепељуга српске књижевности 20. века и прве половине 21. века - М. Лукић.

Не верујем у хришћанство, јер је још у 19. веку ушло у суштинску кризу. Верујем у присебност паганског бога критике Мома као и у присебност будућности.

Али, да ли они - богови пагански, богови хришћански, будућност, у нас, у мене, у покојне и живе, верују?

Рукопис у ћоравој соби нађен представља згуснуто метатекстовно надовезивање. Сложена метатекстуалност: сложена по природи ствари. Ово је метатекст критичара на прототекст - дело Мирослава Лукића, полиграфа. На почетку беше паратекст (дело) Мирослава Лукића, рецимо, као нулти степен, полазиште > Саватије Иг. Митровић > Бог критике Мом > Миодраг Мркић.

Избор и комбиновање међутекстовног надовезивања је различит. Као последњи, у овом случају, у метатекстовности, ја сам издвајао и подвлачио митолошки ниво давања значаја опусу Мирослава Лукића. Лоцирајући га у свету божанског, судбинског...

Сложене и нове комуникационе ситуације намеће и сама суштина полазишта - опуса Мирослава Лукића.

У свој честој метатекстуалности и интертекстуалности многа велика песничка дела као да се одвајају од својих аутора. На пример: данас је довољно рећи Коштана, Горски вијенац, Хамлет, Дон Кихот, Евгеније Оњегин, Ана Карењина, и читаоцу или слушаоцу је одмах јасно о чему и о коме је реч.

Велика дела појединих писаца од почетка теже томе да се одвоје од својих писаца.

Лукићу се то догодило у најранијој младости са једном љубавном песмом; а последњих деценија то се догађа и са његовим романима Ујкин дом (о коме сам посебну књигу огледа написао), Трговци светлошћу, Пасија по Амарилису и др.

Ушао сам у осму деценију живота. И нисам престао да се повремено одушевљавам. Приметио сам да се релативно лако предам одушевљењу. Вероватно онде где препознам и себе, и своје патње и радости, и своје искуство, а оно није мало.

За мене је било доста подстицаја у Делу Мирослава Лукића (а то потврђује и моја библиографија објављених критичарских и есеистичких радова. Објавио сам неколико књига о стваралаштву М. Лукића). Понекада ми се чини као да ми је + Саватије Иг. Митровић отео речи и реченице, и читаве пасусе, пишући одушевљено оно што је доживео читајући поезију, романе, критике и антологије М. Лукића.