Један од путева и начина

Пре двадесет и више година, на крају 20. века, сањали смо о оснивању „Академије алхемије“, подстакнути размишљањима једног духа (којег нису успели да угуше и избришу- неумољива епоха и једноумље, реч је о Бели Хамвашу), али то је, на почетку српске транзиције, било као нека бајка; и заиста, и остало је бајка. У међувремену осниване су академије „Квочке“, академија јединог српског нобеловца Андрића, "Српска духовна академија", те (удружење) "Српска краљевска академија", али мали је број људи размишљао о томе да покрене једну академију српских ренесансних духова – јер ко би такву једну установу потпомогао? Можда је овде, насред Балкана, још прерано за тако нешто? И можда би одмах требало покренути нешто што не звучи тако неоствариво, као што је Академија Феникс, која би се бавила плодним поднебљем оних духова који су преминули, али чија дела васкрсавају из пепела несебичних настојања тих уметника, научника, музичара, песника и алхемичара?И то би могао да буде темељ, кроз време, за генерације које долазе, на којем би могла да се сазда институција српских ренесансних духова – духова које није подупирала политика ни оваква ни онаква, већ чињеница да су били не само зналци своје струке, већ и мајстори неких других вештина... Некако и природно и феноменално, треба можда кренути тим путем, тим бирањем личности – оних који ничу из свог пепела. Јер таквих је у српској култури, уметности, науци и историји било...И таквим путем још једном крећемо, отварамо један пут, који води до двораца дубоко скривених, потиснутих у џунгли стихије и политике...

Последњи запис

Ђубриште је за мене имало

значај прелазног искушења

модерне уметности; с тиме је

модерна уметност за мене

завршена.

Када бих се вратио животу

(животној снази) сликао бих

онако како сликање пружа

највише радости

по узору на старе мајсторе

по цену тога да не будеморигиналан

мислим на слике са значењем

сада одлазећи поручујем свима

који ово следе да наставе бе

бојећи се ризика.

Сликање је облик молитве.