ЈУНГ И ПРАВОСЛАВЉЕ - Владета Јеротић

Датум постављања: 10.07.2015. 10.30.36

ИНДИВИДУАЦИЈА И ОБОЖЕЊЕ

(одломак)

Вероватно да највећа несагласност између званичне хришћанске теологије све три вероисповести и учења Карла Густава Јунга постоји у погледу односа хришћанског Тројства и Јунгове идеје о кватернитету као идеалном облику целине људског бића, али и постојања уопште. До симбола кватернитета Јунг је дошао, као и до већине других открића у области психологије, на основу конкретне психичке стварности човекове, која осим принципа добра садржи још и принцип зла. Јунг је схватио Зло не само као психичку нужност, већ и као нужан принцип развоја уопште. Следећи гностичку идеју о расцепљености стварности на „добру“ и „злу“ половину, Јунг овакву поделу приписује и хришћанству, па сматра да се она може савладати психичком синтезом четворства.

Као што појединац у току процеса своје индивидуације успешно напредује тек са све широм и успешном интеграцијом и оних делова несвесне психе која се првобитно не прима или се одбацује из различитих, најчешће етичких разлога (појам Сенке код Јунга као инфериорне стране личности човека), тако се и хришћанство у целини, у току своје „еволуције божанства“, односно развоја свести о божанству у психи човека, приближава своме савршенству тек интеграцијом, било женског елемента у мушко хришћанство у Тројству, било интеграцијом принципа Зла, уствари преображеног зла.

Неки протестантски теолози, међу њима и познати Улрих Ман, покушавају да ублаже очевидан јаз који постоји између хришћанске догме о Тројству и Јунгове идеје четворства, тако што четворство покушавају да разумеју еклезиолошки, као везу Тројичиног Бога са црквом.

Чини ми се да је Јунгова идеја кватернитета, психолошки не само занимљива него и корисна, па и неопходна само за оног вечног путника на путу индивидуације и ка недостижном Сопству, који заиста не може у једном тренутку свога пређеног пута даље ни да макне ако није освестио и бар покушао да интегрише пре свега свој женски принцип, а онда, можда, и то не без опасности по свој интегритет, и принцип Зла. Наравно, опет само путем преображаја овог принципа. На свим осталим плановима, историјском, у смислу претпостављене, али и недоказане индивидуације човечанства, и нарочито религиозном, у смислу допуњавања хришћанског Тројства које се у крајњој линији не може психолошки анализирати, Јунгова идеја четворства нити је реална, нити изводљива. Она је још једна од утопија великих људи човечанства.

У познатом и по последицама далекосежном спору између католичке и православне цркве по питањима Символа Вере, у погледу уметка Filioquе (и од Сина исходи Свети Дух, а не само од Оца, као што заступа православље) – који је први пут унет у Никејско-Цариградски Символ Вере на Толедском сабору 589. године, а католичка црква га је коначно прихватила после поделе цркава 1054. године – Јунг је заступао католичку тезу. Он је њу усвојио онако како ју је и протестантска црква прихватила, могу сигурно да тврдим, без познавања православног богословља, за које Јунг, из мени још непознатих разлога, или није имао никакво интересовање или му се учинило да би његово студирање (пре свега грчке и руске патристичке и теолошке литературе) захтевало и знања из православља које није поседовао, и времена, које није више имао на располагању. Разлог усвајања уметка Филиоqуе, међутим, није био Јунгов непромишљен потез, нити аутоматско прихватање званичног протестантског става. Католичка претпоставка, која је касније постала догма католичке цркве, а која има корене у неким ставовима св. Амврозија и св. Августина, по којим дух Свети излази и од Оца и од Сина, одговарала је Јунговом аналитичком ставу динамичког схватања личности, јер тек после прихватања Филиоqуе Тројство има потребу да буде допуњено четворством, којим се онда завршава индивидуација, односно употпуњавање човекове личности.

Четворство, о коме је толико писао Јунг, према једној смелој замисли Павла Евдокимова, примена је халкедонске догме из 451. године, вероватно најзначајније догме васељенске хришћанске цркве о Богочовештву Христа, на мистерију осмог дана.

Николај Берђајев је у више махова писао о „осмом дану стварања“ као човековом делу. Тварно биће, према мишљењу Берђајева, скроз је персонално и састоји се од оригиналних и стваралачких индивидуалних бића. Мистика пантеистичко-еманционистичког типа, и у католицизму и у православљу, мора да одбаци стваралаштво, јер за такву мистику човек у целини улази у Божанство. Оваква мистика, међутим, није само једним делом мистика хришћанских филозофа какви су били Плотин и Мајстор Екхарт, већ је таква и мистика Индије. Ишчезнуће и растварање у Богу претпоставља, према Берђајеву, безличног, а не личног, и то тројичног Бога. Један Бог је безличан, само са лицима Божанске Тројице могуће је лично сједињење. А оно претпоставља код човека лични, и то стваралачки напор. Тако смо се опет, заобилазним путем, приближили Јунгу и његовом појму индивидуационог процеса, у коме је стваралаштво, потенцијално присутно у човеку, несумњива претпоставка Јунгова. Што успешније човек крчи пут кроз индивидуално према колективно несвесном, преображавајући успут сексуалну, агресивну, као и енергију зла у енергију таворске светлости, стваралаштво је већ на делу. Оно може бити изражено и у некој уметничкој или филозофској форми, али и сам ток индивидуације врста је стваралачког чина.

Тако, најзад, сматрам да се Јунгов појам индивидуације може да уклопи у православну идеју о човековом развоју која се провлачи кроз читаву мисаону и мистичку историју православља од времена Максима Исповедника у VII веку па до руског филозофа XX века Николаја Берђајева. То је већ раније цитирана идеја Максима Исповедника да „природно“ учествовање човека у Богу није статичка делатност, већ да је то изазов и да је човек позван да расте у божанском животу.

При свему томе, не може се одрицати да постоји једна стална теоријска и практична противречност и напетост између, с једне стране, управо наведене јасне представе Максима Исповедника о непрестаном расту човековом, што се може, иако не потпуно, изједначити са Јунговим појмом индивидуације, па и „осмим даном“ стварања Берђајева, и, с друге стране, једне од главних карактеристика источног хришћанства, нарочито у његовом етичком и социјалном ставу, да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу. Овој карактеристици приближава се и скривено уверење многих верних у православном свету о вечној неподударности и непомирљивости Атине и Јерусалима (у ствари, гносис и пистис), омиљене теме другог знаменитог руског филозофа у нашем веку, Лава Шестова. Због свега тога православни свет мора објективније да посматра западно хришћанство које је, према речима Мајендорфа, гледало на садашње стање људског рода реалистичније, мада и са више песимизма. Отуд и потреба цркве да му постави извесне обрасце у мишљењу, а дисциплину у понашању (опасности претеривања видљиве су с обе стране: на Истоку да се црква посматра готово само као „мистички“ организам, а на Западу да се развије као моћна институција).

= преузето: Трагови ка сопствености, Су Танасковић

ЛеЗ 0002540