U trci za promenama
Nedavno sam postala svesna da mi je jako teško da provedem dan u ustaljenom ritmu, bez toga da se „bilo šta značajno desi“. Pod tim „značajno“ obično podrazumevam bilo šta što izlazi iz okvira svakodnevnice i dosledno ponavljanih radnji koje zovemo rutina. Pre nego što i započne ovakav, rutinski dan, u meni bi se javljao osećaj da nešto propuštam, ne koristim ili jednostavno ne doživljavam. Potreba da se izbegne ovakav osećaj obično bi bila zadovoljena planiranjem, osmišljavanjem i izmišljanjem 101 specijalnog iskustva koje će obeležiti taj dan i učiniti ga posebnim. Još sam više postala zbunjena kada sam primetila da sličan šablon prenosim i na svoju decu. A toga sam postala svesna kada smo se jednog vikenda probudili sa idejom da ne radimo ništa- ali od toga nije moglo biti ništa...osim otpora, ljutnje i nervoze jer, eto, ne idemo nigde specijalno već bi samo prošetali po kraju. Baš zato što smo decu navikli da uvek negde idemo, što smo im to tako pompezno najavljivali, doveli smo sami sebe u situaciju da kao roditelji izbegavamo dosadu...ne samo svoju nego i svoje dece. A tu prestaje priča koja se odnosi samo na decu, već dobija mnogo širi značaj.
Strah od "ništa"
Taj momenat u kome se ne dešava ništa, ili bar ništa specijalno, je jako neudoban za većinu ljudi. Trenutak u kome ste umesto na svet oko sebe, usmereni na svet u sebi. Setite se kada ste poslednji put doživeli taj momenat, a da niste posegnuli za mobilnim telefonom, daljinskim ili nečim drugim što bi vam skrenulo pažnji. U čovekovoj biti je potrba za promenom. Sama evolucija je konstantna promena. Šta se dešava ako promena ne bi bilo? Dešava se stajanje u mestu- pažnja se sa spoljašnjeg sveta preusmerava na unutra – a time i na neka prijatna i neprijatna osećanja. Zbog te neizvesnosti koja je unutra, razvila se navika da pažnju skrećemo na spolja, dešavanjima koja su oko nas. Naravno ne uvek svesno, ali poprilično često. Ono što smo kroz ovu životnu trku izgubili jesu momenti čekanja, trenuci bez pokreta u kojima se na prvi pogled ne dešava ništa. Odrasli ih ponekad opisuju kao „dosadu, gubljenje vremena ili lutanje“.
Kontakt sa sobom omogućava kontakt sa drugima
Upravo ti momenti ključni su za dolaženje u kontakt sa svojim pravim potrebama. Svesnost o tome šta želim, kako sam, kako se osećam i šta dalje. Dosada je osnovni pokretač dečije kreativnosti. Kada nema dosade nema ni izmišljanja novih igara. Kada na poslu ne postoji vreme i prostor u kome čovek može da bude sam nema ni kreativnih ideja za rešavanje problema. Viđala sam pojedince ali i timove ljudi koji vredno rade na projektu žureći da ostvare cilj, bez vremena u kome bi zastali i analizirali šta je ono što zapravo žele da rade. Vremenom i jedni i drugi bi naišli na zid, nemajući ideje kako posao završiti do kraja, zaglavljeni između različitih zahteva. Bez susreta sa svojim pravim potrebama čovek ne može da se sretne ni sa drugima. Ovo je jedan od razloga zašto mnogi timovi ne funkcionišu – komunikacija u timu nedostaje. Osvešćivanjem svojih pravih potreba čovek dobija jasan pravac za promenu koju želi. Tako je sa pojedincema ali i sa timom.
Promena može biti potencijal za rast i razvoj
Potreba za promenom sama po sebi nije loša. Ona omogućava razvoj svake individue. Ono što je štetno jeste konstantna potreba za promenama kako bi se izbegao susret sa samim sobom. Žudnja za novim često je beg od nerazjašnjene trenutne životne situacije – u vezi, braku, karijeri itd. Tek kada razrešimo svoje unutrašnje konflikte promena koju pravimo je dobar iskorak u novo. Kada promenu shvatimo samo kao izlet a ne nužnost, onda ona postaje pokretač a ne zakon kome robujemo. Lako nas ponese uzbuđenje koje donose brojne promene. Nova dešavanja menjaju i nas same, a dobro je ponekad zastati i preispitati se ko smo to zaista novi mi.
Bojana Todorović