Како је отишао са овог света?

"У психологији читавог овог света, који Борислав Станковић оживљава у својим романима, приповеткама и драмама преовлађује чулна страственост. Тај врањански живот и свет један су кутак словенског Балкана, у коме су се словенски болећива душевност и устрептала осећајност укрстиле са многом крви. У њима је заиста много туђих трагова. Најдубље је оставио оријентални сензуализам, који је, тако рећи, поплавио садтжину Станковићевих дела. Страст, плотска страст је ту велики мотив... Од 'канџи страсти' нико није заштићен..."

Милан Богдановић

"А Врање Боре Станковића, у оно време, на оној турско-србијанској граници, то је била јека од живљења, трусови воље и страсти и старинске попогане мушке власти... вуче нас тај Бора и милом и силом у сврј вилајет; кроз уличице, гробље и порту са посебним, пуноправним становништвом просјака, божјака, лудака, пропалица и бадаваџија, са српским, турским и арнаутским именима. То, тада и такво Врање - бескрајно једење и пијење; заморно лицкање кућа за празник; узбуђено дочекивање званица, намерника и рођака који сви имају сва права у кућама својте; тишина горе доле по уским степеницама спљоштених кућа које све ипак имају и доксат и спрат и горњу собу газде. Шалваре, минтани, колије, лаковане ципеле хаџије; рађена женским рукама, прљава обућа, како би је гости, при одласку, лако назули. Трупкање, у чарапама без броја неких слугу и слушкиња који носе, и носе, у тепсијама, што се данима пекло и месило. Чује се и свирка Цигана, звекћу на младим женским грудима дукати и дубли. А уз свечане церемоније обављају се, тихо, и пословни договори: продаје се мртва и жива роба, теслими се роба из амама где вриште девојке и младе жене. И све је обло и топло, и кукови, и мишице, и плећке, и рамена, а груди младих девојака искачу, надимају се, висе преко ограде.

...Борино је време било време шалвара и златних наногвица, време романтике, хаџијања и бекријања и слатког нерада, и ваздан новаца и у хаџиЈе и у сељака."

Исидора Секулић

"Једва чекам да се скинем пред механом, сам згурен од зиме појурим, пођем у моју махалу. Да ја пролазим унакрст, вирим у позната дворишта, отварам старе капије, ослушкујем разговоре из кућа, алии да се неугодно трзам од нових кућа, искрчрчених башта, опалих зидова, затрпаних бунара и чувам се од нових, непознатих паса..."

Б. Станковић Мојим знацима

"Предић му се нашао, као најближи пријатељ, и оног трагичног дана када се, већ озбиљно оболео од уремије, искрао из постеље и нашао пред главним позоришним улазом Народног позоришта у коме се завршавала једна од мањих проба Ташане коју је сутрадан или нешто касније требало приказати по једанаести пут. Обавештен да се Бора клонуо налази пред улазом, изјурио је из зграде, ставио га у позоришни фијакер и вратио кући у постељу, са које се, на жалост, није више дигао. На дан сахране на представи Ташане, преко глумаца, позвао је публику да устане и тиме ода последњу пошту 'највећем српском приповедачу', чији су се посмртни остаци у том тренутку проносили поред позоришне зграде, док му је са позоришног балкона Милорад Гавриловић одавао пошту у име Управе и целе земље."

Синиша Пауновић