Ljubav, navika, psihoterapija
Posmatrajući praksu, čini se da je najveći broj problema, ako ne i svi koji se iznose pred psihoterapeuta pitanje ljubavi: raskid veze, neuzvraćena ljubav, odsustvo ljubavi, zaljubljivanje...Onda je prirodno da i lek za ove probleme takođe bude ljubav. Drugim rečima, ljubav je svuda oko nas. Ali šta je zapravo u srži ovog, teško opisivog a tako poznatog, fenomena?
Tema ljubavi podjednako je bila interesantna kroz vreme: najveće intelektualne revolucije bile su praćene revolucijama u pogledu shvatanja oblika ljubavi (viteška ljubav u srednjem veku, romantična ljubav renesanse i savremena, slobodna ljubav). Postoje razni vidovi ljubavi: majčinska, prijateljska, bratska, patriotska, božanska...i ona koja je jedan od najvećih pokretača dosadašnje civilizacije – partnerska ljubav. U ovom tekstu biće najviše reči o partnerskoj ljubavi, jer su beskonačna razmišljanja o istoj poslužila kao snažan motivator za nastanak ovog teksta.
Istorijski pogled na fenomen ljubavi
Ideje o ljubavi podjednako potiču iz tri polja: spiritualnog, antropološkog i psihološkog. Spiritualno shvatanje ljubavi povezano je sa religioznošću i čovekovom potrebom da oseća ljubav prema nečem uzvišenom i svetom, čemu je zahvalan za svoje postojanje. Antropološko stanovište posmatra ljubav kao promenu odnosa kroz različite kulture, načine na koji se odnos ljubavi menja i razlikuje među različitim civilizacijama. Po ovom stanovištu ljubavni par nastao je iz potrebe da se o detetu brine zajedno, jer briga samo jednog roditelja često nije bila dovoljna za opstanak. Psihološki aspekt ljubavi podrazumeva fenomenologiju romantične ljubavi, kroz sve njene oblike doživljavanja unutar individue.
Izbor partnera u vezi
Zanimljivo je pitanje na osnovu čega biramo partnere za ljubavne veze? Osnovni psihološki mehanizam zaljubljivanja je projekcija. Voljenoj osobi pripisujemo moć da ispuni naše fantazije i potrebe, pa je tako naš partner obrazovan, načitan, lep, pažljiv ili nešto drugo što bi smo i mi sami voleli da budemo. Zrela ljubav predstavlja prihvatanje i potvrđivanje projektovanih delova sebe kao sopstvenih karakteristika ličnosti. To podrazumeva prihvatanje sopstvene ličnosti i ličnosti partnera kao takvih, sa svim nedostacima i vrlinama. Za partnera najčešće biramo osobe koje su energičnije od nas, koji mogu da nas podstaknu na akciju, sa kojima možemo da kreiramo novinu. To su osobe koje su nam na neki način dostupne ali ne bez prepreka, jer je mističnost jedan od glavnih faktora koji održavaju zaljubljenost. Žene traže muškarce koji mogu da im pomognu da reše neki problem, koji su pomoćnici za život, dok muškarci traže partnerke sa zanimljivom prošlošću jer smatraju da će se istorija ponoviti. Veoma je važno da među partnerima postoji dosta sličnosti u stavovima oko osnovnih životnih pitanja, kao što su brak, porodica, religioznost i kultura, iako se određena neslaganja čak i po tim pitanjima mogu tolerisati. Ono što je važno je da sličnosti budu izražene više nego različitosti. Ukoliko je sličnost premala gubi se osećaj povezanost, a ukoliko je prevelika može doći do konfluencije, tj stapanja identiteta ljubavnika gde se gube individualne granice.
Po jednom stanovištu kada je u pitanju izbor partnera najviše smo skloni da se vodimo principima zadovoljenja potreba koje su u ranom detinjstvu ostale nezadovoljene. Rana iskustva definišu naše izbore partnera ali i ponašanja u odnosima sa njima. Različita su mišljenja po pitanju uticaja okolnosti pod kojima smo odrasli na kasniji izbor partnera. Jedno od savremenijih navodi da takozvani ljudi „izolatori“, odrasli koji su u detinjstvu bili prezaštićeni i nisu zadovoljili svoju potrebu za samostalnošću, u partnerskim vezama teže da pokažu svoju nezavisnost, izbegavajući sentimentalnu vezanost za jednu osobu i držeći partnera na distanci. Takođe postoje i ljudi bliži kategoriji nazvanoj „spajalice“, koji su u detinjstvu bili zanemareni, usled nemogućnosti roditelja da im posvete dovoljno pažnje a koji u kasnijim odnosima pokazuju izrazitu potrebu za bliskošću. Pomisao na raskid ili razvod ispunjava ih užasom jer ih suočava sa davnim strahovima od napuštanja i zanemarivanja roditelja. Ovo su dve ekstremne kategorije i većina ljudi u svojim izborima partnera delimično naginje jednoj od njih, u zavisnosti od okolnosti u kojima su odrasli.
Ljubavna veza kao mesto psihološkog rasta i razvoja
Seksualnost je jedna od ključnih dimenzija ljubavi i važno je negovati je kao vrstu radosti, humora i uzbuđenja između partnera. Neobična, nova iskustva u seksualnom ali i romantičnom polju ljubavi su važan element koji daje šarm dugoj vezi. Individualni rast i razvoj svakog partnera predstavlja neophodan uslov za održavanje ljubavi svežom, jer jedino ako se oba partnera menjaju i ljubav se menja kao kreativan proces. Dijalog je takođe nužan uslov za opstanak veze. Važno je slušati partnera, biti autentično zainteresovani za njega i poštovati ono što jeste. Kontakt i dijalog u pravoj meri su začini koji održavaju strast među ljubavnicima.
Kako se zaljubljujemo?
Na kraju, kako se sve ovo dešava, kako se zaljubljujemo? Veoma je zanimljiv fenomen da odluku o tome da li nam se neko dopada i želimo da stupimo u interakciju sa njim, donosimo u nekoliko sekundi, na potpuno intuitivnom nivou. Frojd je to nazvao nesvesnom percepcijom, koja predstavlja našu sposobnost da na osnovu nekoliko informacija o kojima govore načini na koje uspostavljamo kontakt (glas, stav, kotakt pogledom, itd.) donesemo sud o osobi koju posmatramo. Možemo osetiti privlačnost ili odbojnost nakon samo jednog površnog pogleda. Kada se na ove informacije nadovežu i ostali podaci koji osobu uklapaju u sliku naših nezadovoljenih potreba iz detinjstva (temperament, status, interesovanja) dešava se ono što nazivamo zaljubljivanjem.
Da bi ljubav opstala neophodno je da volimo sebe, jer iz zaljubljenosti u sopstvenu egzistenciju postajemo zanimljivi za druge, postajemo ljudi koji volimo da volimo, a to je ono što je drugima privlačno. Zato je rad na sebi jedan od najboljih načina da svoj kapacitet za pružanje i primanje ljubavi obogatimo i postanemo sposobniji za pravi kontakt sa drugom osobom. Psihoterapija stoga predstavlja idealno polazište za početak ovog putovanja ka onome za čim svi težimo, a to je da volimo, budemo voljeni i da pripadamo drugom ljudskom biću.
Bojana Todorović